ŽANR KOJI ODBIJA DA UMRE

Film: Prizivanje zla: Đavo me je naterao (The Conjuring: The Devil Made Me Do It )
Režija: Majkl Čaves
Scenario: Dejvid Lesli Džonson-Megoldrik
Uloge: Patrik Vilson, Vera Farmiga
Trajanje: 112 min
Proizvodnja: SAD/Velika Britanija, 2021.

Kada je početkom dvehiljadedesetih Džejms Van odlučio da dokaže da pored splattera kojim se proslavio kroz serijal “Slagalica strave” (Saw, 2004.) ume da nas zatraši i paranormalnim hororom, sigurno nije slutio da će nas ovaj žanr progoniti cele naredne decenije. Ono što su započeli “Astralna podmuklost” (Insidious, 2010.) i “Prizivanje zla” (The Conjuring, 2013.) stvoilo je more nastavaka i spin offova, ali i prostor za druge autore koji imaju želju da se okušaju u žanru dok je još trendi, i naravno, na dnu bureta talog raznih mockbustera koji žele da jašu na talasu uspešnijih pandana.

Sve je ovo dovelo do žanrovskog prezasićenja, nalik na stihiju slasher filmova osamdesetih godina. Uprkos svemu, ovaj žanr privlači klince u bioskope, i dok stvari tako stoje, moraćemo da se izborimo sa redovnim turama paranormalnog horora. 

Nemojte da me pogrešno svhvatite, Džejms Vana smatram za jednog od najvećih živih majstora horora. Problem koji imam je taj što nije svaki autor Džejms Van, a mora da pokuša da bude da bi prošao na tržištu. Jedan od tih autora je Majkl Čaves, koji se već ranije okušao u režiji spin offa “Prizivanja zla” po imenu “Prokletstvo ožalošćene žane” (The Curse of La Llorona, 2019.).

Moram priznati da Čaves nije unakazio novi nastavak “Prizivanja zla” do mere do koje je to uradio Adam Robitel drugoj Vanovoj franšizi. Čaves mnogo uspešnije oponaša Vanov stil, ali ono što mu nikako ne ide su jump scareovi, koji su trademark serijala. Ritam i tenzija su ovom reditelju potpuno strani, tako da je uspeo da napravi horor bez horora, što je svojevrstan podvig. 

Film je i dalje amosferičan, i solidno struktuiran, ali prilično predvidljiv. I još ako se uzme u obzir da su protagonisti filma potpuno dvodimenzionalni i neharizmatični, skoro dva sata pred ekranom će delovati kao maratonski poduhvat.

Priča filma još jednom prati bračni par Voren. Ed (Patrik Vilson) i Lorejn (Vera Farmiga) su paranormalni istražitelji, koje srećemo za vreme egzorcizma osmogodišnjeg dečaka Dejvida (Džulijan Hilijard). Iako je za vreme egzorcizma Ed stradao od srčanog udara, demon biva isteran iz Dejvia, ali on uspeva da prebegne u telo Arna (Rori O'Konor), momka Dejvidove sestre. Da sa demonom nije završeno, postaje očigledno kada zaposednuti Arn ubije svog stanodavca. 

*       *        *

Film: Nesveta (Unholy)
Režija: Evan Spiliotopulos
Scenario: Evan Spiliotopulos
Uloge: Džefri Din Morgan
Trajanje: 99 min
Proizvodnja: SAD, 2021.

Sa druge strane imamo rediteljski debi Evana Spiliotopulosa, čoveka čija filmografija sadrži uglavnom pisanje scenarija za Diznijeve filmove, od kojih su većina straight to video nastavci poznatih animiranih filmova. Spiliotopulos je u rediteljskoj stolici završio sasvim slučajno, pokušavajući da nađe studio koji će mu omogućiti da napiše adaptaciju jedne od njegovih omiljenih horor knjiga, “Svetilište” Džejmsa Herberta.

Na njegovo iznenađenje, studio Screen Gems koji je obezbedio autorska prava, odlučio je da mu ponudi da ga i režira. U ulozi producenta se našao horor legenda Sem Rejmi, što je Stiliopulosu ulilo poverenje da će tu biti neko ko će ga sprečiti da zabrlja. Kako sam kaže, za sve vreme snimanja je očekivao da će ga provaliti da ne zna šta radi i da će dovesti novog reditelja. Ali to se nije desilo. 

Pa da li je studio sa pravom imao poverenje u neiskusnog reditelja? Moram priznati da me je film prijatno iznenadio. Bar u prvoj polovini. Priča prati harizmatičnog, ali propalog novinara Džeri Fena koga glumi Džefri Din Morgan, ljubiteljima horora poznatog iz serija “Okružen mrtvima” (The Walking Dead, 2010.) i “Lovci na natprirodno” (Supernatural, 2010.). Džeri je nekada imao slavu, a da bi se održao na vrhu uradio je neke nemoralne stvari, zbog čega je izgubio sve i završio pišući za američku verziju “Trećeg oka”.

Džefri Din Morgan igra simpatičnog antiheroja sjajno, ali i ostatak glumačke ekipe odlično radi svoj posao, naročito mlada Kriket Braun, kojoj je ovo filmski debi. Početak priče me je potpuno uvukao u misteriju malog mesta Benfild u Masačusetsu, gde Džeri dolazi da bi izveštavao o tatjanstvenom masakru krava na lokalnoj farmi. Dok poušava da nategne kakvu-takvu priču koju bi mogao da proda za sitne pare, Džeri ispod starog drveta pronalazi keramičku lutkicu okovanu u lance. Nakon što polomi lutkicu i pokuša da fabrikuje priču o polomljenoj relikviji koju će povezati sa ubistvom krave, u Benfildu počinju da se dešavaju čuda. 

Kao što rekoh, prva polovina filma me je potpuno uvukla, i želeo sam da saznam gde će otići priča, ali onda je druga polovina filma potpuno promenila narativni stil i počela užurbano da juri ka klimaksu, usput eksplicirajući elemente narativa, kad god postane previše konfuzno. Prava šteta, da je narativ konsistetntiji, ovo bi bio mnogo bolji film. Mada ni ovako nije za bacanje, pogotovo u poređenju sa novim “Prizivanjem zla”, koji je imao četiri puta veći budžet, ali ni blizu toliko duha kao “Nesveta”.

Aljoša Tomić

FILM O FILMOVIMA

Film: Cenzor (Censor)

Režija: Prano Bejli-Bond
Scenario: Prano Bejli-Bond, Entoni Flečer
Uloge: Nev Algar, Majkl Smajli, Nikolas Berns
Proizvodnja: Velika Britanija, 2021.
Trajanje: 114 min

Prano Bejli-Bond je mlada horor autorka iz Velsa koja ovom žanru pristupa sa izuzetnom strašču, a „Cenzor“ joj je prvi dugometražni film. Ovaj film je premijerno prikazan u januaru ove godine na Sundance festivalu, nakon čega je od prošlog meseca pušten u američke bioskope, a do sada je zaradio preko 80 000 dolara.

U svojim kratkim filmovima autorka se u saradnji sa Entonijem Flečerom, koji je radio i na scenariju za „Cenzora“, bavila raznim temama, kao što su teatar apsurda, trgovina ljudima ali i elementima horor estetike. Ono što je najveći i prvi utisak nakon gledanja „Cenzora“ jeste da se ovde radi o filmu koji govori o drugim horor filmovima, a nije dokumentarnog tipa. Dakle, film od samog početka ima jednu metanarativnu dimenziju.

Radnja je smetena u osamdesete i prati Enid (Nev Algar) koja radi kao cenzorka filmova. Naravno u najvećem broju su to upravo horor filmovi i filmovi koji su prepuni nasilja. Zaplet počinje kada u jednom od filmova primeti sličnost sa stvarnim događajem iz njenog detinjstva, kao i sličnost jedne glumice sa njenom izgubljenom sestrom. Tada Enid počinje da istražuje i upada u vrtlog filmskog stvaralaštva koji će poljuljati njenu perspektivu stvarnog.

„Cenzor“ je psihološki horor koji pored toga što je omaž filmovima osamdesetih i jednoj filmskoj treš kulturi, kao i svaki psihološki horor meša realnost sa uobraziljom glavne junakinje gde se gubi jasna distinkicja šta je realno, a šta glavna junakinja fantazira.

Od samog početka izgleda kao da pratimo jedan ozbiljan razvoj radnje koji dosledno dočarava svet iz datog perioda. Međutim kako se približavamo kulminaciji tako i Enid postaje sve nestbilnija i počinje da se odlučuje na sulude akcije. Onog momenta kada upoznaje Donga (Majkla Smajlija), producenta u čijem filmu veruje da je videla svoju sestru, kao da stupa u jedan svet fikcije iz kojeg sada više ne može da sagleda svoj pređašnji život i realnost.

Iz doslednog prikaza osamdesetih, film prelazi u dosledni prikaz filmske industrije osamdesetih. Kako početak obećava ozbiljan razvoj radnje, tako kasnije prelazi u ozbiljan prikaz filmske imaginacije koja sada postaje Enidina stvarnost. Ovaj prelaz nije naglog karaktera već se događa postepeno u više faza, tako da sama atmosfera ovog filma dobija potpuno drugačije elemente.

 

Iako sam mogao da predvidim šta će da se desi do kraja, moram da priznam da me je iznenadio ovaj obrt atmosfere i to kako se sve izdešava do samog kraja. Uporedio bih ovaj film sa filmom „Mendy“ (Mandy, 2018.) ne toliko zbog radnje već upravo zbog toga kako je autor Panos Kosmatos izveo taj obrt u estetici i atmosferi na samom kraju filma.

Mislim da je autorka Prano Bejli-Bond, sviđao se nekom ovaj film ili ne, pokazala da može da napravi i jednu atmosferičnu ozbiljnu dramsku radnju, ali i da kao strastveni ljubitelj B filma, treša i kempa može i u okviru ovakvih estetika da radi vrlo interesantne stvari. Meni lično više odgovara ovaj prvi senzibiitet i iskreno se nadam da ćemo u budućnosti videti nešto ovog tipa.

 

Ako volite VHS kulturu i analognu kulturu uopšte, uz srebrnu deceniju horor filma i treš-kemp vajba, onda je ovo film za vas. Dok sa druge strane ukoliko niste ovakav jedan fan onda će vam možda završetak „Cenzora“ biti glup. Jer kakvo je ono ludilo na kraju? Možda pokušaj da se sam film ne shvati previše ozbiljno? Sve u svemu film može da se gleda, ali nije za širu publiku već za odabranu ekipu trešera i nostalgičara.

Nenad Lančuški