POVRATAK OTPISANIH

Film: Trojka iz Pakla (3 from Hell)
Režija: Rob Zombi
Scenario: Rob Zombi
Uloge: Šeri Mun Zombi, Bil Mozli, Sid Hejg
Trajanje: 115 min
Proizvodnja: SAD, 2018.


Svi ljudi koji su upoznati sa stvaralaštvom Roba Zombija znaju da je ovaj čovek pravi zaljubljenik u horor. Sa karijerom koja se proteže na više od tri decenije stvaralaštva, svoju ljubav je demonstrirao kako kroz muziku, tako i kroz film. Svoj rediteljski debi je ostvario 2002. godine, sa "Kućom 1000 leševa" (House of 1000 Corpses), a ove godine imamo priliku da recenziramo njegov osmi dugometražni film.

"Trojka iz Pakla" je treći deo trilogije koja prati porodicu Fajerflaj, koja je započeta sa njegovim prvim filmom, i nastavljena sa "Đavoljim škartom" (The Devil's Rejects, 2005.), koja je naizgled zaključila sagu ove porodice. Pa da li je vredelo čekati preko deset godina na film kome nije trebao još jedan nastavak?

 

 

Jedan od najvećih problema i jeste upravo ovaj vremenski raspon. Iako je između "Kuće 1000 leševa" i "Đavoljeg škarta" prošlo šest puta manje vremena, kvalitativni pomak koji je Zombi načinio je mnogo veći između ova dva, nego između njegovog prvog i osmog filma. Ukratko, "Trojka" deluje kao korak unazad na svakom planu, a naročito na scenarističkom i rediteljskom.

Za one koji ne znaju, ova trilogija prati porodicu serijskih ubica na njihovom proputovanju korz Ameriku '70. i '80. godina prošlog veka. Porodicu čine najstariji član i glava porodice kapetan Spolding (koga igra fenomenalni Sid Hejg), zatim stariji sin Otis (harizmatični Bil Mozli) i mlađa ćerka Bejbi (obavezni dodatak svakom Zombijevom filmu, njegova žena Šeri Mun).

 

 
U najnovijem nastavku usled pogoršanja zdravlja za vreme snimanja filma, i tragične smrti u septembru ove godine, Sid Hejgovo mesto u trojci zauzima usvojeni sin Kapetana Spoldinga, Foksi, koga igra još jedan od stalnih Zombijevih saradnika, Ričard Brejk.

Premisa svakog od ovih filmova nije previše kompleksna: pratimo naše antijunake koji putuju od tačke A do tačke B, bežeći pred zakonom i nalazeći nove žrtve, koje ubijaju na nove i sadističke načine.

 

 

Sledeće pitanje je, logično, zašto bi bilo ko gledao ovako nešto? Razumljivo je da mi kao gledaoci, pod pretpostavkom da nismo disfunkcionalne sociopate, možemo bez problema navijati za antijunake poput Voltera Vajta iz serije "Čista hemija" (Breaking Bad, 2008.) ili Dekstera Morgana iz serije "Dekster" (Dexter, 2006.). Iako njihovi metodi nisu moralno prihvatljivi, sa njihovim motivima možemo da se saživimo i opravdamo njihovo ponašanje.

Ali u delanju trojke nema ničega pozitivnog, oni su stihija koja proizvodi nasilje radi nasilja. I ovo je momenat koji nama na ovim prostorima nedostaje da bi razumeli privlačnost serijskog ubice, a koji je tipičan kulturološki momenat za zemlju u kojoj Rob Zombi stvara. 

 

Veo intrige obavija serijske ubice još od legendarnog Džeka Trboseka, koji je harao Vajtčepelom krajem XIX veka, ali prave medijske zvezde postaju tek sredinom '70. godina prošlog veka. Kroz novinske i televizijske prenose lova na serijske ubice, snimke njihovih suđenja i pričama o njihovim životima, u svesti javnosti oni se transformišu u kulturni fenomen, koji je izrodio raznovrsni merčandajz koji ih je pratio, a koji je do tada bio karakterističan za atlete ili filmske zvezde.

Sličice sa njihovim likovima i akcione figure sociopata misterioznih motiva poput Teda Bandija, Džefri Damera ili Čarlsa Mensona postale su normalna stvar u krugovima ljudi fasciniranih njihovom harizmom. Ovaj momenat fetišizacije serijskog ubice natuknut je u uvodnim scenama "Trojke iz Pakla". Dok televizija prenosi hapšenje i suđenje porodice Fajerflaj, kroz intervjue sa običnim ljudima vidimo da oni počinju da ih vide kao heroje i buntovnike. Autor ubrzo zaboravlja na ovaj momenat i do kraja filma mu se ne vraća.

 

 

Na žalost, ovo je karakteristično za veći deo Zombijevog opusa. Iako uvek postoji taj antisistemski momenat u njegovim filmovima, on nikada nije razvijen, ostavljajući utisak plitkog filma koji je samo šminka. Ali Rob Zombi ume da lepo ušminka film, jer ima sjajan osećaj za atmosferu i oko za kadar. Ali i tu trojka pada na ispitu, jer izgleda lošije od njegovog prethodnog filma "31" (31, 2016.). U stvari izgleda mnogo lošije i od četrnaest godina mlađeg "Đavoljeg škarta".

Ovaj autor mi je uvek bio intrigantan i kao muzičar i kao filmski autor, na žalost, kvalitet njegovih filmova veoma varira. Dok "Kuća 1000 leševa", "Đavolji škart", "Gospodari Salema" (The Lords of Salem, 2012.) i "Noć veštica" (Halloween, 2007.) u mojoj knjizi imaju pozitivnu ocenu, "31", "Noć veštica II" (Halloween II, 2009) i "Trojka iz Pakla" nisu baš vredni vašeg vremena. Umesto trojke preporučujem vam najbolji Zombijev film koji je videlo premalo ljudi: "Posednuti svet El Superbista" (The Haunted World of El Superbeasto, 2009.).

Aljoša Tomić