DOBRO DOŠLI U BALKANSKI ZOMBILEND

Film: Poslednji Srbin u Hrvatskoj 

Režija: Predrag Ličina

Scenario: Predrag Ličina

Uloge: Krešimir Mikić, Hristina Popović, Tihana Lazović

Trajanje: 90 min

Proizvodnja: Hrvatska, 2019.

Ovogodišnji Fest dao nam je priliku da pogledamo nekolicinu odličnih horora, a naša pažnja danas usmerena je na jedno potpuno neočekivano domaće ostvarenje! B horor u A hrvatsko-srpskoj koprodukciji "Kinorame" i "Art i Popkorn", uz podršku Hrvatskog audiovizuelnog centra i Filmskog centra Srbije bio je baš prijatno osveženje. Bez obzira na naslov i pretpostavke/negodovanje mnogih, uglavnom nacionalističkih struja, koje je isprovocirao još u toku snimanja samog filma ovo je jedna neopterećena, avanturistička zombi komedija. 

 

Film eksploatiše i u svoj narativ uspešno integriše hrvatsko-srpske odnose iz novije prošlosti kao i motive zombi horora, ali nalazi prostora da (pret)postavi i neka ozbiljnija pitanja kao što su odlazak sve većeg broja mladih u inostranstvo zbog nezaposlenosti i zajedničke budućnosti na planeti u kojoj je čista voda, koje je sve manje, najdragoceniji resurs.

Film je autorski dugometražni prvenac Predraga Ličine, a žanrovski post-apokaliptična zombi komedija toliko nekarakteristična, možda čak i prva tog tipa u domaćoj javnosti i regionu. Poptuno nepretenciozna sa aspekta držanja lekcija ili strana, ova duhovita priča pretpostavlja distopijsko društvo pocepano ogromnim klasnim razlikama u Hrvatskoj sedam godina nakon bankrota. Jedan od osnovnih generatora komične tenzije jeste satira na odnose Srba i Hrvata kakvi su oni u sadašnjosti i bližoj prošlosti; ambivalentna netrpljivost, u kojoj dve strane, suviše slične ne mogu potpuno ni da se mrze, niti se vole, ali se suštinski međusobno određuju tim svojim super-nacionalističkim odnosom. Film se poigrava idejom da nakon izbijanja epidemije koja sve Hrvate pretvara u zombije – nakaze, (rečeno terminologijom filma), jedino Srbi imaju imunitet i njihova krv predstavlja osnov seruma za izlečenje i zaustavljanje epidemije.

Razlozi koje sam autor navodi da baš srpska manjina u Hrvatskoj bude ta spasonosna je delom slučaj, a delom logika po kojoj je veća mogućnost izlečenja, što je manjina koja ima imunitet brojnija. Ipak meni se dopada da mislim i o tome kako je naslov filma inteligentna referenca na poznati horor klasik “Poslednji čovek na Zemlji” (The last man on Earth, 1964.) i zahvaljujući tome duhovito poigravanje sa netrpeljivošću nacionalističke svesti koja u svom korenu ima suštinski strah od drugog, u ovom slučaju, sasvim određenog drugog pod nazivom Srbin. Ipak, ne treba se truditi previše oko tumačenja naslova i aktera filma, već se prepustiti uživanju u dobro osimšljenoj avanturističkoj priči. Vidi se da je u film uloženo dosta novca, ljubavi i truda i da su se trudili da izvuku maksimalan kvalitet u uslovima lokalne kinomatografije i produkcije i naprave film koji u svemu pretenduje da bude žanrovski klasik pre nego veliko umetničko delo sa vaspitno obrazovnom funkcijom.

Suštinski film je nepristrasan, vaspitno nepretenciozan i verovatno zahvaljujući tome rađen u koprodukciji hrvatskih i srpskih producenata. On ide na to da se predstavi kao ozbiljan komercijalni film, pre svega da dobro zabavi gledaoca i da se poigra sa najvećim i najpoznatijim tropama zombi i horor žanra. Autor sam tvrdi kako je bio inspirisan filmovima kao što su "Napad na policijsku stanicu " (Assault on Precinct 13, 1976) i "Tuđin" (Alien, 1979) gde je glavna tema suočavanje manje grupe ljudi sa nekom većom grupom ljudi i(li) opasnošću većom od sebe. Dakle ono što je autor ovog filma ciljao, pre svega je komični survival horor, u kome će kroz dobro režiranu akciju i interesantan zaplet načiniti tenziju koja se razrešava komičnim momentima i aluzijama na dobro poznate stereotipe ovog podneblja oličenim u karakterima tajkuna, mladog ultranacionaliste, babe partizanke itd..

U filmu se vidi da je autor odličan poznavalac, čak i ljubitelj horora. Iako se na početku čini da radnji, bez obzira na broj situacija koje se nižu, treba malo da se zahukta, jednom kada avanture krenu i mala skupina onih koji nisu zaraženi se otisne u neizvesnost spasavanja vlastitih koža radnja filma predstavlja rolerkoster apsurdnih i ludih situacija kroz koje se raspliću niti planetarne zavere. Ono što bi film učinilo misterioznijim i možda još zabavnijim jeste da su gledaoci zajedno sa junacima morali da dokuče ove obrte i rasplete umesto što su unapred obavešteni o vinovnicima celokupnog stanja i njihovim motivima. Pristup koji je autor odabrao je možda trebalo da stvori dodatni pritisak u gledaocu, znajući koliko su glavni akteri filma bespomoćniji pred celom situacijom, ali u ovom slučaju jednostavno nije radilo, bar za mene. U ostatku, pisanje je odlično zanatski obavljeno, sve što je najavljeno, isplaćeno je gledaocu, s tim da planirani kamei najpoznatijih javnih ličnosti u ovom filmu nisu zaista bili nužni, ali razumem da su tu zbog tržišta.

Još samo jedna sitna i relativno sporna, a meni upadljiva stvar u filmu – akcenti glumaca koji su govorili na više od 5 jezika u filmu. Jasno mi je da nije moguće unajmiti jezičkog trenera za svaku izgovorenu rečenicu ili dijalekt, ali mnogi, osim Sergeja Trifunovića, koji je jako lepo potrefio Teksašanina na visokoj vojnoj funkciji, imali su problem sa dočaravanjem autentičnog akcenta jezika koji bi njihovim karakterima bio maternji. Ipak ovo ne treba da vas brine jer dok primetite takvu sitnicu radnja već skrene pod nekim totalno izvitoperenim uglom tako da vam je pažnja svo vreme uglavnom na filmu i možda čak potajnom navijanju i tipovanju šta bi sledeće moglo da se dogodi. 

Toplo ga preporučujem svim ljubiteljima horor komedije kao jedinstveno, i nadam se, ne zadugo, jedino ostvarenje ovog tipa na domaćem tržištu. Ponavljam ovo je B horor u A produkciji za sve koji jednostavno i nepretenciozno vole ovaj filmski žanr koliko i sam autor, oni će istinski uživati u sat i po dobre zabave smeštene u skoru mračnu budućnost koja bi mogla da očekuje i nas gledaoce.

Nina Stefanija Blažević

KAKO PRODATI KUTIJU PUNU PROSEKA?

Film: Kutija za ptice (Bird Box)

Režija: Suzen Bajer

Scenario: Erik Hajzerer

Uloge: Sandra Bulok, Trevante Rouds, Džon Malkovič

Trajanje: 124 min

Proizvodnja: SAD, 2018.

Evo nas, suočeni sa fabrikovanom potrebom da zavirimo u sadržaj “Kutije za ptice” i vidimo šta to Netfliks uporno pokušava da nam proda izazivajući (milionsku) publiku da stavi povez na oči i prihvati ovaj film kao sledeće kinematografsko i pop-kulturno čudo na prelazu 2018. u 2019. godinu. Šta reći o ovom filmu koji je na kratko postao prava internet senzacija sada kada se naveća količina prašine i mimova koji su se namnožili preko noći skoro potpuno slegla?

Na žalost ne možemo reći više nego da je u žanrovskom smislu vrlo, vrlo, vrlo prosečan, post-apokaliptični SF, horor, triler, lepo urađen da prekrati popodne pred TV/kompjuterskim ekranom, ali nikako dovoljno dobro skrojen da dosegne i ispuni vlastiti kapacitet koji mu zadaje scenaristička (knjiška) premisa. Sandra Bulok tumači lik Malori Hejs, koja se sa dvoje dece otiskuje na, po svemu sudeći fatalno putovanje niz reku, opominjući decu da ne skidaju poveze za oči ukoliko ne žele da završe mrtvi. Čovečanstvo dolazi kraju sveta kroz masovnu histeriju uzrokovanu vizuelnim susretom sa misterioznim bićima, koja ukoliko budu opažena teraju ljude u vrlo agresivno ludilo i samoubistvo. 

Jedini način da se preživi jeste sa povezom za oči isto kao što je jedini način da se padne u masovnu internet histeriju oko ovog filma sa povezom za mozak, koji bi sprečio slobodno cirkulisanje krvi do svih kognitivnih, intelektualnih centara u mozgu, pa bi mogli da poverujemo Netfliksovim autentičnim izveštajima iz njegovih vlastitih izvora, da je film u prvom mesecu prikazivanja imao čak 80 miliona pregleda, od čega pregled sa čak 45 miliona naloga samo u prvih 7 dana i da je gledan aktivno 70% ukupnog vremena strimovanja u tom periodu. Ovo su brojke koje bi jedino neke od najgledanijih serija sa RTS-a mogle potući, da se prikazuju na Netfliksu, naravno. Pa čak i da ne dovodimo brojeve u pitanje, moramo se pitati je zašto je to tako? 

Da je zasluženo, nije, iako je film na neki način solidan. Glumi se ne može zameriti, iako su neke scene u svojoj tendenciji da budu ozbiljno napete na granici sa (telesnom) komedijom, kao i postupci karakterizacije koji se graniče sa naivnošću u svojoj doslednosti kod jednih i nedoslednosti kod drugih likova. Dijalozi koji bi trebali da nas emotivno izvozaju po bespuću egzistencije sveta u kome više nema šta dobro da se vidi često su tu samo da popune vreme, a metafora sa kutijom ptica koje na kraju svoje utočište nalaze među onima koji od početka epidemijom nisu ni mogli da budu zahvaćeni, pa su zato spašeni simptoma ljudske otuđenosti u svojoj nevinosti, je prozaična i samom filmu nepotrebna za celinu narativa. Nasuprot tome široki kadrovi prirode i skladnost boja u scenama, ironično, zadovoljiće čulo vida, namećući osećaj melanholije kroz kompoziciju tonova scenografije i kostima po različitim scenama.

O produkciji ovog filma počelo se govoriti godinu dana pre objavljivanja knjige po kojoj je napisan scenario, još 2013. godine. Prvobitno je film tebalo da režira Endi Muskijeti, nama sada poznat po rimejku filma "To" (It, 2017) i "Majka" (Mama, 2013), ali kada je jedan od producenata Skot Stuber postao glava filmskog odeljenja u Netfliksu 2017. godine, Netfliks je preuzeo ceo projekat i stavio ga u svoju traku masovne produkcije. Nije to ni loša sudbina, ali svakako nije pravo rešenje za film da najjača strana plasiranog sadržaja bude marketinška kampanja. Netfliksov potez da u saradnji sa nekim poznatim gejmerima na Tviču, organizuje Bird box challenge u igranju igrica sa povezom na očima, osim što je uzrokovao brojne povrede kod civilnog stanovništva koja se povela za nošenjem poveza pri obavljanju svakodnevnih aktivnosti, unapred je u glavama nekih od nas, osudio film na propast i nepravedno suđenje pre nego smo stigli i da ga pogledamo. 

Moram proiznati da je moj glavni motiv za gledanje ovog filma bio taj da vidim koliko liči na “Tiho mesto” (A quiet place, 2018.). Naime, pripovedanje priče ograničavanjem percepcije junaka, a time delimično i gledaoca, unutar filmskog medija i razmatranje mogućnosti komunikacije u uslovima ograničene/izmenjene percepcije je poslastica koju majstorski sproveo film Džona Krasinskog, a trend koji je postavio još "Ne diši" (Don't breathe, 2016). Takva vrsta promišljanja čula koja je kod Krasinskog integralni deo narativa ovde je samo dekor i jedan od motiva priče, delimično kao i strah od vezivanja i učešća u zajednici.

Na samom kraju, ne mogu reći da je film užasan, ili užasno loš, ali jeste u sebi nedorečen i neiskorišćen i veliki deo njegove popularnosti dolazi od toga što je “pozajmio naslov” istoimenom vrlo uspelom media stunt-u sa spornim i mestimično bolnim posledicama u stvarnosti koji ga je zapravo popularizovao. Nasuprot tome neka Netfliksova ostvarenja iz prošle godine zaslužuju više pažnje, kao što je "Uništenje"(Anihilation, 2018), pa čak i "Jezive avanture Sabrine Spelman"(Chilling adventures of Sabrina Spellman, 2018), u domenu TV serija.

Dvosekli mač na kom Netfliks kao kompanija sedi, sastoji se u tome što je sa jedne strane predstavlja priliku za mnoga autorska ostvarenja da dobiju pažnju kakvu zaslužuju i time da priliku kvalitetu da se probije do najšire moguće publike nego ikada pre, ali sa druge strane medijskom pompom i insistiranjem na ostvarenjima koja u najboljem slučaju imaju prosečan sadržaj, neće moći zauvek da manipulišu publiku da im veruje u pogledu sadržaja koje prodaju. To je pretpostavljam opasnost kod svake masovne produkcije gde proizvod nekog brenda ili franšize može lagano da odluta, putem lake zarade, daleko od interesa i poverenja onih čijoj je pažnji namenjem. Zato: Pažnja Netfliksu! Ima nas koji očekujemo više!

Nina Stefanija Blažević