VAMPIRI PONOVO LETE

Serija: Šta radimo u senkama, sezona 3 (What we do in the shadows)

Kreator: Džemejn Klement
Uloge: Kajvan Novak, Mat Beri, Nastasija Demetru
Trajanje: 30 min (10 epizoda)
Proizvodnja: SAD, FX, 2021.

Sada je već malo onih koji nisu gledali ovu seriju, a još manje onih koji za nju nisu barem čuli. Revolucionalni lažni dokumentarac o vampirskom životu tokom noći dobio je svoju treću sezonu. I zaista može se reći ukoliko ovo ostvarenje do sada niste gledali, ne znam šta čekate!

 

U prve dve sezone serija nam je prodala formu i likove koje smo zavoleli. Prodala nam je apsurdistički humor koji ne jenjava ni u novoj sezoni. Međutim, ono što ima treća sezona jeste jedna potpunost i zaokruženost kakvu bi mogli da očekujemo od svake zrele priče, a nasuprot potpune nezrelosti samih aktera te priče.

 
Spojleri druge sezone: Pošto se druga sezona završava tako što Giljermo otkriva da je njegov predak niko drugi do Van Helsing, jedan od najvećih lovaca na vampire svih vremena, njegova slučajna ubistva nekoliko vampira, između ostalog i barona Afanaza, postaju obasjani u drugačijem svetlu.

Stajući u odbranu svojih ukućana naspram Vampirskog veća koje želi da ih osudi na smrt, Giljermo vešto potamani celo veće. Ostvarujući genetske predispozicije svog porekla. 

 

Treća sezona otpočinje upavo tako, što upravu nad Vampirskim većem dodeljuju Laslu, Nađi, Nandoru i Kolin Robinsu, a sam Giljermo, jer oni ne žele da ga se odreknu, postaje njihov lični telohranitelj. Dakle, ova sezona se ponovo vraća na jednu celovitu priču koja se provlači kroz kompletnu sezonu sa povremenim manjim digresijama u neke sporedne avanture.

U ovoj sezoni likovi će se nositi sa novim pozicijama koje su dobili i njihovi karakteri će se razvijati dalje u skladu sa tim pozicijama i situacijama u kojima će se zadesiti kao članovi Vampirskog veća.

Pošto Laslo i Kolin Robins neće želeti da se bave svojom novom pozicijom moći, svu ulogu preuzimaju Nandor i Nađa. Dinamika između njih kulminiraće iz epizode u epizodu, a Giljermo kao njihov telohranitelj imaće veći uticaj i veću ulogu nego što je imao u prethodnim sezonama.

Dok sa jedne strane budemo gledali kako Nađa i Nandor u borbi za moć na naivan, dečiji način ostvaruju svoje želje i svoju novu političku ulogu u vampirskom svetu, sa druge strane imaćemo prilike da vidimo kako Kolin Robins istražuje poreklo svoje vampirske vrste. Ovo istraživanje odvešće ga do određenih mesta koja će mu možda promeniti život.

Kao svaki dobar narativ i ovaj u svojoj trećoj dekadi i po principu cikličnosti priče, izvlači ponovo i dovodi u fokus određene elemente i tokove radnje iz prve sezone, nastojeći da ih poveže sa novim i kompletira. To rediteljima i scenaristima vešto uspeva, a najbolji primer za to je šesta epizoda koju sam pogledao čak dva puta koliko je dobra. 

Ova epizoda je toliko dobra da je prosto neverovatno kako je u svega dvadesetak minuta strpano toliko bizarnosti, takođe smatram da je ovo ujedno i najbolja epizoda u seriji do sada! Kulminacija dobro napisane priče, interesantih likova, situacione komike i found fotage režije.

Razvoj priče na samom kraju neću otkrivati, ali u svakom slučaju pored toga što je neočekivan i u duhu serije, ima i svoju angažovanu stranu. Premda pišem ovaj tekst dok još uvek iščekujemo željno da izađe poslednja epizoda nove sezone koju ćemo gledati sledeće nedelje pre Noći veštica, jednog od najvećih praznika za sve ljubitelje horor estetike. 

 

Ako još niste gledali ovu seriju, stvarno ne znam šta čekate! Ako čekate jedino da se završi cela sezona da biste onda pogledali sve odjednom to vas razumem, jer sve može da se izbindžuje za tri, četiri sata nekog vikenda. Ali vi koji niste još ni krenuli da gledate jer mislite da će vam serija pokvariti film, ili da ćete samo gubiti vreme gledajući nešto što ste već videli u istoimenom filmu, nemojte imati takve predrasude. Pogrešne su kao i sve predrasude!

Ništa zabavnije i rasterećenije ne postoji trenutno u domenu horora da se pogleda od ove vampirske ekipe. 

 

 

Nenad Lančuški

SENKE NAD SENKAMA

Serija: Šta radimo u senkama, sezona 1 (What We Do in the Shadows)

Kreator: Džemejn Klement

Uloge: Kajvan Novak, Mat Beri, Natasja Demetru

Trajanje: 30 min (10 epizoda)

Proizvodnja: SAD, FX, 2019.

Nakon, možda danas možemo da kažemo i kultnog filma „Šta radimo u senkama?“ (What We Do in the Shadows?) iz 2014. godine, stiže nam na male ekrane prva sezona serije pod istim naslovom. Nekoliko godina ranije kreator i glumac u prvom filmu Džemejn Klement najavljivao je nastavak u kojem bi priča umesto vampira pratila vukodlake koji se pojavljuju u jednoj sceni filma iz 2014. Međutim drugi film nikada nije snimljen.

Zato je „Šta radimo u senkama?“ dobio svoju telelvizijsku verziju, odnosno širi prostor da se razmaše horor komika koja je i obeležila film. Kreator je ostao isti, ali glumci su novi. Format sitkoma zadovoljio je potrebe priče ovog kalibra. A pristup radnji je ostao isti, dakle u vidu lažnog dokumentarca koji nepoznata ekipa želi da napravi o noćnom životu vampira.

Glavni narator je Giljermo (Harvi Gijen), koji je služitelj vampiru Nandoru (Kajvan Novak). Giljermo gledaoca uvodi pre svega u svoj svet vampirskog roba koji potajno i sam želi da postane vampir, a pored toga upoznaje nas i sa ostalim ukućanima. Pored spomenutog Nandora (turskog sultana koji je pre više od sedamsto godina pretvoren u vampira) tu su i ljubavni par Nađa (Natasja Demetru) i Laslo (Met Beri), kao i Kolin Robinson (Mark Prokš) koji živi u podrumu i koji je ustvari „energetski vampir“. Drugim rečina on je programer koji jako smara.

Zaplet počinje kada im se najavi Baron Afanaz (Dag Džons) da dolazi u goste, jer je potrebno sve urediti kako bi se Baron ugostio na najbolji mogući način. Pri tom ostaje misterija šta Baron zapravo želi i otkud baš u ovom trenutku dolazi da poseti naše junake? Ova misterija će kao i svaki drugi element radnje i motiv lika biti izvrnut u apsurdistički humor.

Lik vampira na filmu se menjao najviše poslednje tri decenije. Još od „Intervjua sa vampirom“ (Interview with the Vampire, 1994) postavlja se pitanje o unutrašnjem životu tog karaktera koji ima poriv da sisa krv svojim žrtvama. Ako su ovaj film i mnogi posle njega, poput „Blejda“ (Blade, 1998.), „Podzemnog sveta“ (Underworld, 2003.), „Samo ljubavnici opstaju“ (Only Lovers Left Alive, 2013.) izmenili dramski lik vampira dajući mu pozitivne kategorije, „Šta radimo u senkama?“ otišao je još jedan korak dalje.

Ako su gore pomenuti filmovi dali protagonističke odlike vampirskom liku, „Šta radimo u senkama?“ je sučelio vampirskog lika sa svetom koji ga odbacuje. Iz tog sučeljavanja proistekao je humor. Nesklad između likova koji ne razumeju baš najbolje savremeni svet jer su rođeni pre mnogo vekova i samog tog sveta.

Horor elementi su ovde samo dekor. Nema straha niti opasnosti za naše likove jer su oni u stvari ti koji treba da budu izvor straha. Međutim, njihovo ponašanje, koje predstavlja svima već dobro poznate karakteristike vampirskog lika, umesto straha kod gledaoca izaziva smeh. Ne smejemo se mi njima kao likovima, već samim situacijama u koje oni kao likovi upadaju kroz pokušaje da izađu na kraj sa svetom koji im postaje sve više stran jer se neprestalno menja. 

 

Serija u postmodernističkom maniru daje omaž i kroz reference govori o kompletnoj zaostavštini vampirskog filma, dok u isto vreme ostavlja autorski pečat svakoj replici i svakom kadru.

Naravno da je ovo žanrovski horor komedija, ali pored toga i jedna urnebesna avantura koju nipošto ne biste trebali da propustite. Sledeće godine 2020. najavljena je druga sezona, a što se tiče nastavka filma u kojem bi svoje uloge protagonista zauzeli vukodlaci, nisam siguran kada ćemo to imati prilike da gledamo na malim ili velikim ekranima.  

Nenad Lančuški

PUT OKO SVETA KROZ HOROR FILM, DEO PRVI

Horor film je, za većinu običnih ljudi, ono što dolazi sa engleskog govornog područja, a ostatak sveta kao da nikada nije doprineo žanru. Tako većina lista horora koja se bave onim što Amerikanci smatraju "stranim" filmom, uvek nabraja 10 istih naslova, koji uglavnom dolaze iz Japana, Koreje ili eventualno sa španskog govornog područja. Ostatak sveta izgleda nikada nije napravio horor. To jeste, sve do danas, kada ćemo vam kroz seriju članaka tokom maja, otkriti neke od naših omiljenih internacionalnih horora. Vodimo vas na horor put oko sveta, pri čemu ćemo pokušati da vam za razliku od drugih ne otkrijemo "Suspiriju" (Suspiria, 1977.), "Krug" (Ringu, 1997) i druge horore koje već i vrapci na grani znaju.

Film: Laku noć mama (Ich seh, Ich seh )
Režija: Severin Fijala, Veronika Franc
Scenario: Severin Fijala, Veronika Franc
Uloge: Lukas Švarc, Elijas Švarc, Suzan Vist
Trajanje: 99 min
Proizvodnja: Austrija, 2014.

Kada se pomene Austrija, horor film je verovatno poslednja asocijacija koju ćete imati. Štaviše, ako u Google pretraživač ukucate frazu "austrijski horor", prvih nekoliko stranica pretrage će zauzeti razne analize ovog filma, pa tek onda dolazimo do Mihaela Hanekea, koji je previše jeziv za prosečnog ljubitelja horora. Severin Fijala i Veronika Franc su doveli svoj nacionalni horor u međunarodne vode, pa čak i u Holivud.

 

Iako dvojac Fijala/Franc nema preširok opus, sve što su napravili vredi pogledati. Ovi autori imaju mainstream horor izraz, ali svakom filmu uspevaju da upumpaju dozu evropskog senzibiliteta, što njihove filmove izdvaja iz mora sličnih naslova.

Na ovom blogu smo već govorili o njihovom poslednjem dugometražnom filmu "Loža" (The Lodge, 2019.) i njihovim doprinosu horor antologiji "Atlas zla" (The Field Guide of Evil, 2018.), ali njihov prvi i najbolji film smo propustili da pomenemo. Nagrađen sa preko dvadeset nagrada na raznim međunarodnim filmskim festivalima, ovaj psihološki horor definitivno vredi pogledati.

 

 

Film prati blizance Elijasa i Lukasa (Elijas i Lukas Švarc). Njihova majka (Suzan Vist) se oporavlja od rekonstruktivne operacije lica i insistira na tome da prozori uvek budu zamračeni i da ne bude buke u kući. Blizanci počinju da primećuju da majka počinje da se ponaša čudno iz načina na koji se ophodi prema njima i počinju da sumnjaju da se ispod zavoja na licu ne nalazi njihova majka.

Film: Hronos (Cronos )
Režija: Giljermo del Toro
Scenario: Giljermo del Toro
Uloge: Federiko Lupi, Ron Perlman, Klaudio Bruk
Trajanje: 95 min
Proizvodnja: Meksiko, 1993.

Danas je malo ljudi koji ne znaju ko je Giljermo del Toro, ali davne 1993. bio je tek mladi autor koji je režirao svoj prvi dugometražni film. Mnogo pre dva Oskara, desetina nagrada i svetske slave, del Toro je odlučio da se otisne u svet horora sa svojom vampirskom pričom. Iako je zasenjen njegovim skupljim i uspešnijim projektima, ovaj film je već dovoljan da pokaže da je na pomolu vrhunski reditelj. Bogata i originalna priča, odlično pripovedanje i stil kome će ostati dosledan do danas su ono što vas očekuje ako bacite pogled na ovaj film.

 

Takođe, ovaj film je monumentalan po tome što obeležava početak decenijama duge saradnje del Tora i čoveka sa najimpresivnijom lobanjom u Holivudu, Rona Perlmana.

 

Priča počinje 1536. godine u Verakruzu, gde misteriozni alhemičar konstruiše mehanizam koji može da da večni život. Nekoliko stotina godina kasnije, alhemičar gubi život u ruševinama stare zgrade, a njegov uređaj stiže do trgovca antikvitetima Hesusa Grisa (Federiko Lupi). Nakon što aktivira mehanizam, Hesusov život će biti nepovratno promenjen.

Film: Kućni pritvor (Housebound)
Režija: Džerard Džonston
Scenario: Džerard Džonston
Uloge: Morgana O'Rajli, Rim Te Vijata, Glen-Pol Varu
Trajanje: 107 min
Proizvodnja: Novi Zeland, 2014.

Poslednjih decenija Novi Zeland je postao neodvojiv deo filmske industrije, najviše zbog poreskih olakšica koje vlada daje filmadžijama i nepostojanja sindikata koji bi zaštitio prava filmskih radnika. Iako je zbog toga rad u filmskoj industriji Novog Zelanda horor priča za sebe, iz ove zemlje često dolaze horor-komedije kojima ne treba mnogo da dostignu kultni status.

 

Počev od Piter Džeksonovog debitantskog filma "Neukus" (Bad Taste, 1984.), pa do "Smrtgazma" (Deathgasm, 2014.) i "Onoga što radimo u senkama" (What We Do in the Shadows, 2015.), horori koji dolaze iz ove zemlje me uvek intrigiraju. Ali jedan od meni najdražih je "Kućni pritvor".

 

"Kućni pritvor" je prvi i jedini dugometražni film Džerarda Džonstona, nastao inspirisan reality TV emisijama poput "Lovaca na duhove" (Ghosthunters, 2004.). U ovom filmu pratićemo Kajli Baknel (Morgana O'Rajli), problematičnu mladu devojku koja nakon neuspešne pljačke bankomata završi u pritvoru u kući njene majke. Mirijam (Rima Te Vijata), Kajlina majka, veruje da je kuća posednuta, ali Kajli nije uverena u to, i veruje da je u kući još neko sakriven.

 

Aljoša Tomić

SAGA SE NASTAVLJA

Serija: Šta radimo u senkama, sezona 2 (What We Do In The Shadows)

Kreator: Džemejn Klement

Uloge: Kajvan Novak, Mat Beri, Natasja Demetru

Trajanje: 30 min (10 epizoda)

Proizvodnja: SAD, FX, 2019.

Prošle nedelje se završila i druga sezona serije “Šta radimo u senkama?” koja sada među ljubiteljima horora i horor komedije polako uz film iz 2014. zauzima kultni status. Možda je serija čak prevazišla i popularnost filma jer poznajem neke ljude koji obožavaju seriju, a da zapravo još nisu pogledali film. Za mene je serija bolja i urnebesnija, ali svakako ne osporavam ni kvalitet filma niti njegovu originalnost i autentičnost. Kada se pojavio kao pseudo dokumentarac o vampirima, to je već kao sam koncept obećavalo bizarnu horor priču.

Dakle, saga se nastavlja. Naši junaci Nandor, Nađa, Kolin Robins i Giljermo nastavljaju svoj vampirski život na Stejten Ajlendu. Svakom od ovih likova će u drugoj sezoni biti posvećena bar jedna epizoda. To znači da ćete ukoliko među ovim likovima imate omiljenog, uživati u epizodi gde će on biti protagonista. To je možda ono što karakteriše drugu sezonu i štoje razlikuje od prve.

Spojleri prve sezone: U prvoj sezoni pored sporednih priča razvija se i jedan meta-narativ vezan pre svega sa glavnog pokretača radnje odnosno Barona Afanaza, koji dolazi u posetu našim junacima. Većina stvari koja tera radnju napred ustvari vezana je za događaje koji se dese nakon njihovog zajedničkog izlaska i smrti Barona, za koju je kao što znamo odgovoran Giljermo. 

U drugoj sezoni nema nikakvog meta-narativa već se iz epizode u epizodu naši likovi susreću sa uvek novim preprekama. Pošto smo u prvoj sezoni imali epizodu posvećenu vukodlacima bio bi red da se kroz seriju obrade i druga horor bića iz tame, tako da ćete imati priliku da uživate u susretu naših junaka sa duhovima,vešticama ali i lovcima na vampire. 

Moj omiljeni lik je Kolin Robins, a koji je vaš?

Kolin Robins je ona vrsta monstruma kojeg ćete zaista nekad sresti u životu. Ja ih znam bar nekoliko. Njegov lik je toliko uverljiv u svom smaranju drugih likova da segmenti posvećeni njemu zaista izazivaju određenu dozu teskobe. Ako sam se i nasmejao bilo je od muke! Kolin Robins je u seriji ubedljivo najstrašniji lik, pogotovo kada se hrani pa mu se oči zacakle. Za razliku od njega ovi “pravi” vampiri su samo smešni. 

 

Ustvari oni su samo vampiri iz strašnih priča, a Kolin je stvarni vampir koji se kreće danju i koji sisa vašu energiju kad vas se dočepa. Takvih treba da se uhvate. Vampire iz horor priča barem možete da ubijete kolcem u srce, a za ovog mislim da još uvek nije pronađeno adekvatno oružije osim da bežite glavom bez obzira. Tako isto je prikazano i u seriji. Kolin ustvari je nepobediv, kao Džejson iz “Trinaestog petka” (Friday the 13th, 1980.). On jedino može samog sebe da pobedi, tako što kada isisa energiju svih, ostaje bez hrane, sam i nesrećan.

 Ako kažemo da je prvi film iz 2014. bio revolucionaran za horror-treš-komediju i found footage prikazujući na nivou ideje bizarnu priču o tri cimera vampira. Svakako da je serija ovu ideju u svom žanru i podžanru izvela u mainstream i plasirala u sam vrh horor serijala. Druga sezona ne donosi ništa novo što već nismo videli u filmu i prvoj sezoni, ali sledi započeto i verodostojno iz epizode u epizodu potvrđuje svoj kvalitet.

Nenad Lančuški

OSLOBAĐANJE NA AUSTRALIJSKI NAČIN

Film: Smrtonosna zemlja (Killing Ground)
Režija: Demijan Pauer
Scenario: Demijan Pauer
Uloge: Mici Rulman, Herijet Dajer, Aron Pedersen
Trajanje: 88 min
Proizvodnja: Australija, 2016.

Već neko vreme gajim simpatije prema filmovima koji nam dolaze sa južne hemisfere, a razlog tome je nekolicina filmova koji su me oduševili idejom, originalnošću i/ili stilom. Pre svega mislim na žanrovske filmove koji nam stižu iz novozelandske i australijske produkcije, poput horor komedija “Šta radimo sakriveni” (What We Do in the Shadows, 2014.) i “Kućni pritvor” (Housebound, 2014.) ili postapokaliptičnog “Rovera” (The Rover, 2014.) sa Gaj Pirsom i Robert Patinsonom u glavnim ulogama. Upravo zato sa interesovanjem pratim filmove koji nam dolaze iz ovog regiona, i imam i prilično visoka očekivanja od njih. Ove nedelje sam pogledao autorski prvenac Demijana Pauera, autora o kome sam našao veoma malo informacija, pored filmografije koja sadrži nekoliko kratkih filmova. Reč je o filmu “Smrtonosna zemlja” koji je direktno inspirisan Džon Bormanovim trilerom “Oslobađanje” (Deliverance, 1972.). 

Priča filma prati mladi devojku Sem (Herijet Dajer) i njenog verenika Jana (Jan Medouz) koji odlaze na kampovanje na obalu jezera Gangili, mesta sa malo poznatom mračnom prošlošću. Po pristizanju, postavljalju šator u blizini jednog kampa koji je naizgled napušten. Kako dani prolaze mladi par postaje sve više intrigiran napuštenim kampom. Sa druge strane paralelno pratimo priču četveročlane porodice koja istražuje okolinu jezera, kao i priču dvojice lokalnih propalica koji prave probleme lokalnom šerifu. Zaplet počinje kada se putevi svih likova konačno ukrste.

Iako nema star power koji je imalo “Oslobađanje” sa talentima Berta Rejnoldsa i Džona Vojta u svojim najboljim godinama, malo poznati glumci koji igraju likove “Smrtonosne zemlje” sasvim adekvatno obavljaju posao, možda čak i iznad očekivanja. Verovatno najslabija (ali i najoriginalnija) tačka je nelinearno pripovedanje, koje je na trenutke konfuzno, jer su tačke na koje se autor neprestano vraća jako bliske vremenski, tako da gledalac povremeno ne može da razluči u kojoj vremenskoj liniji se nalazi. Što se tiče horor elemenata, ovaj film je veoma brutalan i nemilosrdan prema svojim likovima. Iako nasilje nije naročito eksplicitno, ono što je implicirano će vas prilično šokirati, čak i ako ste navikli na standarde survival i revenge horor filmova, koji se aktivno takmiče da izmisle nove i brutalne načine psihološkog mučenja likova.

Na kraju, nisam dobio ono što sam očekivao od ovog australijskog autora, jer je ovaj film po senzibilitetu holivudski, možda iz komercijalnih razloga, a možda je to jednostavno i senzibilitet autora. I to bi bilo u redu da nam filmovi poput izuzetnog britanskog “Jezera Iden” (Eden Lake, 2008.) nisu već pokazali potencijal koji ovaj žanr može da ima. “Smrtonosna zemlja” sigurno neće ostati zapamćen ni po čemu u istoriji horora, ali nije dosadan i tehnički je dovoljno dobro sastavljen da možete da mu pružite šansu, naročito ako ste ljubitelj žanra.

Aljoša Tomić