Jednom prilikom je neko od čitalaca u komentaru pitao da li smo pisali o „Doktoru snu“ ili je možda to nešto što je dotični čitalac odnosno čitateljka propustio/propustila. Istina nismo do sada imali tekst o ovom filmu, iako je on sada već prošlogodišnji naslov, a neki drugi filmski kritičari, kako domaći tako i strani imaju mnogo toga pozitivnog da kažu o njemu. Ja svakako ne mogu da govorim u tuđe ime, niti u ime svih članova naše redakcije, pogotovo ne o nekom konkretnom filmu, ali ću reći kako sam ja doživeo „Doktora sna“ i činjenicu zašto ga nisam gledao do sada.
Kada sam pokušao da se setim šta to beše, prva misao mi je bila: Kako smo to propustili?! Film o klincu koji je bio žrtva očevog ludila u izolovanom ukletom hotelu režirao je Majkl Flanegen kreator serije „Posednuće kuće Hill“ (The Haunting of Hill House, 2018) i filmova kao što su „Ogledalo smrti“ (Oculus, 2013), „Pre buđenja“ (Before i wake, 2016) i mnogih drugih. Flanegenu sam ranije na blogu posvetio čitav jedan tekst jer je on stvaralac u oblasti horora koji ima veliki potencijal, a sada već možemo i da kažemo ostvareni potencijal.
Naravno radi se o još jednoj ekranizaciji romana Stivena Kinga i priči iz njegovog univerzuma. Hteo sam da se ozbiljno spremim za gledanje ovog filma i obnovim gradivo koje nam je u zaostavštinu ostavio veliki Stenli Kjubrik. Pogledam film „Isijavanje“ (The Shining, 1960.) i zaključim da bi taj film bio bezveze da ga nije režirao upravo spomenuti Kjubrik. Dakle ovaj horor klasik ima svoj status ne zahvaljujući Kingovoj priči, već zahvaljujući Kjubrikovom autorskom pečatu koji je ostavio na njoj.
Kada sam pogledao trejler za „Doktora sna“, do pola, da ne bih sebi spojlovao film jer to umeju da naprave trejleri u poslednjih par godina, postalo mi je jasno zašto nisam ranije gledao ovaj film. Na trejleru izgleda samo kao generični horor o duhovima i natprirodnim silama, a toga je stvarno previše, pogotovo, ako se radi o nastavku bilo koje vrste na neki klasik. Ali dobro, tu je Majkl Flanegen i tu su dobre ocene kritičara, treba dati priliku filmu da se pokaže kakav je.
Radnja prati Denija (Evan Mek Gregor), dečaka iz „Isijavanja“ kao odraslog čoveka koji ima relativno normalan život dok ga ne pronađe devojčica Abra (Kajla Kuran) uz pomoć svojih telepatskih moći povezivanja i ne zatraži od njega pomoć. Deni i Abra imaju iste sposobnosti, a to je da su ljudi koji „isijavaju“, mogu da osete stvari i tako pomognu drugim ljudima. Poseduju neku vrstu šestog čula ili unutrašnjeg glasa koji je Deni kada je bio mali prepoznavao kao svog izmišljenog drugara Tonija.
Sa druge strane postoje i zli demoni prerušeni u ljude koji po Americi vodi Rouz sa šeširom(Rebeka Ferguson) i oni love ljude koji „isijavaju“ kako bi se hranili njihovim dušama i tako živeli što je duže moguće. Okosnica zapleta jeste sukob između dobrih i loših „magičnih“ ljudi.
Ovo je već za mene nivo filmova o Hariju Poteru (Harry Potter and..., 2001-2011) i "Sumrak" sagi (Twilight, 2018.), a ne horor filma. Na trejleru izgleda kao generični horor, a ovako izgleda kao priča o magiji. Uzalud sve reference na Kjubrika i kadrove koji daju omaž „Isijavanju“. Mislim da je ova stvar napumpana i preuveličana, a da je iznutra prazna. Ovakvim filmom se moglo ciljati samo na veoma širok opseg publike koja će da ga gleda, a ne na kvalitet samog filma.
Ima bizarnih kadrova koji su na neki način kontraverzni jer prikazuju ubijanje maloletnih osoba, što nam ukazuje na to da film nije "pg13" međutim kao i spomenute reference na Kjubrika ovo takođe deluje usiljno i nepotrebno da bi film bio iole strašan. A sama završnica koja ima svoj boss fight kao u video igrama, gde se antagonistkinja Rouz nadrogira iz svojih rezervi preostalim dušama ljudi koje „isijavaju“, liči na to kad Toni Montano gurne glavu u kokain, pre poslednjeg okršaja, kako bi bio jači.
Ovakva vrsta filmova meni nikako ne leži, a da nema veze sa Kjubrikovim „Isijavanjem“ teško da bi imalo veze sa hororom uopšte.
Nenad Lančuški
No comments:
Post a Comment