SVA UMETNOST JE OPASNA

Film: Somotna Testera (Velvet Buzzsaw)

Režija: Den Gilroj

Scenario: Den Gilroj

Uloge: Džejk Džilenhol, Rene Ruso, Toni Kolet

Trajanje: 113 min

Proizvodnja: SAD, 2019.

Ovo je jedna od recenzija kojoj se već neko vreme radujem, a razlog tome je Den Gilroj. Ovaj autor me je pre par godina osvojio svojim autorskim prvencem "Noćne hronike" (Nightcrawler, 2014.). Nakon toga usledio je "Advokat" (Roman J. Israel, Esq, 2017.), još jedna krimi-drama koja nije prošla toliko zapaženo kao njegov prvi film. A ove godine nam je stigao Gilrojev prvi horor film i to u Netflixovoj produkciji. 

Postoji tema koja se proteže kroz sva Gilrojeva ostvarenja. Smešteni u savremeno doba, sva tri filma se na satiričan način bave dehumanizovanim društvom koje je izgubilo sistem vrednosti. Protagonista prvog je novinski fotograf koji ne preza ni od čega da bi prodao svoju priču u svetu novinarstva koji kupuje samo senzacionalizam, a u drugom pratimo idealističnog advokata koji silom prilika bude primoran da se liši svojih vrednosti u svetu savremene advokature i aktivizma, u kome je pravda potpuno zanemariva stavka.

Treća priča nas uvodi u dekadentni svet visoke umetnosti u kojoj je bitan samo broj nula iza cene nekog dela. Oni koji diktiraju trendove su kritičari, kustosi galerija i na kraju bogati kolekcionari koji trošeći svoje novce na ono što je po poslednjoj modi, izdržavaju sve one ispod sebe.

Upoznaćemo nekolicinu likova iz ovog sveta, Rodoru Hejz (Rene Ruso), bivšu pankerku koja je sada vlasnica uspešne Hejz galerije, zatim Pirsa (Džon Malkovič), nekada uspešnog umetnika, a sada alkoholičara u oporavku, prevrtljivu kustoskinju Greten (Toni Kolet) i na kraju našeg antiheroja, slavnog umetničkog kritičara Morfa Vandervelta (Džejk Džilenhol). 

Klišeizirani likovi uspešno predstavljaju ispolitizovani svet umetnosti u kome se vrednost umetničkog dela određuje prema tome da li poznajete nekog bitnog, a karijere bivaju uništene zbog povređene sujete. U ovom svetu punom napetih odnosa, zaplet započinje pojavom novog umetnika koji obećava da će postati next big thing.

Rodorina asistentkinja Džozefina (Zo Ešton) pronalazi mrtvo telo svog komšije i otkriva u njegovom stanu hiljade slika koje je on naslikao. Džozefina otkriva da je on pre smrti pokušao da ih uništi, ali neuspešno. Njena odluka da ih sačuva će pokrenuti niz neobičnih događaja centriranih oko umetnikovih dela. 

Slike mrtvog umetnika neobično hipnotično deluju na posmatrače, tako da se umetnost Vetrila Diza, kako otkrivamo da se on zvao, brzo proširi među našim junacima i počinje trka za novcem koji će Dizov umetnički korpus generisati. 

Na drugoj strani, jednako opčinjen Dizovim slikama, Morf odlučuje da napiše knjigu o umetniku, te započinje istraživanje o njegovom životu. Ubrzo otkriva mnoge neobične stvari o pokojnom umetniku, počev od toga da je živeo u izolaciji, pa do toga da je mešao svoje telesne tečnosti u boje. 

Kako vreme odmiče čini se da Dizove slike sve jače utiču na ljude koji su u njihovom posedu i tako počinje niz neobičnih smrti koje će potresti lokalnu umetničku scenu.

Film je prepun referenci na svet savremene umetnosti. Samu ideju za scenario Gilroj je dobio za vreme posete umetničkoj instalaciji Brusa Nomana, koja je bila ispunjena snimcima zubarskih stolica i pacova koji promiču i za koju je pomislio da bi bila sjajno okruženje za horor film.

Sem Nomana, u filmu možemo naći reference i na dela skulptora Džefa Kunsa i slike Demijena Hirsta, a ideja o mešanju telesne tečnosti u svoja dela mogu biti reference na dela Andresa Serana i Marka Kvina. Sam lik Ventrila Diza podseća na Henrija Dargera, koji je stvorio ogroman opus, živeo u izolaciji, proveo neko vreme u mentalnoj instituciji, a proslavio se posthumno. 

Što se tiče kinematografskih uticaja, Gilroj navodi satiričnu crnu komediju Roberta Altmana "Igrač" (The Player, 1992.). Očigledno je autor imao veliki broj interesantnih uzora, ali da li je uradio nešto interesantno sa njima? To prilično zavisi od vaših očekivanja - ako ste očekivali britku satiru poput "Noćnih hronika", onda ćete se osećati izneverenim. Ono što smo dobili je slasher film u stilu "Poslednje ekskurzije" (Final Destination, 2000.). 

Da li je ovo autorova subverzija očekivanja, u kojoj jedan mainstream pop-kulturni žanr suprotstavllja onome što smo očekivali da će biti autorski film o svetu visoke umetnosti da bi načinio statement? Ili se autor samo izgubio negde usput trudeći se da načini komentar o nečemu što je van njegovog dosega, te se okrenuo jeftinoj žanrovskoj eksploataciji? Možda je najbolje da svako za sebe prosudi, ali vredi baciti pogled na ovaj film, iako nije najbolje što je Gilroj do sada uradio.

Aljoša Tomić