ANTIHRIST: DEKONSTRUKCIJA HORORA

STRAH OD LARS FON TRIRA KAO AUTORA HORORA

Poznajem ljude koji prate i poštuju rad Lars fon Trira, ali koji se do današnjeg dana nisu usudili da pogledaju "Antihrista" iz 2009. Pre nego što se upustimo u ovu avanturu, znamo da film počinje stradanjem deteta. Ako smo majka, otac, želimo da imamo dete ili imamo neko dete u blizini koje volimo, prva reakcija nam vrlo lako može biti odbojnost. Ne toliko zbog same priče, već onoga ko nam priču priča. Kada gledamo, recimo, film "Plavo" (Trois couleurs: Bleu, 1993.) od Kišlovskog, koji počinje istim gubitkom, imamo poverenje u autora da nas neće ostaviti u bespuću. Ali Trirov Antihrist je, ne samo žanrovski drugačije određen, nego znamo da smrt deteta koristi samo kao početnu sliku koja će nas odvesti na jedno daleko mračnije mesto.

Lars fon Trira poznajemo kao jednog od tematski i stilski najprepoznatljivijeg autora današnjice, po delima: „Dogvil“ (Dogville, 2003.), „Ples u tami" (Dancer in the Dark, 2000.), „Nimfoman" (Nymphomaniac, 2013.), „Kroz talase" (Breaking the Waves, 1996.)... Znamo da ga mnogi smatraju najvećim živim rediteljem. Znamo da priča priču kroz ženske likove, da u njima teži da prodre do najdubljih slojeva psihe i u njima pronađe raznorazne mračne tajne. Znamo da ima istančan osećaj za tragično, nikakav za komično i da njegovi filmovi obiluju seksualnim scenama. Ako smo makar malo skloni tračevima (a jesmo, jer volimo priče), znaćemo i da Nikol Kidman nema nameru da ikad više radi sa njim, da je izbačen iz Kana zbog izjave da saoseća sa nacistima, da se stalno bori sa depresijom i alkoholizmom. 

Kada takav jedan autor odluči da snimi horor i otvori ga smrću deteta, strah je sasvim prirodan, jer možda možemo da naslutimo gde će nas odvesti njegova uobrazilja, ali nismo sigurni da tamo želimo da stignemo. 

SPRINT KROZ STRUKTURALNE TAČKE PRIČE: OD PROLOGA DO KULMINACIJE

Film ima strukturu klasične tragedije: prolog, tri čina i epilog. Radnja se odvija pomoću samo dva lika koji su postavljeni arhetipski: racio, kao muški princip i patos, kao ženski. Oni čak nemaju ni imena, nego su označeni prosto kao Ona i On. 

U prologu filma, dok nas miluje Hendlova arija, prisustvujemo smenjivanju dvojakih slika u "slow motion" i crno-beloj tehnici: sa jedne strane seksualno uživanje roditelja i sa druge dete koje, očarano lepotom snega, pada kroz prozor i strada. Ove slike su lirske, ispunjene emocijom, pucaju od lepote. Asocijacije na eros-tanatos dvojstvo i prvobitni greh su očigledne i nisu ništa novo za simboliku horora. Najvažnije u ovoj sceni jeste da, u momentu smrti deteta, majka potpuno gubi sopstvo i prepušta se uživanju kroz orgazam. 

Stvari su postavljene i film može da počne. U prvom činu sledi uobičajeno suočavanje sa gubitkom. On, psihijatar, preuzima lečenje nad Njom koja nije u stanju da se izbori sa bolom. Dramaturški gledano, junak tačno na vreme čini tragičnu grešku: teži da podvede zakonima logike nešto što nije logički ustrojeno. Pokušavajući da terapeutskim metodama otkrije njen najdublji strah, On pravi piramidu Njenih strahova. Još ne otkriva strah sam, ali mapira njegovo mesto: šumu Eden u kojoj se nalazi njihova porodična koliba, često upotrebljivan topos horora. Simbolika naziva šume je više nego očigledna. 

Tragajući za vrhom piramide straha, oni u drugom činu odlaze u Eden. Dok Ona seksom pokušava da odagna bol, On nailazi na upozorenja u prirodi: srnu koja rađa mrtvo lane, mrtvog ptića kojeg proždire grabljivica, lisicu koja govori: "Haos vlada" itd. Pomoću svih ovih znakova mi shvatamo, pre nego što nam se to izravno kaže kroz jednog od likova, da se nalazimo u jednom izvrnutom Edenu gde je "priroda đavolova crkva", pa i da opasnost ne dolazi od nečeg natprirodnog, već od prirode same. Ali nije ni priroda vrh piramide straha, On teži da ode dublje. 

Na sredini filma, hirurški precizno, dolazi do obrta. Saznajemo da je Ona ranije odlazila u Eden kako bi pisala doktorat o viševekovnom genocidu nad ženama. Opsednuta doktorskom tezom i okružena prirodom, Ona je obrnula svoju tezu. Uvidevši da je priroda okrutna i zla, dolazi do zaključka da je i priroda same žene takođe zla. Umesto da osudi genocid, Ona je stala na stranu mučitelja.

Otkrivši da je vrh piramide straha ona sama, njihove pozicije se takođe obrću. Ona se sada prepušta nagonu zla, a On postaje žrtva. Razotkrivena, Ona postaje sigurna da će je On ostaviti, jer ne može da prihvati njenu anti-tezu. Od tog momenta, radnja odlazi u nepredvidivu bizarnost. Kako bi ga sprečila da ode, Ona ga fizički napada, ukucava mu betonski točak u nogu, onesposobljava ga, siluje ga. U jezivoj sceni silovanja, umesto sperme On ejakulira krv. Simbolika ne može biti jasnija. Antihrist je prisutan, a tamo gde obično teče mleko, sada je potekla krv.

U trećem činu, kao i u svakom hororu, imamo element bez kog nema ovog žanra: protagonistu koji beži i antagonistu koji ga juri. Dok njena histerija traje, mi strahujemo za njega i nemamo pojma kuda radnja može da ode. Dok se radnja ubrzava, napetost raste. I onda dolazimo do kulminacije na kojoj i najiskusniji gledaoci skreću pogled.

ODSECANJE KLITORISA I SATANIZACIJA ŽENE

Da je u bilo kom drugom filmu došlo do odsecanja klitorisa, pa još u krupnom kadru po celom ekranu, verovatno bih to smatrala bespotrebnim i vulgarnim pokušajem da se šokira u XXI veku. Ali u ovom filmu, ovaj čin je jedini sa kojim je radnja mogla da kulminira. On je brižljivo pripreman i duboko utkan u strukturu priče. Zato je i mogao da se desi na pravoj strukturalnoj tački.

Setimo se prologa. U trenutku kada dete strada, ona doživljava orgazam. Ali nije stvar samo u tome da Ona iz krivice sprečava sebe da uživa. Trir ide dalje od pojma krivice. U ovom momentu filma, to više nema veze sa mrtvim detetom, jer smo od te početne pozicije odavno otišli na drugo mesto. 

Više od organa koji donosi uživanje, klitoris je dugme koje zaustavlja bol. Ukoliko žena doživljava stravičnu zubobolju, kojoj ne može pomoći nikakav lek, ona može bukvalno da isključi bol, držanjem sebe u stanju orgazma i celu noć ako treba. Lars fon Trir je fasciniran ovim dugmetom, kao i Frojd koji je stigao dotle da je ženska seksualnost misterija i za samu ženu. Zato kada pomoću seksa pokušava da se izbori sa gubitkom deteta, Ona to čini, ne radi užitka, nego da bi zaustavila bol. Bol je ključna reč gotovog svakog fon Trirovog filma, a u središtu je uvek žena kao biće koje je predodređeno na bol, ali i koje ima moć da ga kontroliše. 

Bol je u ovom filmu ispoljavanje zla, ali zla ne više kao moralne kategorije, već ontološke. Na vrhuncu filma ona sebe osuđuje na bol odsecanjem klitorisa. Ona to čini, ne samo da bi sebe kaznila, već zato što je to jedini način da prihvati svoju prirodu kao anti-tezu. Od tog momenta, Ona više nije podvojena, već potpuno zla. 

I tako dolazimo do još jednog hororskog postupka koji dobro poznajemo: satanizacija žene. Kada je 2009. izašao film, kritika je bila ekstremno podeljena. Mnogi su napadali Trira upravo zbog ovog momenta optužujući ga za mizoginiju. O ovom pitanju može se raspravljati u nedogled. Da li je kriv On što čini tragičnu grešku koja je dovela do te i takve kulminacije ili Ona koja prihvata zlo? A to se onda pretvara u kokoška-jaje problem. Pošto nemam nameru da se time ovde bavim, zadovoljiću se prostim zaključkom da ako je žena u izvrnutom svetu Antihrista satanizovana, onda je postavljena na pijedestal i obožavana.

Razrešenje filma je takođe tipično za ovaj žanr. Protagonista se oslobađa i ubija antagonistu. Simbolično, opet, On njeno telo pali na lomači. Oslobođen, sada je u harmoniji sa prirodom. Jede njene plodove, životinje ga pitomo posmatraju. Autor nas u epilogu vraća u onaj crno-beli svet iz prologa u kom vlada Hendlova arija. Pored Njega prolazi horda bezličnih žena i mi sada prisustvujemo Trirovoj verziji Bošovog "Vrta naslade", kakvo god značenje ta slika imala za ovaj film. 

DEKONSTRUKCIJA HORORA

Dok se u epilogu pozdravljamo sa ovim paklom kom smo bili izloženi, osećamo da nam nešto izmiče. Zašto se film zove Antihrist? Gde je taj Antihrist? U prirodi? U ženi? U ženi kao majci ili kao subjektu požude? U klitorisu? I onda nas nežna muzika, istovetna sa onom u prologu, vraća na ono od čega je sve i počelo: smrt deteta. Tada postaje jasno ono što nam je sve vreme bilo pred nosom. Šta je Antihrist? Antiteza. Šta Antihrist radi? Negira. Antihrist uopšte nije u priči, on je izvan nje. Evo ga u epilogu i eno ga u prologu. Antihrist je sam autor. Ko bi drugi mogao tako maestralno da učini smrt deteta lepim? 

Ovaj film je jedan od onih meta-filmova, film koji je svestan da je film. To vidimo u scenama u kojima likovi, bez očitog razloga, direktno gledaju u kameru. U takvom filmu, autor nije sakriven, već sveprisutan i bestidno manipuliše gledaocem. Već na početku prvog čina, Trir nam skreće pažnju da je tu. Kadrira vazu sa biljkom i zumira dno vaze u kojoj biljka trune. Kao da hoće da nam kaže: "Dobrodošli u moj svet. Tamo gde vi vidite biljku, ja vidim smrt biljke." 

Mogu lako da zamislim Lars Trira kao dete koje, izmoreno noćnim morama, slaže lego kocke. Kada ovaj reditelj i scenarista uđe u žanr, on to čini da bi ga dekonstruisao. Prethodno je isto učinio sa mjuziklom „Ples u tami“ (Dancer in the Dark, 2000. ). Umesto da igraju i pevaju kada su srećni i „zlo ne misle“, njegovi likovi pevaju zato što pate. Oduzevši mjuziklu srećan kraj, on je stvorio anti-mjuzikl, koji ipak ostaje mjuzikl. To isto čini i sa hororom.

Šta, dakle, radi autor horora kao Antihrist? Prvo locira najveći Božiji strah: smrt deteta. Ubivši dete, negirao je život u začetku. Zatim rastavlja žanr na sve one sastavne elemente, stilske figure i topose koji su nam samorazumljivi: hrišćanske simbole, žensku histeriju, pojam veštice, seks, krv, kolibu u šumi, podrum, tuš, perverziju svake vrste, vizuelnu transformaciju nevinog u stravičnog itd. Na kraju mu u rukama ostaje poslednja kockica, najelementarnija za žanr: zlo. Potom čini jedan strogo hororski postupak: transpoziciju zla. Ali, za razliku od svih horora, barem onih sa kojima sam se ja susretala, zlo postavlja izvan priče, u sebe samog. Time hororu oduzima element, bez kog obično nema horora: drugost.

I onda počne da slaže svoj horor. Sa ovakvom transpozicijom zla, on nema više potrebu da maskira zlo u onostrano i natprirodno, nema razloga da umotava naš strah u duh mrtvog deteta, niti da histeriju predstavlja kao zaposednutost demonom. Tako pozicionirano, zlo je sveprisutno. Kao pravi Antihrist, on ovim postupkom negira žanr i pravi anti-horor, koji ipak ostaje horor. 

Ono što mene kao nekoga ko uči dramu najviše fascinira je činjenica da je ovaj film dramaturški dragulj. Uzmite dva lika, nju i njega, stavite ih u scenario od sto minuta i ubrzo ćete uvideti da nećete znati šta sa njima da radite. Biće vam potreban treći element koji bi generisao sukob, pokrenuo obrt i ubrzao radnju. Lars fon Trir, ne samo da sve to uspeva sa samo dva karaktera, nego to čini poštujuću klasičnu dramsku strukturu do neverovatne preciznosti, zbog čega pažnja ne popušta, a napetost raste sve do kulminacije. 

Kada je Trir dve godine posle "Antihrista" izjavio da "pomalo saoseća sa Hitlerom" izbačen je iz Kana, a javnost je ostala zgrožena. Moje mišljenje je da takva izjava od autora "Antihrista", koliko god politički nekorektna bila, može biti samo prirodna, a osudiće je onaj koji se nikad nije zapitao: "A šta da sam rođen kao Nemac u nacističkoj Nemačkoj?" Lako je postaviti sebe u poziciju žrtve ili heroja i osuditi drugost. Ništa lepše nego biti partizan i time se dičiti. Teško je suočiti se sa mehanizmima zla u sebi i preuzeti odgovornost za genocid kao predstavnik ljudske vrste.

Na kraju da se vratimo na početak. Da li je opravdan strah od Lars fon Trira kao autora horora? Ako je roman ogledalo koje nosiš na putu, kako je to isticao Stendal, onda je film olgedalo u pokretnim slikama. Kad god dopustimo autoru da nas uvuče u svoj svet, brišemo razliku između autora i nas. Zato se na vrhu piramide straha u ovom filmu ne nalazi "Ona", "On" niti "Antihrist", nego najprostije Ja. Ko nije spreman da se suoči sa ovim i ovakvim Ja, ne treba da gleda film.

Međutim, ne mislim da je "Antihrist" film koji širi zlo kao ona video kaseta u filmu „Krug“ (Ringu, 1998.). Naprotiv, smatram da se u osnovi ovog filma nalazi najčistiji humanizam. Poput antičke tragedije, on vrši katarzu, pročišćenje duše kroz strah, kao i svaki dobar horor. Nije slučajno što je baš Trir ekranizovao Euripidovu "Medeju". Između ova dva autora ima toliko sličnosti da bih se usudila da Trira nazovem Euripidom XXI veka. Ko je dovoljno lud kao ja, može pročitati Euripidove "Bahantkinje", delo u kom Euripid sa tragedijom radi isto što i Lars fon Trir sa hororom: negira je i time je opravdava. 

A ko je navučen na katarzu, pa pogleda film, ne treba da očekuje da će do pročišćenja odmah doći. "Antihrist" je jedno od onih dela koje posadi zrno u tebi, pa te pušta da ga u osami košmara sam pretvoriš u samospoznaju. Posle treba samo nositi tu spoznaju u sebi i hodati svetom.

Dragana Miljković