Film: Jezive priče iz mraka (Scary Stories to Tell in the Dark)
Režija: Andre Ovredal
Scenario: Den Hejgmen, Kevin Hejgmen, Giljermo del Toro, Markus Danstan, Patrik Melton
Uloge: Zoi Margaret Koleti, Majkl Garca, Gejbrijel Raš
Trajanje: 108 min
Proizvodnja: SAD, 2019.
Režija: Andre Ovredal
Scenario: Den Hejgmen, Kevin Hejgmen, Giljermo del Toro, Markus Danstan, Patrik Melton
Uloge: Zoi Margaret Koleti, Majkl Garca, Gejbrijel Raš
Trajanje: 108 min
Proizvodnja: SAD, 2019.
Dobro došli dragi ljubitelji "Filmozofije Strave" u priču o „Jezivim pričama iz mraka“, horor filmu koji je nastajao polako, preko decenije, po (dečijim?) knjigama strašnih priča utemeljenih na folkloru i urbanim legendama iz pera Alvina Švarca.
Radi se o tri knjige: "Jezive priče iz mraka" objavljene 1981. godine, "Još jezivih priča iz mraka" iz 1984. godine i "Jezive priče 3: Još priča od kojih se lede kosti" iz 1991. godine. One predstavljaju zbirke horor priča pomenutog autora namenjenih dečijem uzrastu, sa čime se ne bi baš svi složili. Knjige su navodno dosta brutalne i sirove u opisima, sadrže dosta nasilja i krvi i jezive crno bele ilustracije, što je sve zajedno uticalo na to da dobiju solidnu bazu publike i poštovalaca makar unutar horor žanra.
Ove knjige su obeležile osamdesete, potom i devedesete, pa i period od dvehiljaditih do sad u SAD kao izvor kontroverzi, sjajnih ilustracija Stivena Gamela i naravno strašnih priča koje po mišljenjima mnogih nisu zaista za decu. Nisam imala prilike da pažljivije zavirim u ove knjige, ali isto tako znam da raznim roditeljskim, religioznim i moralističkim udruženjima u Americi ne treba mnogo da bi dizali dževu, sklanjali određene naslove iz školskih biblioteka, cenzurisali sadržaje u odnosu na starost publike.
Ne mogu reći kako stoji film u odnosu na knjigu, ali mogu pretpostaviti da se filmski studiji, po malo sa zadnjim namerama, opredele za ekranizaciju naslova koji već ima „istoriju“ podeljene javnosti, što pravi dobru bazu za zvučan PR. Fanovi prirodno očekuju mnogo, kao i oni koji se upecaju upravo na najave koje u sebi traže da zauzmete stranu za ili protiv.
Još ako uključiš u celu priču del Tora, koji je u autorskom smislu ovaploćenje makabra i bajke i režisera koji sigurno poseduje i entuzijazam i tehničko znanje kao što je Andre Overdal, a koji se već solidno pokazao naslovima kao što su „Lovac na trolove“ (Trollhunter, 2010.) i „Obdukcija Džejn Do“ (The Autopsy of Jane Doe, 2016.) pretpostavka jeste da želiš više od letnjeg blokbastera. Iako je dobio solidne kritike u Americi i vratio uloženo bar tri puta u prvoj nedelji prikazivanja, kod nas ovaj film nije izazvao naročitu pažnju. U bioskopima je bio letos i do sada su ga mnogi možda već i zaboravili. Nekima je sigurno prošao ispod radara jer zapravo cilja novu, mladu publiku kao potencijalne buduće fanove horor filma.
Ja sam imala baš jaku želju vlastitu, ali i molbu nekih od vernih fanova "Filmozofije strave" da pogledam i recenziram ovo ostvarenje i evo na šta sam naišla.
Film počinje i završava se monološkim replikama o egzistencijalnoj ulozi priča i pričanja u našim životima iz uglova dvoje glavnih nosilaca radnje. Istovremeno, vrlo šarmantno je uokviren muzičkim numerama „Season of the witch“ - Donovanovoj na samom početku filma i obradom Lane del Rej koja se pojavljuje i u trejleru i na kraju. Ovi detalji pored brojnih referenci na horor filmove u vidu postera i drive in bioskopa u kome ide Romerova „Noć živih mrtvaca“ (Night of the living dead, 1968.) treba da naprave atmosferu za ono što će se dogoditi kao sadržaj horor sendviča između ove dve šnite muzičkog hleba.
Radnja sendviča počinje u najstrašnijoj noći u godini, u Noći Veštica, u malom američkom gradiću nadomak Čikaga. Godina je 1968., izborna godina, tik pred izbore koje će uzeti Nikson. Ova epoha u novijoj američkoj istoriji prebogata je političkim, socijalnim i kulturološkim previranjima, a priča se fokusira na grupu mladih ljudi koji su tik na granici zrelosti, u uzrastu kome su i sami puni previranja emocija, razmišljanja i otkrivanja sopstvene uloge u društvu i vlastitim životima i ove godine, kako sami primećuju trick-or-treat-uju poslednji put. Čudna podudarnost između društvenog i ličnog trenutka simbolično se ogleda u nizu horor priča kojima se ovaj film bavi i objedinjuje u jednu celinu kroz sudbine ovih mladih ljudi.
Eh, kad vam ovako ispričam, naložićete se, jel tako? Naravno da jeste! Isto kao kad ste videli trejler za ovaj film pa pomislili da ćete dobiti punokrvni superjezivi omnibus simbolizovanim intimnim, ali i kolektivnim strahovima, strahovima jedne ere, jedne kulture i eventualno onoga suštinski ljudskog u svakom od nas. A u stvari dobijete jedan ni dečiji, ni odrasli film, koji u dinamici radnje i karakterizaciji likova dosta kaska sam za sobom.
Film je uglavnom formulaičan i neupečatljiv. Postoji nekolicina, pristojno režiranih, napetih jump scare-ova, kojima prethodne sjajni mini obrti koji se poigravaju gledoačevim pretpostavkama i monstruma čiji se potencijal tek naslućuje. Bez obzira na to, ovaj film nam ne daje ništa što već nismo videli u „To“ (It, 2017.) ili u „Sabrininim uzbudljivim Avanturama“ (Chilling Adventures of Sabrina, 2018.).
Jedna površna producentska igra na sigurno, koja gađa emocije gledalaca štimungom na najbanalniji način i stvarima koje su već provereno prošle na drugim mestima. Najčudnije jeste što je del Toro stao iza ovog ostvarenja kao producent i kao neko ko je radio na scenariju, tako da tok koji je celo ostvarenjenje uzelo nije lako objasniti. Del Toru nije prvi put da podrži nešto što zvuči kao dobra ideja u osnovi, ali vrlo osrednja realizacija – na Filmozofiji smo recenzirali već jedan takav pokušaj - „Ne plaši se mraka“ (Don’t be afraid of the dark, 2010.).
Od toplih boja jesenjih kadrova melanholičnog gradića koji treba da se podudara sa jeseni detinjstva koje se završava za naše likove, do njihovih klišeiziranih međusobnih odnosa i predvidivih društvenih funkcija, do vrhunca koji je i rasplet, sam u sebi potpuno scenski, ali i scenaristički antiklimaktičan i nespektakularan, od vizuelnog do suštinskog sadržajnog dela.
Na kraju je sugerisano da ćemo možda videti i nastavak, iako još ništa nije oglašeno. Ispravite me ako grešim, a iskreno se nadam da ne grešim, bar dok se ovaj film ne opredeli šta hoće da bude. Ekranizacija knjige u obliku omnibusa? Tinejdžerska misterija sa horor elementima? Angažovani horor koji se bavi društvenom kritikom jedne epohe i kulture? Samo niz jezivih priča iz mraka od kojih će vam se zaista zalediti krv u žilama, ali će vas i pročistiti na način na koji adrenalinski šok u bezbednom okruženju to čini?
Možda su želeli da budu sve ovo, ali pretužno je da nisu uspeli da budu niti jedno od ponuđenog do samog kraja, a kamoli sve kombinovano. Osrednjost ne može spasiti to što ćeš nečije poznato ime zalepiti na neku značajnu funkciju (ovde scenarističku i producentsku) i pokušati da eksploatišeš entuzijazam i nečiju stručnost - mislim na reditelja. Nije da ništa ne valja u filmu, ali pre nego počnete uopšte treba vam sadržaj. Ovaj film je imao sadržaj u vidu knjige od koga će početi. Ili je film taj sadržaj izneverio, ili sam sadržaj nikada i nije bio toliko dobar - dok ne pročitam knjige ne mogu reći.
Što se tiče mlade publike kojoj je pre svega, a po svemu sudeći, namenjen: deco, molim vas pogledajte kultne klasike žanra, čitajte dela po kojima su ekranizacije nastale, mislite svojom glavom i nemojte gutati instant kreacije industrije koja od vas pravi, ne svoje buduće fanove, nego svoje buduće potrošače.
Radi se o tri knjige: "Jezive priče iz mraka" objavljene 1981. godine, "Još jezivih priča iz mraka" iz 1984. godine i "Jezive priče 3: Još priča od kojih se lede kosti" iz 1991. godine. One predstavljaju zbirke horor priča pomenutog autora namenjenih dečijem uzrastu, sa čime se ne bi baš svi složili. Knjige su navodno dosta brutalne i sirove u opisima, sadrže dosta nasilja i krvi i jezive crno bele ilustracije, što je sve zajedno uticalo na to da dobiju solidnu bazu publike i poštovalaca makar unutar horor žanra.
Ove knjige su obeležile osamdesete, potom i devedesete, pa i period od dvehiljaditih do sad u SAD kao izvor kontroverzi, sjajnih ilustracija Stivena Gamela i naravno strašnih priča koje po mišljenjima mnogih nisu zaista za decu. Nisam imala prilike da pažljivije zavirim u ove knjige, ali isto tako znam da raznim roditeljskim, religioznim i moralističkim udruženjima u Americi ne treba mnogo da bi dizali dževu, sklanjali određene naslove iz školskih biblioteka, cenzurisali sadržaje u odnosu na starost publike.
Ne mogu reći kako stoji film u odnosu na knjigu, ali mogu pretpostaviti da se filmski studiji, po malo sa zadnjim namerama, opredele za ekranizaciju naslova koji već ima „istoriju“ podeljene javnosti, što pravi dobru bazu za zvučan PR. Fanovi prirodno očekuju mnogo, kao i oni koji se upecaju upravo na najave koje u sebi traže da zauzmete stranu za ili protiv.
Još ako uključiš u celu priču del Tora, koji je u autorskom smislu ovaploćenje makabra i bajke i režisera koji sigurno poseduje i entuzijazam i tehničko znanje kao što je Andre Overdal, a koji se već solidno pokazao naslovima kao što su „Lovac na trolove“ (Trollhunter, 2010.) i „Obdukcija Džejn Do“ (The Autopsy of Jane Doe, 2016.) pretpostavka jeste da želiš više od letnjeg blokbastera. Iako je dobio solidne kritike u Americi i vratio uloženo bar tri puta u prvoj nedelji prikazivanja, kod nas ovaj film nije izazvao naročitu pažnju. U bioskopima je bio letos i do sada su ga mnogi možda već i zaboravili. Nekima je sigurno prošao ispod radara jer zapravo cilja novu, mladu publiku kao potencijalne buduće fanove horor filma.
Ja sam imala baš jaku želju vlastitu, ali i molbu nekih od vernih fanova "Filmozofije strave" da pogledam i recenziram ovo ostvarenje i evo na šta sam naišla.
Film počinje i završava se monološkim replikama o egzistencijalnoj ulozi priča i pričanja u našim životima iz uglova dvoje glavnih nosilaca radnje. Istovremeno, vrlo šarmantno je uokviren muzičkim numerama „Season of the witch“ - Donovanovoj na samom početku filma i obradom Lane del Rej koja se pojavljuje i u trejleru i na kraju. Ovi detalji pored brojnih referenci na horor filmove u vidu postera i drive in bioskopa u kome ide Romerova „Noć živih mrtvaca“ (Night of the living dead, 1968.) treba da naprave atmosferu za ono što će se dogoditi kao sadržaj horor sendviča između ove dve šnite muzičkog hleba.
Radnja sendviča počinje u najstrašnijoj noći u godini, u Noći Veštica, u malom američkom gradiću nadomak Čikaga. Godina je 1968., izborna godina, tik pred izbore koje će uzeti Nikson. Ova epoha u novijoj američkoj istoriji prebogata je političkim, socijalnim i kulturološkim previranjima, a priča se fokusira na grupu mladih ljudi koji su tik na granici zrelosti, u uzrastu kome su i sami puni previranja emocija, razmišljanja i otkrivanja sopstvene uloge u društvu i vlastitim životima i ove godine, kako sami primećuju trick-or-treat-uju poslednji put. Čudna podudarnost između društvenog i ličnog trenutka simbolično se ogleda u nizu horor priča kojima se ovaj film bavi i objedinjuje u jednu celinu kroz sudbine ovih mladih ljudi.
Eh, kad vam ovako ispričam, naložićete se, jel tako? Naravno da jeste! Isto kao kad ste videli trejler za ovaj film pa pomislili da ćete dobiti punokrvni superjezivi omnibus simbolizovanim intimnim, ali i kolektivnim strahovima, strahovima jedne ere, jedne kulture i eventualno onoga suštinski ljudskog u svakom od nas. A u stvari dobijete jedan ni dečiji, ni odrasli film, koji u dinamici radnje i karakterizaciji likova dosta kaska sam za sobom.
Film je uglavnom formulaičan i neupečatljiv. Postoji nekolicina, pristojno režiranih, napetih jump scare-ova, kojima prethodne sjajni mini obrti koji se poigravaju gledoačevim pretpostavkama i monstruma čiji se potencijal tek naslućuje. Bez obzira na to, ovaj film nam ne daje ništa što već nismo videli u „To“ (It, 2017.) ili u „Sabrininim uzbudljivim Avanturama“ (Chilling Adventures of Sabrina, 2018.).
Jedna površna producentska igra na sigurno, koja gađa emocije gledalaca štimungom na najbanalniji način i stvarima koje su već provereno prošle na drugim mestima. Najčudnije jeste što je del Toro stao iza ovog ostvarenja kao producent i kao neko ko je radio na scenariju, tako da tok koji je celo ostvarenjenje uzelo nije lako objasniti. Del Toru nije prvi put da podrži nešto što zvuči kao dobra ideja u osnovi, ali vrlo osrednja realizacija – na Filmozofiji smo recenzirali već jedan takav pokušaj - „Ne plaši se mraka“ (Don’t be afraid of the dark, 2010.).
Od toplih boja jesenjih kadrova melanholičnog gradića koji treba da se podudara sa jeseni detinjstva koje se završava za naše likove, do njihovih klišeiziranih međusobnih odnosa i predvidivih društvenih funkcija, do vrhunca koji je i rasplet, sam u sebi potpuno scenski, ali i scenaristički antiklimaktičan i nespektakularan, od vizuelnog do suštinskog sadržajnog dela.
Na kraju je sugerisano da ćemo možda videti i nastavak, iako još ništa nije oglašeno. Ispravite me ako grešim, a iskreno se nadam da ne grešim, bar dok se ovaj film ne opredeli šta hoće da bude. Ekranizacija knjige u obliku omnibusa? Tinejdžerska misterija sa horor elementima? Angažovani horor koji se bavi društvenom kritikom jedne epohe i kulture? Samo niz jezivih priča iz mraka od kojih će vam se zaista zalediti krv u žilama, ali će vas i pročistiti na način na koji adrenalinski šok u bezbednom okruženju to čini?
Možda su želeli da budu sve ovo, ali pretužno je da nisu uspeli da budu niti jedno od ponuđenog do samog kraja, a kamoli sve kombinovano. Osrednjost ne može spasiti to što ćeš nečije poznato ime zalepiti na neku značajnu funkciju (ovde scenarističku i producentsku) i pokušati da eksploatišeš entuzijazam i nečiju stručnost - mislim na reditelja. Nije da ništa ne valja u filmu, ali pre nego počnete uopšte treba vam sadržaj. Ovaj film je imao sadržaj u vidu knjige od koga će početi. Ili je film taj sadržaj izneverio, ili sam sadržaj nikada i nije bio toliko dobar - dok ne pročitam knjige ne mogu reći.
Što se tiče mlade publike kojoj je pre svega, a po svemu sudeći, namenjen: deco, molim vas pogledajte kultne klasike žanra, čitajte dela po kojima su ekranizacije nastale, mislite svojom glavom i nemojte gutati instant kreacije industrije koja od vas pravi, ne svoje buduće fanove, nego svoje buduće potrošače.
Nina Stefanija Blažević
No comments:
Post a Comment