Serija: Tabu (Taboo, sezona 1)
Kreatori: Čips Hardi, Tom Hardi, Stiven Najt
Uloge: Tom Hardi, Dejvid Hajman, Ona Čaplin
Proizvodnja: Velika Britanija, 2017.
Trajanje: 8 epizoda, 59min
Pre nedelju dana se završila prva sezona britanske BBC serije Tabu (Taboo, 2017.) i ja sam bio užasno iznerviran jer sam očekivao da gledam mini-seriju od osam epizoda, a ispostavilo se da je ovo tek početak sage. Prva sezona je doživela uspeh i kod kritike i kod publike, međutim lično sam se prilično smorio dok sam je pratio sve do same završnice koja izvlači opšti utisak. Nema mnogo originalnih stvari u samoj estetici, jer se u poslednje vreme inače snimaju mračne i morbidne serije kao što je ova, samo sa daleko interesantnijom i intrigantnijom radnjom, dinamikom i misterijom. Kao primer bih naveo prvu sezonu serije „Pravi detektiv“ (True detective, 2014.) i nedovršenu seriju „Hirurg“ (The Knick, 2014.). U mračnim koncepcijama ovih serija se mogu pronaći određeni elementi horora, što je slučaj i kod „Tabua“, zato sada i pišem o njemu. Trend koji pokazuje mračnu sliku sveta u televizijskim serijama postavila je verovatno proslavljena serija „Čista hemija“ (Breaking Bad, 2008 – 2013.), mada nakon gledanja „Tabua“ moram da konstatujem da se možda upravo ovim ostvarenjem taj trend izlizao.
Radnja prati Džejmsa Dilejnija za koga svi misle da je pre deset godina nastradao u brodolomu, međutim on se vraća u London 1814. na sahranu svoga oca kao zakoniti naslednik. Što Britanskoj Kruni, Istočno-indijskoj kompaniji i amerikancima (sa kojima je Britanija u ratu) ne odgovara u političkom i ekonomskom smislu jer on ne želi da proda ostrvo Notka koje je svima strateški od velikog značaja.
„Tabu“ se pretpostavljam ljudima dopada jer je to ono na šta su navikli, samo nova verzija istog. Mistični protagonista Džejms „Super Tom Hardi“ Dilejni koji ima plan da prevari sve i svakog u korist vlastitih interesa koje sam gledalac ne otkrije do poslednje epizode prve sezone. On u svom dugom lepršavom kaputu i sa cilindrom na glavi šeta pred-džordžijanskim prljavim Londonom i svi ga se plaše. Pri tom stalno mumla neke vradžbine koje je naučio u Africi od crnačkih vračeva, pali vatre i dim nateruje na svoju glavu. Objektivno njegove vradžbine nemaju nikakvog uticaja na razvoj događaja već je to naprosto deo njegovog karaktera, što gledaocu zapravo ostavlja mašti na volju da zamišlja da li on ima neke moći ili ne. To jest da li u svetu ove serije postoji magija kao objektivna činjenica ili ne. U svakom slučaju on ima snoviđenja i halucinacije koje ga prate iz epizode u epizodu i u određenoj su vezi sa misterijom njegove ličnosti.
Atmosfera i estetika su odlični, muzika pomalo dosadna i neupadljiva, režija korektna. Razvoj događaja se kilavo odvija, a kada se otkiju određeni delovi misterije nemaju neki poseban efekat. Humor takođe ne funkcioniše na mestima gde treba da ga bude. Primer za to je Dilejnijev sluga, Brajs koji igra džangrizavog starca prepunog doskočica. Jedino sam bio svestan da njegov lik treba da bude komičan u određenim situacijama, ali to nije. Takođe Lorna (žena Dilejnijevog oca) i Zilfa (Džejmsova polusestra) imaju dosta nejasne uloge u čitavom zapletu. Njihovi likovi su prisutni ali dramaturški ne utiču mnogo na razvoj događaja, što ih čini pasivnim. Serija je spora, mračna i gnjavi, tek se oseti dinamika pred kraj šeste epizode i traje do kraja osme. Ali zato u prve tri ništa nije jasno, a nedovoljno intrigantno. Gledajte ovo na sopstvenu odgovornost.
Nenad Lančuški
No comments:
Post a Comment