HANIBAL I ESTETIKA RUŽNOG

"Pre nego što počnemo, moram vas upozoriti...ovde nema ničega vegeterijanskog."

-Hanibal

Serija "Hanibal" je još jedna adaptacija priča o Hanibalu Lektoru, manipulativnom serijskom ubici i kanibalu iz romana američkog spisatelja Tomasa Herisa. Ovaj lik je već odavno dobio svoju prvu filmsku verziju u interpretaciji ser Entonija Hopkinsa u "Kad jaganjci utihnu" (Silence of the Lambs, 1991.). Usledile su ekranizacije i preostala tri romana "Hanibal" (Hannibal, 2001.), "Crveni zmaj" (Red Dragon, 2002.) i "Uzdizanje Hanibala" (Hannibal Rising, 2007.). Serija, emitovana od 2013. godine do 2015. godine, nije direktna adaptacija nijednog od Harisovih romana, ali jeste bazirana na pričama i likovima iz romana. Ono što je naročito interesantan momenat, koji nije toliko naglašen u filmovima je Hanibalov neobičan pogled na estetiku. Hanibal Lektor je predstavljen kao veliki ljubitelj i poštovalac umetnosti, do te mere da je čitav njegov pogled na svet potčinjen estetici. Čitava serija je prožeta visokoestetizovanim momentima koji predstavljaju mračne i morbidne narativne tačke. Ovde ću pokušati ukratko da analiziram neobičan estetski okvir sveta "Hanibala".

Mads Mikelsen kao dr Hanibal Lektor

I

"Jedino kao estetski fenomen, postojanje i svet mogu biti večno opravdani.”

- Fridrih Niče

U istoriji umetnosti i filozofije, pojam lepog je glorifikovan još od samih početaka teorijskog mišljenja. Za antičke Grke lepota je bila jedna od najviših vrednosti, za srednjevekovne hrišćanske mislioce ona je bila Božje delo, a nemački filozofi XIX veka su pisali čitave tomove o njoj. Sa druge strane pojam ružnog u umetnosti i van nje je uvek obrađivan nekako usputno, iako je oduvek bio prisutan. Dok su se definicije pojma lepog menjale kroz istoriju u zavisnosti od teoretičara, pojam ružnog je uvek bivao osuđen na to da bude puka suprotnost ili negacija ovog prvog.

Nekolicina filozofa se ipak upustila u detaljnije istraživanje ružnog, pa tako Umberto Eko razlikuje tri modaliteta ružnog: ružno po sebi, formalno ružno i umetnička predstava jednog i drugog. Ružno po sebi je ono što direktno izaziva osećaj gađenja u nama, poput izmeta, truleži i sl. Formalno ružno se odnosi na nedostatak ekvilibrijuma u organskoj povezanosti celine - Eko navodi primer bezubog čoveka, pogled na njega nas ne uznemirava jer on ima nekoliko zuba, nego činjenica da nedostaju oni koji bi trebali biti u njegovim ustima. Treći je onaj koji nam je ovde najzanimljiviji: umetnička predstava ružnog. Ovde nije reč o ružnoći koja je proizvod lošeg tehničkog izvođenja zbog nepoznavanja pravila kompozicije, perspektive, anatomije i sl. Reč je o umetnički lepoj predstavi stvari koje su ružne po sebi ili formalno ružne, način stvaralaštva koji u nama proizvodi veoma neobična i kotradiktorna osećanja.

Na ovaj način ružno je uvek nalazilo svoje mesto u umetničkom izrazu, o čemu svedoči čak i primitivna umetnost. Razne ritualne maske i likovni prikazi demona i božanstava često ulivaju strah u kosti uz osećaj poštovanja. Primere estetizacije ružnog je moguće naći u celokupnoj istoriji umetnosti, u delima Hijeronimusa Boša, Ežena Delakroa, Gustava Klimta, Edvarda Munka i mnogih drugih. Postavlja se pitanje, ako je ružno ono što izaziva nelagodu, gađenje, strah i druge negativne emocije, kako je moguće da istovremeno izaziva i estetsko zadovoljenje naših čula?

Filozofija je ponudila nekoliko mogućih odgovora na pitanje o paradoksu ružnoće, kako navodi Mojca Kiplen u svom radu "Estetika ružnoće". Prvo moguće rešenje je da u našoj recepciji umetničkog dela koje predstavlja ružan subjekat, nije subjekat ono što vrednujemo, nego kreativna umetnička reprezentacija istog. Drugi moguć odgovor je da ova umetnička dela imaju kognitivnu, a ne estetsku vrednost. To znači da kroz umetničku ružnoću možemo istražiti neke ideje i stavove koje inače ne bi mogli, pa je to što vrednujemo u ovim delima intelektualno zadovoljstvo koje nam je priušteno. Poslednje rešenje koje Kiplenova nudi je bazirano na Kantovoj "Kritici moći suđenja", prema kojoj on smatra da ružno jednako kao i lepo privlači našu pažnju i pokreće našu maštu, možda čak i efektivnije, jer ružnoća parališe naša čula i ostaje da lebdi u našim umovima dugo nakon što je objekat predstavljen našim čulima.

Ovo poslednje rešenje je sigurno blisko svakom ljubitelju horora. Prizori koje su nam servirali Ridli Skot u "Osmom putniku" (Alien, 1979.) ili Džon Karpenter u "Stvoru" (The Thing, 1982.) su one koji (ni)su imali sreće da ih vide u veoma mladoj dobi, ostali da prate do poznih godina. Autori "Hanibala" su takođe svesni moći kombinacije ova dva. Bizarno kreativna ubistva i njihova prezentacija su obično centralni momenat epizode, i to su trenuci koji ostaju uz gledaoca dugo nakon što je serija završena. 

 

Kroz epizode videćemo dela nekolicine serijskih ubica, uključujući i Hanibala, koja su zaista inventivna i kreativna: totem napravljen od ljudskih tela, ljudski mural unutar silosa za kukuruz, ljudsko telo pretvoreno u rezonatorsku kutiju violončela i mnoge druge. Ali razlog što ona ostaju u sećanju je i način na koji su kinematografski predstavljena. Kompozicija kadrova neretko podseća na noćne more srednjevekovnih hrišćanskih i gotskih slikara, proizvodeći neobičan osećaj Uzvišenosti scene. "Hanibalov" univerzum stoga deluje kao srednjevekovna predstava pakla ispunjena ubicama-umetnicima, u čijem centru se nalazi Đavo lično, koji vuče konce kako protagonista, tako i antagonista.

II

"Estetika postaje etika."

– Hanibal Lektor

Nesporno je da Hanibalov lik deluje dijabolično, njegovi monstruozni aspekti, poput kanibalizma, ga približavaju srednjevekovnim viđenjima lika Đavola, dok sa druge strane njegova manipulativna priroda nužno evocira lik Mefistofelesa iz Geteovog "Fausta" (Faust, 1808.) ili harizmatičnog Đavola Miltonovog "Izgubljenog raja" (Paradise Lost, 1667.). Kao buntovni Lucifer, Hanibal svojom filozofijom ruši postojeći etički sistem, postavljajući na njegovo mesto jedan moral baziran na estetici. A u istoriji filozofije postoji jedan samoproklamovani Antihrist koji bi se rado složio sa gore navedenim Hanibalovim citatom.

Ideja Fridrih Ničea je bila upravo proširenje estetike na polje moralnog delanja, ili preciznije da izjednači moralni sud sa estetskim. Nije redak slučaj da su umetnička dela predmet moralne prosudbe (može li biti vredna nacistička antisemitska umetnost?), kao i to da ponašanje i karakter mogu biti predmet estetskog suđenja (nečije ponašanje može da nam se "dopada"). U ovom smislu, može postojati veza između etike i estetika, ali Ničeu nije potrebna takva veza. Umesto toga on bira amoralistički pristup, u kom predlaže potpunu smenu tradicionalne moralnosti, praktički-egzistenijalnim kriterijumima posredovanim estetskim metodom, kako kaže Danijel Kejm u eseju "Niče o estetici i etici".

Ova Ničeova ideja je najbolje predstavljena u njegovom idealu natčoveka. Nasuprot natčoveku stoji masa, koju čini najveći deo čovečanstva: oni su imitatori, ponosni na svoju kulturu kao da je ona njihova tvorevina. Oni usvajaju date vrednosti i bivaju dresirani da se ponašaju onako kako od njih očekuje tradicionalni sistem vrednosti. Sa druge strane je stvaralac, onaj koji je pojedinac, onaj koji poseduje estetsku vrlinu originalnosti - stvaralaštvo, ima kapacitet za proizvođenje vrednosti, i samim tim proizvodi sebe. Stvaralaštvo je je ono što natčoveka čini velikim.

Hanibal Lektor je poput natčoveka: "nov, originalan, neuporediv, zakonodavac, koji stvara samog sebe." Njegove vrednosti su nepojmljive većini ljudi u njegovom okruženju i zato biva izopšten iz svog okruženja onog trenutka kada njegova priroda biva otkrivena. Njegove vrednosti ne mogu opstati kao opšte, s obzirom na činjenica da je ubica i kanibal, ali ono što ga čini istovremeno monstruioznim i Uzvišenim je to što je njegova transgresija u stvari višeg ranga.

III

‘‘Prvo jedemo očima”

-Apicije, Rimski gurman iz I veka

Za kraj još jedan estetski momenat koji je u vremenu u kome živimo izuzetno relevantan. Gotovo svaka epizoda "Hanibala" sadrži prelepo snimljenu scenu u kojoj dr Lektor u svojoj kuhinji skoro ritualno priprema ljudske organe da bi spremio neko klasično jelo uz zvuke kompozicija Betovena, Šuberta, Mocarta i drugih.

Hrana je u svakoj ljudskoj kulturi od izuzetne važnosti i retko kada je samo stvar pukog opstanka. Oko hrane su obrazovani celi sistemi značenja koji konstituišu naš svet: hrana koja je zabranjena u određenim religijama, hrana koja je simbol visokog ili niskog društvenog statusa, hrana koja nam omogućava večnu mladost i zdrav život itd. Sa razvojem masovnih medija i vizuelne kulutre, počela je da se izdvaja još jedna klasa hrane - food porn. 

Food porn odnosi se na hranu koja dobro izgleda na ekranu, koja je atraktivna za fotografisanje i postavljanje na socijalne mreže i obično joj nije prioritet nutritivni balans već aktiviranje pljuvačnih žlezda. Istraživanja pokazuju da u poslednjih pedeset godina stalni uspon popularnosti TV programa koji se bave kuvanjem i raznih celebrity kuvara i stilista hrane, a samim tim i sve atraktivnije prezentacije samih jela. Food porn je promenio način ne samo na koji posmatramo hranu, već i pravila ponašanja za trpezom. 

"Hanibal" tako eksploatiše našu potrebu da "jedemo očima", prikazivanjem food porn sadržaja, u kojima su glavni sastojci jela ljudsko meso ili njegovi organi. Kontradiktorno osećanje koje proizvodi ovo kršenje tabua je isto kao ono pomenuto u prethodnim poglavljima, koje igra na kartu pitanja "da li možemo razdvojiti ružan sadržaj od lepe forme?" 

IV

Malo je horor filmova koji su se na ovaj način igraju sa gledaicma: naša potreba za lepim biva okrenuta protiv nas i stvara užas kroz napetost etičko-estetskog igrajući na kartu naše potrebe za zadovoljenjem obe potrebe koje su nam kulturološki usađene. Rezultat ovog psihološkog horora je osećaj suštinske kontradikcije, koji čini da potpuno mrzimo ili potpuno obožavamo Brajana Fulera, čoveka čija je vizija zaslužna za jedinstven estetski stil serije. 

Aljoša Tomić