Ovo je to doba godine kada se dani skraćuju, zima se nazire i slavi se strava koja vreba kroz krošnje u noćima punog meseca i šuštanju opalog lišća. Dobro došli u oktobar. Iako kod nas ovaj kult oktobra kao meseca horora i čudovišta nije toliko očigledan, tržišno je prisutan jer se komrecijalne tradicije prelivaju iz centra masovne produkcije kakav je SAD.
Netfliks bez iznenađnja tržišno ispravno postupa i otvara ovaj mesec lakim korakom, premijerom horor komedije "Vampiri protiv Bronksa" ( Vampires vs. the Bronx, 2020.). Film se kroz priču o vamipirima i jednim od najpoznatijih svetskih getoa bavi socijalno bitnim i trenutno popularnim temama, ali im ne dozvoljava da ga udalje od suštine koja se očituje u već autoironičnoj formulaciji naslova. Bar na izgled je tako...
Zvučno vizuelna kompozicija naslova u kombinaciji sa opštom atmosferom filma poigrava se davanjem omaža komedijama osamdesetih i devedesetih dok skreće pažnju na probleme klasne i rasne podeljenosti društva, gentrifikaciju kao vid ispoljavanja bele suprematije i kapitalističkog nemara za pojedinca, priključivanje uličnim bandama kao vidom lične identifikacije i društvene stratifikacije unutar najsiromašnijih slojeva i slično.
Pitanje je da li jedan film ne-bioskopskog kalibra može uspešno da bude i žanrovski hit i socijalno osvešćena parodija društva u kom živimo? Netfliks svakako ima sredstva i kapacitete za vrhunsku produkciju, ali pokazalo se do sada da paleta kvaliteta varira od projekta do projekta.
Film cilja publiku i mlađih i starijih gledalaca prateći tri dečaka iz Bronksa koji prvi dolaze do saznanja da sa velikom firmom koja se bavi kupovinom nekretnina u njihovom delu grada ne dolazi samo gentrifikacija već i nešto mnogo, mnogo opasnije! Proces koji pred sobom gasi sve male lokane biznise, dok naizgled popravlja kvalitet lokalnog života i infrastrukture istovremeno ga poskupljuje i otuđuje od ljudi koji su tu nastanjeni, ali to nije jedina opasnost.
Oni koji ne budu mogli da se nose sa novim trendovima i stilovima života moraće da odu, mnoga komšijska lica već misteriozno netragom nestaju. Tri dečaka na pragu puberteta koji neće da prepuste svoj komšiluk promenama, da bi odbranilil lokalnu bakalnicu u kojoj otpadaju kad nisu u školi, moraće da se suoče ne samo sa agentima firme za nekretnine već i sa vampirima.
Vampiri u ovom filmu potpuno su referencijalni i predstavljeni kao miks svih vampirskih tropa ikad: od belog luka, do osetljivosti na sunce, viseće dremke sa plafona i slično. Na samom početku filma jedan od dečaka čita Kingovo "Salemovo" i sam niz događaja u filmu delimično je na liniji zapleta u knjizi. Da ne spominjemo dečake na pragu avanture u koju će upasti zahvaljujući saznanjima za koje drugi nemaju razumevanja i događaje sa kojima će se suočiti i time simbolino napustiti dečaštvo - to je jedan od omiljenih Kingovih motiva.
Firma za nekretnine zove se Murnau Enterprajz i logo je lik Vlada Cepeša. F. V. Murnau je režirao čuvenog Nosferatua, gledajući "Blejda" klinci se spremaju za okršaj sa vampirima koji nose odevne kombinacije koje podražavaju tradicionalni vampirski "look" sa nešto savremenijim iteracijama senzualnosti i fatalne privlačnosti utegnute u kožne mantile i korsete. Nisam sigurna da li je tolika referencijalnost trebala da bude istovremeno i komična, ali na momente se čini da prezasićuje atmosferu, a za radnju i humor ne čini ništa i time je istovremeno i suvišna, iako je u svojoj prenaglašenosti trebalo da bude autoironična.
U delu koji se tiče komedije, neki ukupan ton komične atmosfere je dosta uspešno postignut i nije se teško prepustiti dečačkoj avanturi dok god ne mislimo kako generički svet klišea ostaje u sebe zatvoren i na generičku postavku problema, odgovara generičkim rešenjima.
Komedija kao i sama radnja koje u celini nekako održavaju dinamiku i integritet padaju na pojedinostima. Lenjost ili nemar u pisanju se vidi u stereotipnosti šala poput one čuvene kad pitate nekog da vam pozajmi to čime se "naduvao" da bi mogli da mu poverujete u priču koju vam je upravo ispričao. Razumem da film podražava duh retro komedije, razumem da nešto može biti smešno i po nekoliko puta kao obeležje stereotipa, ali bajate šale u kontekstu koji se busa u prsa da pripada svakdonevici live feed-ova i društvenih mreža koje stalno izbacuju nove generacije mimova su neoprostive.
Radnja se najviše urušava u sebe i na žalost ne vodi adekvatnom vrhuncu u delu gde klinci treba da pronađu rešenje za finalni sukob koji će gledaocu bez obzira na lak komični duh ostvarenja dati nekakvu katarzu i osećaj da je dobro pobedilo. Od trenutka kada rasplet tj. finalna borba krenu, nema straha, gađenja ili uzbuđenja jer naši junaci ma kako tek stajali pred inicijacijom u "svet odraslih" čini se, ne sumnjaju niti malo u svoje metode i planove koje su skovali zahvaljujući opsežnom poznavanju vampirizma u knjigama, filmu i video igrama. (?!)
Ovde još nisam ni spomenula višestruka neuverljiva deus ex machina rešenja nekih stvarno uverljivo komplikovanih situacija kao što je nabavka poverljivih poslovnih informacija iz obezbeđenog kompjuterskog sistema velike kompanije od strane dvanaestogodišnjaka. Kad su trebali neko rešenje, autori su ga prosto stavljali na to mesto gde je potrebno, sa naivnošću akcionih filmova osamdesetih, u kojima iz jednog večito punog pištolja pobiješ sve zlikovce u filmu.
Film ne izneverava niti jedan stereotip o vampirima, ali nasuprot tome, niti jednom naše junake ne stavlja u suštinsku opasnost. Žrtve koje budu podnesene umesto da učvrste tenziju usputne su i nesvrhovite jer kad god se tenzija dovoljno poveća na ličnom planu, izroni ono što žele da istaknu, a to je da ovo nije samo obična priča o vampirima već vrcava horor komedija sa društveno-političkom porukom. U silnom insistiranju na porukama o socijalnoj nepravdi i nejednakosti i ukazivanja na "krupnije probleme" (čega sam inače ljubitelj) ono što je lično i što bi trebalo da bude emotivni siže ostaje zapostavljeno ili burleskno dotaknuto, iako je sve prepuno dijaloga o odrastanju, hrabrosti i ispravnim odlukama.
Radnja jeste neumorna i dinamična, ukoliko pustitie mozak na pašu i pristupite sa potpunom naivnošću može biti i zanimljiva, ali ostaje taj utisak da je neko izguglao "šta je sve bitno za ...(umetni motiv filma) ? " i onda sve to zalepio zajedno nadajući se da će vizuelni identitet objediniti i dramski – što je delimično uspelo.
Ono gde nije uspelo jeste u tome što ostaje nejasno da li je ovaj film želeo da bude društveno osetljiv i kritičan ili je samo mislio da je sad zgodan trenutak da se pozabavi temama koje je uzeo da čačka da bi uvukao u novčanik nove ciljne grupe? Da li je ovo nepretenciozna horor komedija sa socijalnim podtekstom, koji horor neretko, diskrentije, a uspešnije nego u ovom filmu, ostvaruje, ili je ovo jedna socijalna drama koja je tražila široko prihvatljiv modalitet da ukaže na probleme o kojima želi da priča?
Pre pisanja ove rezencije morala sam da vidim šta kaže internet i mogu vam reći da su u svojoj kritici bili mnogo blaži: mnogo osetljiviji za činjenicu da se film bavi eksplicitno socijalnim temama, što je ove godine poseban plus, igrali su na sigurno hvaleći decu glumce- uvek valja pohvaliti - oko toga mogu da se složim, a šale su, vele, "da se pokidaš od smeha", uključujući Metod Mena koji u svojoj ulozi ispada posebno duhovit, iako on i njegova uloga ne doprinose filmu niti na jedan nezamenjiv način... i slično. Ali meni lično, uz skidanje kape na skretanje pažnje na probleme rasne i socijalne raslojenosti, ovaj deo koji se tiče zabavnog saržaja, deluje samo odrađen "jer to tako treba".
Srećom film ne traje dugo i nije zločin pogledati ga, a ko zna, ako vam je baš takav dan, možda ćete se i zabaviti, ipak je sve to samo (horor) komedija, pa nije greh i ako je ceo film donekle smešan!
Nina Stefanija Blažević
No comments:
Post a Comment