RUPA U GLAVI

Film: Homunkulus (Homunculus)
Režija: Takaši Šimicu
Scenario: Naruki Macuhisa, Eisuke Naito, Takaši Šimicu
Uloge: Go Ajano, Rijo Narita
Trajanje: 115 min
Proizvodnja: Japan, 2021.

Takaši Šimicu je uz Hidea Nakatu odgovoran za popularizovanje novog talasa japanskog horora (iliti J-horora), krajem devedesetih i početkom dveljiaditih. Filmovi koje su napravili u ovom periodu su im obeležili karijere, iako su i jedan i drugi nastavili da stvaraju sve do danas sa filmografijama koje broje preko četrdeset naslova.

Ovo je posebno istinito za Šimicua, koji je po sopstvenom priznanju kroz celu karijeru pokušavao da se oslobodi kletve “Kletve” (Ju-on, 2000.). Ono što je počelo kao serijal kratkih filmova poručen od strane jedne kompanije za mobilnu telefoniju, preraslo je u globalni fenomen. “Kletva” se do danas proširila na trinaest filmova (računajući one za američko tržište), serijal knjiga, televizijsku seriju i video igru.

Iako je u Japanu nastavio da se bavi žanrovskim filmom, i tu i tamo iznedrio poneki odličan naslov, kao što je “Marebito” (Marebito, 2004.), malo je verovatno da su čak i ljubitelji japanskog horora obraćali pažnju na ove naslove, naročito nakon što je fama oko J-horora splasnula sredinom dvehiljaditih.

U svakom slučaju, Šimicu nezaustavljivo stvara sve do danas, i ove godine je izbacio dva naslova, a treći je u najavi. Prvi je klasična priča o duhovima po imenu “Selo samoubica” (Jukai mura, 2021.), a drugi je adaptacija mange Hidea Jamamota po imenu “Homunkulus”. “Selo samoubica” još nije prikazan van okvira azije, ali zato je drugi naslov otkupio Netflix i sinhronizovao na engleski jezik, tako da je već dostupan široj publici.

Kako ne poznajem Jamamotov rad, mimo brutalne i kontroverzne adaptacije “Ičija ubice” (Ichi the Killer, 2001.), u režiji neponovljivog Mike Takašija, ne mogu govoriti o tome koliko je adekvatno strip preveden na veliko platno. Ali zamerka fanova serijala je gotovo redovno na tome što su mnoge sporedne stvari odsečene, a film se bazira samo na prvoj polovini serijala. Ali ovo se uvek može očekivati kada je reč o pretvaranju serijalizovanog dela u dugometražni film, ponešto se uvek mora žrtvovati.

Premisa “Homunkulusa” zvuči kao da je ispala iz nekog naučnofantastičnog B-filma: Mladi doktor Manabu Ito (Rijo Narita) nudi beskućniku Nokošiju (Go Ajano) koji je izgubio pamćenje izvođenje hirurškog zahvata kojim će otključati potencijal njegovog mozga (sa sve pričom o tome kako koristimo 10% mozga).

Naime, reč je o trepanaciji, jednom od najstarijih hirurških zahvata, koji je izvođen još u praistoriji, a za razliku od priče o korišćenju 10% mozga, ovo je zaista tačno. Iako su ovaj zahvat praistorijski ljudi izvodili iz drugih razloga, Ito će Nokošiju bušenjem lobanje u čeonom delu otvoriti treće oko.

Rupa u njegovoj lobanji će mu omogućiti da svojim levim okom vidi homunkuluse drugih ljudi, tj. manifestacije njihovih trauma, predstavljene na razne kreativne načine. Ovo je verovatno najzanimljiviji deo filma, u kome pomaže nekolicini ljudi da savladaju svoje traume. Sa izuzetkom scene silovanja srednjoškolke, koja sigurno nije bila nužna, niti narativno opravdana, i možda će nekoga naterati da film tu zaustavi. 

Takva odluka i nije loša, jer u toj tački film uzima prilično konvencionalan zaokret, i kao da zaboravlja da je prvih sat vremena gradio priču o psihološkom hororu proizašlom iz trauma. Cela stvar deluje kao da su se autori predomislili i odlučili da ne idu do kraja. Ipak nisu oni Mike Takaši.

Ako bih morao da izdvojim neke dobre strane ovog filma, na prvom mestu bih stavio glumu Go Ajana i Rija Narite, koji uspešno nose film. Takođe, sa aspekta dizajna, svet homunkulusa viđen kroz Nokošijevo levo oko izgleda veoma maštovito i upečatljivo i film bi sigurno bio mnogo interesantniji da smo mogli videti više toga. 

Ne znam šta je nateralo Šimicua da uzme ovaj projekat, posao poput ovoga bi uradio bilo koji zanatski potkovan reditelj, i možda bi film bio manje razočaravajući da ga ne potpisuje reditelj sa više od dvadeset godina iskustva u žanru. Pogledajte ga ako nemate šta pametnije da radite i možete da progutate scenu seksualnog zlostavljanja. Nadajmo se da će “Selo samobica” biti za nijansu upečatljiviji film zbog koga jedan kultni reditelj neće morati da se stidi. 

Aljoša Tomić