MALA BARA PUNA SIMBOLIZMA

Film: Bara (The Pond)
Režija: Petar Pešić
Scenario: Dušan Bulić
Uloge: Marko Kanadia, Lesli Kanc, Pol Lenard Mari
Trajanje: 96 min
Proizvodnja: Velika Britanija/Srbija, 2021.

Film koji nas uvodi u novu 2021. godinu sniman je u našoj zemlji, odnosno u vojvođanskoj ravnici, a autori su takođe naši ljudi. Radi se o ne tako poznatom reditelju Petru Pešiću koji je barem meni poznat po filmu „Mi nismo anđeli 3 (Rock’n Roll uzvraća udarac)“ (2006.) međutim postoji i još nekoliko što kratkih, što televizijskih radova koji su široj publici gotovo nepoznati.

Priču za ovaj film sa Pešićem je pisao Dušan Bulić, scenarista koji je radio nekoliko epizoda serije „Košarkaši“ (2005) kao i niz drugih serija i televizijskih filmova. Prema pređašnjem radu scenariste i reditelja nikada ne bih pretpostavio da će snimiti horor film. Možda je reditelja na to inspirisao lik Đavola iz filma „Mi nismo anđeli 3“ ili muzički spot Aleksandre Prijović „Neponovljivo“.

 

 

Šalu na stranu uzalud pokušavam da dođem to saznanja kako je on kao autor došao do horora žanra. Pošto se to već ne vidi u prethodnim radovima ne samo reditelja već ni scenariste, predpostavljam da nisu bili u mogućosti ranije da ostvare svoje afiniteta prema ovom žanru, dok im britanska producentska kuća Shout Studios to nije omogućila.

Film „Bara“ je doživeo svoju internet live stream premijeru 23. februara ove godine, pretpostavljam da će se naći uskoro i u bioskopima ako za to bude epidemioloških uslova. Suštinski „Bara“ predstavlja jedan niskobudžetni film koji ne može da se dopadne svakom, a vrlo je lako da vam se ne dopadne uopšte.

Najjače karike su svakako atmosfera i močvarno vlažno podneblje vojvođanske ravnice u zimu koje je kao stvoreno da se u njemu razrešava neka misterija sa dna Panonskog mora. Nakon gledanja trejlera film itekako obećava da će imati atmosferu i jezu koja dolikuje kvalitetnom evropskom hororu. Međutim tu se sve i završava jer osim ove spoljašnje šminke, film nema ništa drugo da ponudi.

Nakon što vas kupi atmosfera i muzika koja gradi tenziju, sve će to da nestane nakon polovične ekspozicije koja ne otkriva čak ni jasne motive likova koje prati radnja. Što ne bi bio problem da je otpočetka jasno da ti likovi bilo šta hoće, ali oni jednostavo postoje u kadrovima, šetaju se po tamo-vamo i rade neke svoje manje ili više bizarne radnje.

Glavni lik je profesor (Marko Kanadia), ali nisam siguran tačno čega? U opisu filma piše da je antropolog, ali da to nisam pročitao verovatno bih zaključio da je biolog jer svoja istraživanja obavlja u nekoj bari. Kakva tačno istraživanja radi, nisam uspeo da shvatim. Takođe saznajemo da je suspendovan sa univerziteta i da je došao u prirodu da vrši svoja istraživanja kako bi vratio u život nedavno preminulu ženu.

Sa njim u kamp-prikolici živi ćerka Gabi (koja ponekad izlazi da se igra sa druge dve devojčice) i studentkinja sa kojom se očito smuvao nakon ženine smrti. Svakoga dana odlazi u obilazak komšiluka gde sa jednim čovekom igra šah, sa drugim koji ne progovara plovi čamcem u obilazak bare, a trećeg samo promatra u prolazu jer on sekirom lomi uvek neki stari nameštaj ili šta god.

Takođe tu je i najmističniji lik od svih jer na glavi ima masku napravljenu od granja i uvek stoji negde sa strane. Otprilike ovo je naša ekspozicija i sve što definitivno znamo je da profesor hoće da povrati svoju ženu vršeći neka istraživanja u bari. Na šta se tokom razvoja filma potpuno zaboravi i više se ta činjenica ne spominje.

Čitav narativ klizi u apstraktni simbolizam koji je potkreljen opštim mestima iz filozofije o ponavljanju i večnom vraćanju, kružnici koju svuda u svetu možemo pronaći, najasnom simbolikom životinja ujedinjenim oko lika satane, skeptičkom teorijom o postojanju nečeg što je nespoznatljivo s one strane naše čulnosti itd.

 

Ništa od ovoga ne bi bio problem da je ovolika količina simbolizma u ovako malom filmu usmerena ka nekakvom zapletu i raspletu, međutim sve to izgleda kao proizvoljna naracija bez konkretnog cilja.

Ako su samo vežbali da bi snimili još koji film sa boljom pričom onda mogu da razumem ovu stilsku vežbu. Međutim bojim se da nije tako, već da je zbog manjka entuzijazma scenario ostao u nekoj početnoj fazi. Zbog toga se forsirala strana apstraktne naracije koja prosečnog gledaoca smara, a zahtevnijeg nezadovoljava jer u ovom slučaju ne postiže viši nivo dramske kompetencije. 

Nenad Lančuški