DŽORDAN PIL - AUTOR SA DVA LICA

Film: Mi (Us)
Režija: Džordan Pil
Scenario: Džordan Pil
Uloge: Lupita N'jongo, Vinston Djuk, Elizabet Mos
Trajanje: 116 min
Proizvodnja: SAD/Japan/Kina, 2019.

Da mi je neko pre nekoliko godina rekao da će mi Džordan Pil, koautor kultne humorističke serije "Ki i Pil" (Key and Peele, 2012.) postati jedan od najinteresantnijih horor autora, rekao bih mu da ne lupa gluposti. Talentovani komičar sa kanala Comedy Central nas je pre par godina prijatno iznenadio komičnim horor-trilerom "Izađi" (Get Out, 2017.), koji smo uvrstili na našu listu najboljih filmova te godine, a sada imamo priliku da recenziramo njegov novi film.

Dok je "Izađi" žanrovski bio bliže psihološkom trileru, nego hororu, "Mi" je punokrvni horor, spakovan u kompletu sa temama kojima se Pil bavio još kao komičar. Pre svega to su popularna kultura i međurasni odnosi. Baš njegovo insistiranje na ovim temama je ono što njegovo delo čini autetničnim autorskim filmom.

Kada su ove osetljive teme na repertoaru, uvek postoji opasnost da se pokupe laki poeni na račun političke korektnosti. Na sreću, ovaj film u sebi nema ničega eksploatativnog, političke teme su suptilno utkane u podtekst i daju filmu satričnu notu. Pil je autor koji ima štošta da kaže, ali je i izvrstan pripovedač: njegovi dijalozi deluju organski i neusiljeno, suspens je majstorski izveden, a subverzivnih momenata ne fali ni u jednom trenutku.

Pil je stvaralac sa dva lica - jedno je politički angažovani autor koji se ne plaši problematičnih tema, a drugo je veliki ljubitelj horora. "Mi" je savršen spoj obe strane. Dok su politički momenti zakopani u podtekst, film je od prve scene načičkan pop-kulturnim referencama. Ako atmosfera osamdesetih u vama budi nostalgiju, samo je pitanje koju referencu ćete prvu uloviti.

Od samog početka filma možemo primetiti omaž "Isijavanju" (The Shining, 1980.), "Gunisima" (The Goonies, 1985.),"Raljama" (Jaws, 1975.) i mnogim drugim klasičnim filmovima. Pil ide i dalje od puke referecijalnosti, easter egg-ovi kojima je film ispunjen služe kao trag koji gledalac prati dok rešava centralnu misteriju filma. Čak i soundtrack daje deliće slagalice koji će se uklopiti u finalnu sliku. Uprkos takvoj zasićenosti referencama, Pil ni u jednom trenutku ne gubi svoj identitet stvaraoca i isporučuje autentično upakovan lični izraz.

Planski izbegavam da pričam o radnji, jer je o priči ovakvog filma teško govoriti, a da se ne otkrije nešto što bi narušilo misterioznu atmosferu. O značaju misterije za autora svedoči činjenica da je potrošio dobrih četrdeset minuta dvosatnog filma na građenje odnosa među likovima, postavljajući scenu i gradeći suspens. 

Držaću se onoga što je otkriveno u traileru: Priča počinje 1986. godine, u kojoj se upoznajemo mladom Adelaidom (Medison Kari), koja se za vreme posete plaži sa roditeljima izgubi u lokalnoj kući straha, gde doživljava traumatičan susret zbog koga izgubi glas. Nakon toga radnja se prebacuje u sadašnjost i upoznajemo odraslu Adelaidu (Lupita N'jongo) koja je oporavljena od traume i sa svojim mužem Gejbom (Vinston Djuk), ćerkom Zorom (Šahadi Rajt Džozef) i sinom Džejsonom (Evan Aleks) putuje ka porodičnoj kući u svom rodnom mestu.

Nakon posete plaži na kojoj se Adelaida izgubila kao tinejdžerka, neke stare rane bivaju otvorene. Te večeri se na prilazu njihovoj kući pojavljuje četvero ljudi obučenih u crvene odore. Uskoro saszanjemo da su uljezi u stvari njihovi dvojnici od kojih svaki po liku odgovora po jednom članu Adelaidine porodice. Njihovi motivi za pojavljivanje su nepoznati, ali postaje očigledno da nemaju dobre namere. 

Džordan Pil igra na jedan od primitivnih strahova u nama - strah od dvojnika. Iako na prvi pogled neobjašnjiv, u većini ljudi se javlja osećaj jeze kada zamisle da na ulici vide nekoga identičnog sebi. Iz tog razloga možemo kroz celokupnu pisanu istoriju širom sveta naći arhetipska stvorenja koja na neki način oponašaju pojedinca: egipatski ka, norveški vardyger, finski etiäinen i sl.

Ovaj strah u savremenom dobu dobija novu dimenziju u kontekstu socijalnih mreža i sva krhkijeg identiteta koji imamo. Pomisao da neko može da preuzme naš identitet jednim klikom miša, pa makar samo u virtuelnom svetu, mnogo je stvarniji nego pomisao da iza nekog ćoška čuči naš doppelgänger. A opet nas jednako dodiruju u naša anksiozna mesta.

Izuzetna aktuelnost filma u političkom, kulturnom, ali i u filozofskom smislu traže pomniju analizu sadržaja ovog ostvarenja. Možda je rano govoriti o tome, ali ako nastavi ovim putem, postoji mogućnost da Pil uđe u klub "horor intelektualaca" poput Dejvida Linča, Stenlija Kjubrika ili Dejvida Kronenberga. Posle ovako smele izjave ne moram eksplicitno preporučivati film, ali mislim da će ovo biti jedan od mojih omiljenih filmova ove godine.

Aljoša Tomić