DVOSTRUKI UGRIZ AJKULE

Film: Duboko plavo more 3 (Deep Blue Sea 3)
Režija: Džon Pog
Scenario: Dirk Blekmen
Uloge: Tanja Rejmond, Natanijel Buzolik, Emerson Bruks
Trajanje: 99 min
Proizvodnja: SAD, 2020.

Postoje neki horor žanrovi koji nakratko blesnu i nestanu, poput kanibalskog žanra krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Postoje neki koji ostaju trendi godinama, poput slashera koji je pohodio osamdesete i paranormalnog horora koji je sveprisutan poslednju deceniju. Ali neki žanrovi su vanvremenski poput onog o napadu ajkule.

I tačno znam šta se pitate: "Kako sam vam onda mogao ostati dužan prošle godine za film o ajkuli?" Znam da nema izgovora za to, ali ne brinite, predugo ste čekali i zato ove nedelje recenziramo dva sveža horora iz ovog žanra.

Prvi film koji recenziramo je treći nastavak jedne od poznatijih franšiza, nastale krajem devedesetih, nakon čega je stekla kultni status. Prvi nastavak je po mišljenjima nekih, film superiorniji čak i od "Ralja" (Jaws, 1975.), a o njegovom kvalitetu svedoči i to što ga je Stiven King uvrstio na listu horor filmova koje bi on preporučio ljudima.

Ali prvi je ipak bio veliki comeback legendarnog akcionog reditelja Reni Harlina, treći nastavak je u rukama Poga i Blekmena, koji iz sebe nemaju nijedan ozbiljniji hit. Harlinov film je bio ozbiljan blokbaster sa šmekom B filma, što se videlo na produkcijskim vrednostima i u samoj glumačkoj postavi koja je sadržavala sve od renomiranih A-listera, do muzičkih zvezda koje pokušavaju da se probiju u svetu filma.  

 

Pogovo čedo je od samog očigledno pravi B-film, što i ne mora biti loše. Čini se da je svako na setu bez iluzija o tome što rade i ne trude se da ovaj film učine ničim više od jeftine akcije. Što je na kraju krajeva bio i prvi deo.

Dakle, ne očekujte previše suspensa, niti nepredvidljivih preokreta, ali očekujte neke manje ili više zabavne akcione momente: jurnjave, eksplozije, pesničenje, a sve to ispresecano napadima nekolicine ajkula i omažima prvom delu serijala.

 

Ovaj film prati grupu naučnika, koji vloguju sa malog ribarskog ostrva u zalivu Mozambik. Ovo ostrvo je usled klimatskih promena potopljeno i nastanjeno sa samo dvoje ribara. Ekipa naučnika koja proučava veliku belu ajkulu u zalivu predvođeni doktoricom Emom Kolins (Tanja Rejmond). Situacija postaje napeta kada u zaliv svrate tri bik ajkule, koje su, kako se čini, mnogo inteligentije nego što bi trebale da budu.

U svakom slučaju, ovaj film neće ostaviti traga kao prvi, ali jeste za nijansu bolji od drugog nastavka iz 2018. godine koji je prošao toliko nezapaženo da mislim da ne vredi mnogo govoriti o njemu.

***

Film: 47 metara duboko: Van kaveza (47 Meters Down: Uncaged)
Režija: Johanes Roberts
Scenario: Ernest Rijera, Johanes Roberts
Uloge: Sofi Neliz, Korina Foks, Brajana Tju
Trajanje: 90 min
Proizvodnja: SAD/Velika Britanija, 2019.

Drugi film nema tako dugu tradiciju kao "Duboko plavo more", već je nastavak niskobudžetnog horora iz 2017. godine o kome je bilo reči na ovom blogu. Iako je odgovoran za jedan od najgorih horor filmova 2018. godine, Roberts je izgleda u svojoj zoni komfora kada su ajkule u pitanju.

Prvi nastavak ovog serijala je konceptualno bio veoma jednostavan i ograničen na veoma mali prostor - kavez koji je čuvao ronioce od sigurne smrti u čeljustima ajkule. Prvi i najveći problem, koji je bolest gotovo svih nastavaka, je da se jednostavan koncept koji funkcioniše nadmaši u svakom smislu. Nastavak mora biti brži, veći, bolji, po svaku cenu.
 

 

Kada je čar filma bila upravo jednostavnost, to može biti jedino problematično. Roberts je nastavak smestio u drevni majanski hram koji je toliko dugo potopljen da su u njemu evoluirale slepe ribe. Sve ovo daje filmu atmosferu klasičnog avanturističkog filma, ali već toliko komplikuje koncept, da postaje očigledno da reditelj ne zna šta radi sa ritmom i tempom filma, pa se oslanja na klišee.

Unutar ovog žanra postoji očigledan problem, a to je da celokupan narativ mora biti vezan za vodu. Stoga je i galerija likova koji imaju razlog da budu u blizini ajkula veoma ograničen. Pa tako još jednom imamo grupu naučnika koji su otkrili podvodni hram, i nekolicinu znatiželjnih devojaka koje saznaju za to otkriće i žele da zavire.

 

Oba recenzirana filma imaju i problem budžetskog ograničenja. Stariji i skuplji filmovi su kombinovali snimke pravih ajkula sa animatroničkim lutkama, a kasnije sve to sa kompjuterski generisanim efektima, što je ajkulama davalo fizikalnost i prisutnost. U oba filma su ajkule kompjuterski generisane, tako da većinu vremena deluju kao jeftini "lebdeći" CGI, što eliminiše osećaj bilo kakve pretnje.

Po svemu sudeći, Johanes Roberts nije čovek sa mnogo talenta, ali bez obzira na sve, ovaj film ima nekoliko uzbudljivih akcionih momenata i originalnih ideja, koje su mogle biti bolje razrađene. Ali ako bih morao gledati jedan od ova dva recenzirana filma ponovo, izabrao bih ovaj, čisto zbog njegovog estetskog sadržaja, egzotično okruženje centralne amerike je dosta atraktivnije od nekoliko kućeraka na otvorenom moru.

 

Bonus za one koji su izdržali do kraja teksta: ako ste ljubitelj trash horora, ove godine je izašao još jedan film sa ajkulom, koji ne treba propustiti. "Uidža ajkula" (Ouija Shark, 2020.), koji prati grupu devojaka koji pronalaze uidža tablu u kojoj je zatočena utvarna ajkula. Must see.

Aljoša Tomić