Film: Cenzor (Censor)
Scenario: Prano Bejli-Bond, Entoni Flečer
Uloge: Nev Algar, Majkl Smajli, Nikolas Berns
Proizvodnja: Velika Britanija, 2021.
Trajanje: 114 min
Prano Bejli-Bond je mlada horor autorka iz Velsa koja ovom žanru pristupa sa izuzetnom strašču, a „Cenzor“ joj je prvi dugometražni film. Ovaj film je premijerno prikazan u januaru ove godine na Sundance festivalu, nakon čega je od prošlog meseca pušten u američke bioskope, a do sada je zaradio preko 80 000 dolara.
U svojim kratkim filmovima autorka se u saradnji sa Entonijem Flečerom, koji je radio i na scenariju za „Cenzora“, bavila raznim temama, kao što su teatar apsurda, trgovina ljudima ali i elementima horor estetike. Ono što je najveći i prvi utisak nakon gledanja „Cenzora“ jeste da se ovde radi o filmu koji govori o drugim horor filmovima, a nije dokumentarnog tipa. Dakle, film od samog početka ima jednu metanarativnu dimenziju.
Radnja je smetena u osamdesete i prati Enid (Nev Algar) koja radi kao cenzorka filmova. Naravno u najvećem broju su to upravo horor filmovi i filmovi koji su prepuni nasilja. Zaplet počinje kada u jednom od filmova primeti sličnost sa stvarnim događajem iz njenog detinjstva, kao i sličnost jedne glumice sa njenom izgubljenom sestrom. Tada Enid počinje da istražuje i upada u vrtlog filmskog stvaralaštva koji će poljuljati njenu perspektivu stvarnog.
„Cenzor“ je psihološki horor koji pored toga što je omaž filmovima osamdesetih i jednoj filmskoj treš kulturi, kao i svaki psihološki horor meša realnost sa uobraziljom glavne junakinje gde se gubi jasna distinkicja šta je realno, a šta glavna junakinja fantazira.
Od samog početka izgleda kao da pratimo jedan ozbiljan razvoj radnje koji dosledno dočarava svet iz datog perioda. Međutim kako se približavamo kulminaciji tako i Enid postaje sve nestbilnija i počinje da se odlučuje na sulude akcije. Onog momenta kada upoznaje Donga (Majkla Smajlija), producenta u čijem filmu veruje da je videla svoju sestru, kao da stupa u jedan svet fikcije iz kojeg sada više ne može da sagleda svoj pređašnji život i realnost.
Iz doslednog prikaza osamdesetih, film prelazi u dosledni prikaz filmske industrije osamdesetih. Kako početak obećava ozbiljan razvoj radnje, tako kasnije prelazi u ozbiljan prikaz filmske imaginacije koja sada postaje Enidina stvarnost. Ovaj prelaz nije naglog karaktera već se događa postepeno u više faza, tako da sama atmosfera ovog filma dobija potpuno drugačije elemente.
Iako sam mogao da predvidim šta će da se desi do kraja, moram da priznam da me je iznenadio ovaj obrt atmosfere i to kako se sve izdešava do samog kraja. Uporedio bih ovaj film sa filmom „Mendy“ (Mandy, 2018.) ne toliko zbog radnje već upravo zbog toga kako je autor Panos Kosmatos izveo taj obrt u estetici i atmosferi na samom kraju filma.
Mislim da je autorka Prano Bejli-Bond, sviđao se nekom ovaj film ili ne, pokazala da može da napravi i jednu atmosferičnu ozbiljnu dramsku radnju, ali i da kao strastveni ljubitelj B filma, treša i kempa može i u okviru ovakvih estetika da radi vrlo interesantne stvari. Meni lično više odgovara ovaj prvi senzibiitet i iskreno se nadam da ćemo u budućnosti videti nešto ovog tipa.
Ako volite VHS kulturu i analognu kulturu uopšte, uz srebrnu deceniju horor filma i treš-kemp vajba, onda je ovo film za vas. Dok sa druge strane ukoliko niste ovakav jedan fan onda će vam možda završetak „Cenzora“ biti glup. Jer kakvo je ono ludilo na kraju? Možda pokušaj da se sam film ne shvati previše ozbiljno? Sve u svemu film može da se gleda, ali nije za širu publiku već za odabranu ekipu trešera i nostalgičara.
Nenad Lančuški
No comments:
Post a Comment