Film: Dečak 2 (Brahms: The Boy II)
Režija: Vilijem Brent Bel
Scenario: Stejsi Menir
Uloge: Kejti Holms, Oven Joman, Kristofer Konveri
Trajanje: 86 min
Proizvodnja: SAD, 2020.
Horor filmovi sa jezivim lutkama u ulozi glavnog antagoniste su sa nama preko devedeset godina, još od "Velikog Gaboa" (The Great Gabbo, 1929.). Ne planiraju da nas napuste, sudeći po činjenici da gotovo svake godine imamo po jedan na našoj listi najgorih filmova. Tako se pre par godina tu našao i jedan prilično bizaran primerak ovog podžanra, film "Dečak" (The Boy, 2016.) reditelja Vilijema Brenta Bela i scenaristkinje Stejsi Menir.
Ovaj film pokušava da subvertuje trope žanra, ali na najnespretniji mogući način, dajući nam naslov koji nas fascinira činjenicom da ga je neko finansirao misleći da je dobra ideja.
Meni, kao ljubitelju i poštovaocu lošeg filma, ova nedelja je obećavala mnogo, jer sam potpuno slučajno saznao da je svetlo dana ugledao nastavak ovog filma. Moja očekivanja su bila izuzetna i dok sam se spremao da ga pogledam, strepio sam jer sam mislio da ovaj film neće moći da prevaziđe svog prethodnika. Na sreću moji strahovi su bili neopravdani, i već sada sa sigurnošću mogu reći da smo dobili jedan od najgorih filmova godine.
Veoma mi je teško da opišem koliko me zabavlja apsurd postojanja ovog filma. Ono što najviše bode oči je da deluje kao da autori, iako su radili na prvom nastavku, nisu zaista razumeli taj film i odlučili su da urade nešto drugo, dosadnije, sa ovim nastavkom.
Jedna stvar je sigurna, ovakav pristup narativu nisam video ranije. Gotovo svaki događaj koji pokreće radnju može se svrstati u jednu od dve kategorije.
Prvu nazivam "Mlaki momenti". To su trenuci u kojima vam deluje da će se desiti nešto veliko i opasno, tenzija je tu, ali onda kao da su autori pomislili "ne smemo otići tako daleko!" i odlučili da ga ublaže.
Na primer, na samom početku filma, nakon što upoznamo Lizu (Kejti Holms) i njenog sina Džada (Kristofer Konveri), saznajemo da su te večeri sami u kući jer je Lizin muž na važnom poslovnom sastanku. Kasno po noći Liza čuje lupanje u kući i izlazi da proveri šta se dešava i zatiče sina koji je iz istog razloga izašao iz svoje sobe. Dva provalnika ih napadaju i tu se scena prekida.
Pet meseci kasnije otkrivamo da niko nije zaista stradao u ovom događaju, ali bez obzira na to, mladi Džad je izgubio moć govora, a Liza ne može da spava jer je muče noćne more. Ne mislim da ovakav događaj ne može biti traumatičan, ali gledalac se oseća izneverno u dramskom smislu, jer dramatizacija sugeriše da trebamo očekivati nešto više.
Drugu kategoriju zovem "Večno vraćanje istog". Ovi momenti čine najveći deo filma, a prate uvek prate formulu: Lik A krišom pokušava da uradi nešto što ne bi trebalo, lik B ga prekine u tome, lik A se vraća na početnu poziciju, ali pokušaće nešto slično kasnije. Usled ovog principa, iste scene će se ponavljati dva ili više puta, svaki put sa marginalno drugačijim rezultatima.
Primer ovoga je odlazak porodice glavnih likova u šumu, u kojoj nalaze zakopanog naslovnog lutka. Porodica se vraća kući, mladi Džad postaje opčinjen lutkom i nosi je svuda sa sobom. Ponovo odlaze u šumu, ovaj put bez oca. Ponovo nalaze zakopanu stvar. Ali ovaj put su zakopana lutkova odelca (upozorenje o spojlerima).
U 90 procenata ovog filma se zapravo ništa ne događa. Nema tenzije, nema misterije. Fascinantno je da je neko mogao da napravi nešto ovako bezsadržajno a da traje skoro sat i po. Čak i stranica o zanimljivim informacijama iz ovog filma je jedna od najdosadnijih stvari koje postoje na internetu.
Sve u svemu, gledate na vlastitu odgovornost.
Film: Dečija Igra (Child's Play)
Režija: Lars Klavberg
Scenario: Tajler Barton Smit
Uloge: Obri Plaza, Gabrijel Bejtmen, Mark Hamil
Trajanje: 90 min
Proizvodnja: SAD, 2019.
Na drugoj strani novčića je jedan drugi lutak, za koga su sentimentalno vezani svi koji su stasavali krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Reč je naravno o glavnom zlikovcu serijala "Dečija igra", koga danas slobodno možemo nazvati klasičnim horor likom, lutku Čakiju.
Ovaj serijal je jedan od filmskih serijala za čijim je kormilom od početka bio njegov idejni tvorac Don Mansini. Ovaj autor je za trideset i jednu godinu postojanja franšize napisao sedam nastavaka filma, a tri je i sam režirao. U pripremi je i serija na kojoj će Mansini sarađivati, a koja je zakazana za ovu godinu. Franšiza je postala poznata i omiljena zahvaljujući otkačenim idejama ovog autora, koji je napravio jedinstven spoj slashera i komedije i započeo talas filmova sa lutkama sa kraja osamdesetih.
Na žalost, film koji smo dobili prošle godine nije deo Mansinijevog univerzuma koji je rastao tri decenije, već je reboot franšize, u kojoj njen autor nije želeo da učestvuje. Moje mišljenje o večnom ciklusu rimejkovanja i ributovanja svega i svačega sam elaborirao ranije, tako da ću sada samo ukratko rezimirati to u kontekstu ovog filma.
Dakle, zahvaljujući pravnoj začkoljici, produkcijska kuća MGM je zadržala prava na prvi film u serijalu, tako da legalno mogu koristiti Mansinijeve kreacije iz ovog filma. MGM je okupio novi kreativni tim na čelu sa norveškim rediteljem Larsom Klevbergom, koji je pre ovog režirao horor "Polaroid" (Polaroid, 2019.), a mesto scenariste je dobio Tajler Barton Smit, kome je ovo prvi dugometražni film u karijeri.
Možda ekipa ne obećava mnogo, ali ono što im ide u prilog je da su imali svoju autentičnu viziju i nisu pokušavali da oponašaju Mansinijev stil. Ovaj film uzima novi kurs, tako da tamo gde je Mansini imao misticizam i vudu magiju, novi autori uvode motiv tehnologije i veštačke ineteligencije kao pokretača radnje. Čaki je sada robotizovana igračka koji se povezuje sa svim pametnim uređajima u vašoj kući posredstvom internet konekcije, nalik na Furby Connect robotića.
Ova mala izmena ubija dve muve jednim udarcem: sa jedne strane osavremenjuje i reaktualizuje ideju, uvodeći strah od tehnologije u igru, pretvarajući Čakija u gospodara svega što može dohvatiti kroz optičke kablove, a sa druge idejno i tematski distancira ovaj film od ostatka Mansinijevog univerzuma.
Ipak, Čaki i dalje ostaje homicidalni lutak koji na kreativne načine ubija svoje žrtve, smešten u milje likova tipične porodične komedije. Tu je samohrana majka koja radi u tržnom centru, njen sin tinejdžer koji ima poteškoće da se uklopi u društvo jer ima oštećen sluh, dobroćudni crni detektiv iz komšiluka itd. Glumačka ekipa predvođenja Mark Hamilom u ulozi Čakija je odlično odabrana i svojom glumom će vam evocirati nostalgiju za filmovima sa kraja prošlog veka.
Na stranu retro atmosfera i humor filma, mislim da ni ozbiljniji ljubitelji horora neće biti razočarani, jer je film iznenađujuće nasilan. Ubistva, iako ih nema previše, kreativna su i veoma visceralna i učiniće da se naježite u nekoliko navrata. Takođe, treba pomenuti kao pozitivno rediteljevo insistiranje na praktičnim specijalnim efektima, što lutku daje osećaj fizikalnosti, koji se često gubi u novijim filmovim koji se oslanjaju na CGI.
Već neko vreme sam izbegavao da pogledam film zbog mojih predrasude o rimejkovima klasičnih horora koji izlaze poslednjih nekoliko godina, ali drago mi je da sam se na kraju odlučio na gledanje. Preporučujem svim horor nostalgičarima, bar dok ne izađe Mansinijeva serija krajem godine.
Režija: Vilijem Brent Bel
Scenario: Stejsi Menir
Uloge: Kejti Holms, Oven Joman, Kristofer Konveri
Trajanje: 86 min
Proizvodnja: SAD, 2020.
Horor filmovi sa jezivim lutkama u ulozi glavnog antagoniste su sa nama preko devedeset godina, još od "Velikog Gaboa" (The Great Gabbo, 1929.). Ne planiraju da nas napuste, sudeći po činjenici da gotovo svake godine imamo po jedan na našoj listi najgorih filmova. Tako se pre par godina tu našao i jedan prilično bizaran primerak ovog podžanra, film "Dečak" (The Boy, 2016.) reditelja Vilijema Brenta Bela i scenaristkinje Stejsi Menir.
Ovaj film pokušava da subvertuje trope žanra, ali na najnespretniji mogući način, dajući nam naslov koji nas fascinira činjenicom da ga je neko finansirao misleći da je dobra ideja.
Meni, kao ljubitelju i poštovaocu lošeg filma, ova nedelja je obećavala mnogo, jer sam potpuno slučajno saznao da je svetlo dana ugledao nastavak ovog filma. Moja očekivanja su bila izuzetna i dok sam se spremao da ga pogledam, strepio sam jer sam mislio da ovaj film neće moći da prevaziđe svog prethodnika. Na sreću moji strahovi su bili neopravdani, i već sada sa sigurnošću mogu reći da smo dobili jedan od najgorih filmova godine.
Veoma mi je teško da opišem koliko me zabavlja apsurd postojanja ovog filma. Ono što najviše bode oči je da deluje kao da autori, iako su radili na prvom nastavku, nisu zaista razumeli taj film i odlučili su da urade nešto drugo, dosadnije, sa ovim nastavkom.
Jedna stvar je sigurna, ovakav pristup narativu nisam video ranije. Gotovo svaki događaj koji pokreće radnju može se svrstati u jednu od dve kategorije.
Prvu nazivam "Mlaki momenti". To su trenuci u kojima vam deluje da će se desiti nešto veliko i opasno, tenzija je tu, ali onda kao da su autori pomislili "ne smemo otići tako daleko!" i odlučili da ga ublaže.
Na primer, na samom početku filma, nakon što upoznamo Lizu (Kejti Holms) i njenog sina Džada (Kristofer Konveri), saznajemo da su te večeri sami u kući jer je Lizin muž na važnom poslovnom sastanku. Kasno po noći Liza čuje lupanje u kući i izlazi da proveri šta se dešava i zatiče sina koji je iz istog razloga izašao iz svoje sobe. Dva provalnika ih napadaju i tu se scena prekida.
Pet meseci kasnije otkrivamo da niko nije zaista stradao u ovom događaju, ali bez obzira na to, mladi Džad je izgubio moć govora, a Liza ne može da spava jer je muče noćne more. Ne mislim da ovakav događaj ne može biti traumatičan, ali gledalac se oseća izneverno u dramskom smislu, jer dramatizacija sugeriše da trebamo očekivati nešto više.
Drugu kategoriju zovem "Večno vraćanje istog". Ovi momenti čine najveći deo filma, a prate uvek prate formulu: Lik A krišom pokušava da uradi nešto što ne bi trebalo, lik B ga prekine u tome, lik A se vraća na početnu poziciju, ali pokušaće nešto slično kasnije. Usled ovog principa, iste scene će se ponavljati dva ili više puta, svaki put sa marginalno drugačijim rezultatima.
Primer ovoga je odlazak porodice glavnih likova u šumu, u kojoj nalaze zakopanog naslovnog lutka. Porodica se vraća kući, mladi Džad postaje opčinjen lutkom i nosi je svuda sa sobom. Ponovo odlaze u šumu, ovaj put bez oca. Ponovo nalaze zakopanu stvar. Ali ovaj put su zakopana lutkova odelca (upozorenje o spojlerima).
U 90 procenata ovog filma se zapravo ništa ne događa. Nema tenzije, nema misterije. Fascinantno je da je neko mogao da napravi nešto ovako bezsadržajno a da traje skoro sat i po. Čak i stranica o zanimljivim informacijama iz ovog filma je jedna od najdosadnijih stvari koje postoje na internetu.
Sve u svemu, gledate na vlastitu odgovornost.
* * *
Film: Dečija Igra (Child's Play)
Režija: Lars Klavberg
Scenario: Tajler Barton Smit
Uloge: Obri Plaza, Gabrijel Bejtmen, Mark Hamil
Trajanje: 90 min
Proizvodnja: SAD, 2019.
Na drugoj strani novčića je jedan drugi lutak, za koga su sentimentalno vezani svi koji su stasavali krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Reč je naravno o glavnom zlikovcu serijala "Dečija igra", koga danas slobodno možemo nazvati klasičnim horor likom, lutku Čakiju.
Ovaj serijal je jedan od filmskih serijala za čijim je kormilom od početka bio njegov idejni tvorac Don Mansini. Ovaj autor je za trideset i jednu godinu postojanja franšize napisao sedam nastavaka filma, a tri je i sam režirao. U pripremi je i serija na kojoj će Mansini sarađivati, a koja je zakazana za ovu godinu. Franšiza je postala poznata i omiljena zahvaljujući otkačenim idejama ovog autora, koji je napravio jedinstven spoj slashera i komedije i započeo talas filmova sa lutkama sa kraja osamdesetih.
Na žalost, film koji smo dobili prošle godine nije deo Mansinijevog univerzuma koji je rastao tri decenije, već je reboot franšize, u kojoj njen autor nije želeo da učestvuje. Moje mišljenje o večnom ciklusu rimejkovanja i ributovanja svega i svačega sam elaborirao ranije, tako da ću sada samo ukratko rezimirati to u kontekstu ovog filma.
Dakle, zahvaljujući pravnoj začkoljici, produkcijska kuća MGM je zadržala prava na prvi film u serijalu, tako da legalno mogu koristiti Mansinijeve kreacije iz ovog filma. MGM je okupio novi kreativni tim na čelu sa norveškim rediteljem Larsom Klevbergom, koji je pre ovog režirao horor "Polaroid" (Polaroid, 2019.), a mesto scenariste je dobio Tajler Barton Smit, kome je ovo prvi dugometražni film u karijeri.
Možda ekipa ne obećava mnogo, ali ono što im ide u prilog je da su imali svoju autentičnu viziju i nisu pokušavali da oponašaju Mansinijev stil. Ovaj film uzima novi kurs, tako da tamo gde je Mansini imao misticizam i vudu magiju, novi autori uvode motiv tehnologije i veštačke ineteligencije kao pokretača radnje. Čaki je sada robotizovana igračka koji se povezuje sa svim pametnim uređajima u vašoj kući posredstvom internet konekcije, nalik na Furby Connect robotića.
Ova mala izmena ubija dve muve jednim udarcem: sa jedne strane osavremenjuje i reaktualizuje ideju, uvodeći strah od tehnologije u igru, pretvarajući Čakija u gospodara svega što može dohvatiti kroz optičke kablove, a sa druge idejno i tematski distancira ovaj film od ostatka Mansinijevog univerzuma.
Ipak, Čaki i dalje ostaje homicidalni lutak koji na kreativne načine ubija svoje žrtve, smešten u milje likova tipične porodične komedije. Tu je samohrana majka koja radi u tržnom centru, njen sin tinejdžer koji ima poteškoće da se uklopi u društvo jer ima oštećen sluh, dobroćudni crni detektiv iz komšiluka itd. Glumačka ekipa predvođenja Mark Hamilom u ulozi Čakija je odlično odabrana i svojom glumom će vam evocirati nostalgiju za filmovima sa kraja prošlog veka.
Na stranu retro atmosfera i humor filma, mislim da ni ozbiljniji ljubitelji horora neće biti razočarani, jer je film iznenađujuće nasilan. Ubistva, iako ih nema previše, kreativna su i veoma visceralna i učiniće da se naježite u nekoliko navrata. Takođe, treba pomenuti kao pozitivno rediteljevo insistiranje na praktičnim specijalnim efektima, što lutku daje osećaj fizikalnosti, koji se često gubi u novijim filmovim koji se oslanjaju na CGI.
Već neko vreme sam izbegavao da pogledam film zbog mojih predrasude o rimejkovima klasičnih horora koji izlaze poslednjih nekoliko godina, ali drago mi je da sam se na kraju odlučio na gledanje. Preporučujem svim horor nostalgičarima, bar dok ne izađe Mansinijeva serija krajem godine.
Aljoša Tomić
No comments:
Post a Comment