TEROR I TVITER

Film: Tragične devojke (Tragedy Girls)

Režija: Tajler MekIntajer

Scenario: Kris Li Hil, Tajler MekIntajer, Džastin Olson

Uloge: Brajana Hildebrand, Aleksandra Šip, Džek Kvejd

Trajanje: 98 min

Proizvodnja: SAD, 2017.

Da li čovek ovde mora da ubije za malo pažnje? Biće da mora i ne jedan čovek nego dve tinejdžerke Sejdi (Brajana Hildebrand) i MekKejla (Aleksandra Šip) koje se dosađuju u učmalom gradiću, opterećene osećajem besmisla i lične bezznačajnosti. Zato uzimaju stvar u svoje ruke i odlučuju da do maturske večeri postanu slavne preko svog morbidnog, ali društveno osvešćenog bloga Tragedy girls, na kome rade sa školskim kolegom Džordanom Velčom (Džek Kvejd).

Nemilosrdni svet popularnosti u digitalnim medijima surov je offline koliko i online, ali glavne junakinje imaju plan koji uključuje serijskog ubicu, ogromnu kreativnost za improvizaciju i stvarnu žeđ za užasom i krvlju. Eh da i blog na kome sve to mogu da objave. To je postavka ove horor komedije koja pretenduje i na to da bude slešer i satira istovremeno. Ali ono što ove dve tinejdžerke rade nije online objavljivanje eksplicitnih sadržaja svojih krvavih podviga, što bi možda voajerski mentalitet slešera očekivao i iznudio od reditelja u nekim drugim okolnostima. One se na svom blog ponašaju kao čuvari zajednice i neko ko sluti i upozorava na opasnost, a zatim promoviše društvenu akciju u času kada je to za opstanak zajednice najbitnije. Drugim rečima parazitiraju i grade svoju popularnost na tuđoj nesreći kao i bilo koji od savremenih medija sa crnim hronikama danas. Zato me više iznenadilo kada se na početku filma stvarna novinarka opredeljuje protiv senzacionalističkog pristupa u slučaju prvog ubistva, a šerif takođe tvrdi da je u pitanju nesreća jer ne želi da stvara paniku u zajednici. Ovaj mislim namerni šok indukovan je u svrhu satire našeg savremenog društva, voajerskog mentaliteta i želje za svojih 5 minuta slave ma po koju cenu. 

Bez obzira što sam tokom filma osećala da je malo lenjo napravljen i da možda na mahove baš dugo i nezanimljivo traje ipak nudi dva interesantna profila psihopata koji se hrane osećajem moći ne samo iz direktnog odnosa sa žrtvom, već i iz posledica svog dela i načinom na koje ono odzvanja u svesti cele zajednice, a i šire među ljudima na internetu koji ne moraju biti direktni svedoci da bi bili posredni učesnici u događajima.

Da li je ovo horor? – pa za horor komediju dovoljno je strašno, možda više u tome da iz glava tinejdžerki izlaze ideje čiju realizaciju vidimo u toku filma, ali i na to se brzo ogugla.

Da li je ovo slešer? – za slešer mi ipak nije bilo dovoljno strašno, a možda ni eksplicitno, možda je prava reč da intenzitet napetosti ne prati baš uzlaznu liniju.

Da li je ovo komedija? – pa nisam se baš nasmejala jer je tenzija posle prvih dvadeset minuta dosta razvodnjena i slab je kontrast sa onim što bi trebalo da bude jezivo, pa da nam zbog toga osmeh donese olakšanje.

Da li je ovo satira? – do određene mere, ako si ovako mator i paranoičan kao ja, pa već svuda tražiš znake da je nešto više u pitanju i ugrađuješ vlastito tumačenje na mrvice koje su ti date. 

Ne izneverava ovaj film ni u jednom od aspekata previše, ali kada je svaki od sastojaka samo mlak, ne možeš imai vrelu čorbu. Namera stvaranja šoka kontrastiranjem glamura maturske večeri i šašavog gimnazijskog sveta online i offline rivalstava sa umovima psihopata smeštenih u mlada zgodna i luckasta tela tinejdžerki kojima je ubistvo isto što i odlazak u bioskop ili u teretanu je ozbiljno dobra i plodna. Ali ceo film ne koristi taj potencijal tako dobro niti do kraja, kao da je reč o nekoj unutrašnjoj autocenzuri, lenjom pisanju ili možda želji da se što široj publici udovolji dopadljivim antiherojima koje biste možda gledali i u sledećem nastavku.

Sebe smatram srećnim konzumerom koji će vrlo često za dobro užitka u konzumaciji bilo kog medijskog sadržaja zažmuriti na jedno oko i odgledati ili pročitati bez primedbi bilo šta. A volim i sjajne stvari i jednoroge, pa me je prilično lako hipnotisati groznicom maturske večeri. Ipak previše puta u toku ovog filma sam pomislila, kako su nešto mogli da urade ovako ili onako, menjajući u potpunosti scenaristička i rediteljska rešenja u svojoj glavi u nešto što se meni činilo da će raditi bolje da bih konačno pomislila da možda imam previše godina za to kome je film u stvari namenjen.

Stvarno mi je smetalo što se u toku filma, slobodno mogu reći, frljaju terminologijom u vezi sa društvenim mrežama i ne znam da li je to lenjost ili jednostavno računaju na to da mladi danas samo klikću na daj šta daš i da im korisnici tih istih mreža neće zameriti takvu šlampavost... ako su na to računali, onda nije bitno ni sve ovo moje gore napisano.

Klinci i svi koji se tako osećate čujte i počujte: naslov filma je cool, ima mnogo šarenih boja i umereno mnogo prosutih iznutrica, ubice su psiho ribe sa cool maskama, obrt kojim film startuje je interesantna i neočekivana premisa i baš mi se dopala (isto tako bi vas mogla izneveriti ako se udubite previše) zato gledajte, zabavite se, utucite taj sat i po i smuvajte nekoga po mogućstvu dok vas drži za ruku u toku filma, ukoliko to ne ometa kuckanje statusa i onlajn čekiranje.

Nina Stefanija Blažević