FILOZOFSKI DISKURS "OSMOG PUTNIKA"

Jedan od najhvaljenijih naučno-fantastičnih horor filmova u istoriji je Alien, ili kako je kod nas inventivno preveden “Osmi putnik”. Ovaj film je počev od skromnog filma koji je na talasu popularnosti SF žanra koji su pokrenuli “Ratovi zvezda” (Star Wars, 1977.) do danas izrastao u jednu od najvećih franšiza horora. Ali sa uspehom nužno dolazi i komercijalizacija, pa je glavni serijal do danas iznedrio četiri filma, spin-off i jedan prequel serijal. Spin-off serijal zaista nije vredan pomena: ohrabreni uspehom video igre Alien vs. Predator, producenti su osmislili serijal u maniru crossovera “King Kong vs. Godzila” (King Kong vs Godzilla, 1963.) ili “Fredi protiv Džejsona” (Freddy vs. Jason, 2003.). Ovaj film iz 2004. godine suprotstavlja dva uspešna vanzemaljska monstruma vođen logikom da će samo na osnovu njihovih imena ostvariti profit. Naravno, bili su u pravu i “Tuđin protiv predatora” je 2007. godine dobio manje uspešan nastavak, po nazivu “Tuđini protiv predatora: Rekvijem”. Toliko o tome. 

Ali ozbiljno, ne gubite vreme na ove filmove.

Ono što je interesantnije su prva četiri filma i prequel. Namerno ne govorim o filmovima kao nastavcima, jer svaki od njih gotovo da može stajati za sebe kao autorski film, sa specifičnim tematskim celinama koje obrađuje i zaokruženom pričom (što je implicirano i u njihovim naslovima koji ne sadrže redni broj). Oksfordski profesor Stiven Mulhol se u svojoj zbirci eseja “O filmu” detaljno bavi temama koje svaki od 4 autora obrađuje u svojim respektivnim filmovima (i šire), a ovde ćemo se ukratko pozabaviti njima. Ali prvo malo istorije.

 

Poster filma "Prometej"

Povezivanje Ridli Skota sa kreacijom Alien univerzuma je nezahvalno prema moru talentovanih ljudi koji su učestvovali u njegovom stvaranju. Daleko od toga da ovaj reditelj nije značajan za serijal u koji je uneo egzistencijalističke teme koje su nastavile da ga opsedaju i posle ovog filma. Ali naročito sa izlaskom prequela “Prometej” (Prometheus, 2012.) i njegovog nastavka “Osmi putnik: Kovenant” (Alien: Covenant, 2017.) ovom autoru se pridaje previše važnosti, čak do te mere da ga neki smatraju apsolutno zaslužnim za uspeh serijala. Ali priča “Osmog putnika” počinje sa dvojicom pisaca, koji su prevrtali ideju o horor filmu sa vanzemaljcima po svojim glavama, bez ideje gde će ih to odvesti. Den O'Banon i Ronald Šuset su započeli priču o vanzemaljskoj posadi koja sreće zlonamernog vanzemaljca, ali nisu imali jasnu ideju o svom antagonisti sve dok se O'Banon nije priključio legendarnoj propaloj produkciji filma “Dina” Alehandra Žodorovskog, gde je upoznao čuvene SF ilustratore Krisa Fosa, Žan Žiro Mebijusa i, naravno, švajcarskog slikara Hans Rudi Gigera. HR Gigerovi uznermirujući biomehanički dizajni su ostavili neizmeran utisak na O'Banona i postali ono što će definisati vizuelni identitet ksenomorfa.

Slike iz Gigerovog ciklusa Necronomicon
koje su inspirisale izgled tuđina.

O'Banon je sada imao priču i svog vanzemaljca, i ponudio ih je prvo kralju B-filma Rodžeru Kormanu, ali uskoro je produkciju preuzeo 20th Century Fox. Iako je O'Banon očekivao da će sam režirati svoj film, studio je imao druge planove, i nakon nekoliko neuspelih rediteljskih opcija, film je stigao do Ridli Skota, koji je u tom trenutku iza sebe imao samo film “Duelisti” (The Duellists, 1977.). Ridli Skot je svoj posao shvatio krajnje ozbiljno i umesto da mu pristupi kao režiji B-filma, za uzor je uzeo “ozbiljnije” SF filmove poput “2001: Odiseje u svemiru” (2001: A Space Odyssey, 1968.) i “Ratova zvezda”. 

Poenta ove priče je da je za krajnji rezultat zaslužan srećan splet okolnosti i gomila talentovanih ljudi i dobrih odluka od strane producenata. Ovaj trend se nastavio i u narednim filmovima, koji su autorima poput Džejmsa Kamerona, Dejvida Finčera i Žan-Pjer Ženea dali priliku da ostave svoj autorski pečat na njima, umesto da stvore samo puki nastavak filma, stvarajući serijal filmova koji ne samo da je zanimljiv u kinematografskom smislu, već i u filozofskom.

Poster filma "Osmi putnik"

Filozofija “Osmog putnika” u najopštijem smislu preispituje položaj čoveka u kosmosu, integritet njegovog duha i tela, način na koji nas naša polnost definiše, ali i mnoge druge probleme. Priča filmova prati vazduhoplovnu poručnicu Elen Ripli (Sigurni Viver) koja se sukobljava sa vanzemaljskim bićem nepoznatog porekla, titularnim tuđinom. Već u prvim minutima prvog filma Ridli Skot lepo postavlja tematski okvir filma: sedmočlana posada teretnog broda Nostromo koji se vraća na zemlju sa 20 miliona tona mineralnog tovara, biva probuđena od strane brodskog računara, prigodno nazvanog Majka. Posada je suspendovana u dubokom snu u staklenim modulima smeštenim u sterilnu belu prostoriju. Pod staklenim poklopcima modula prikopčani na elektronske aparate koji nadziru njihove vitalne funkcije leže članovi posade odeveni samo u donji veš. Dok ih Majka budi ne možemo se oteti utisku da prisustvujemo jednoj tehnološkoj analogiji biološkog porođaja (ili preciznije ponovnog rađanja). Ova scena smesta oslikava položaj čoveka, ne samo u ovom fiktivnom univerzumu, već kao jednu opštevažeću antropološku činjenicu: nesposobni da se prilagodimo našoj sredini kao druge životinje, mi smo proizveli sredinu u kojoj možemo da opstanemo. Celokupna istorija čovečanstva je istorija udaljavanja od prirode kroz tehnološko proizvođenje i sve veću zavisnost od istog. Zato ova scena sjajno ilustruje sa koje pozicije naši protagonisti polaze, a ova tema će biti proširena u ovom i u drugim filmovima serijala.

Komora za hiper-san iz "Osmog putnika"

U drugom uglu ringa je tuđin, dijametralna suprotnost čoveku: stvorenje koje pokreće jedino nagon za razmnožavanjem, bez potrebe za komunikacijom i tehnologijom. Tuđin je brutalno ovaploćenje životne sile, nezaustavljivo i savršeno prilagodljivo. Tuđin uzima ulogu anti-čoveka, on je monstruozna rekonstrukcija onog najprimitivnijeg u čoveku, inkarnacija osnovnih prirodnih nagona. Iako ne oseća mržnju prema čoveku, nasilje je jedini način interakcije prema ljudima, još od pre nego što je rođen. Nasilna penetracija usne duplje kojom polaže svoj embrion nakon izlaska iz jajeta, ima vrhunac u krvavom izlasku iz grudnog koša svog domaćina – akt koji je monstruozna parodija ljudskog reproduktivnog ciklusa.

Facehugger - jedan od stupnjeva razvoja tuđina

Stiven Mulhol smatra da iz ovoga proizlazi druga glavna tema “Osmog putnika”: Tuđin predstavlja monstruoznu maskulinizaciju suprotstavljenu monstruoznoj feminizaciji predstavljenoj u ljudskom rodu. Čudovište kroz seksualno nasilje potčinjava svoje žrtve primoravajući ih da zauzmu seksualnu ulogu. Kao otelotvorenju monstruozne verzije muškog principa, tuđinu je suprotstavljen ženski princip u vidu Elen Ripli. Ridli Skot se igra subverzijom tradicionalnog heteroseksulanog odnosa jednako kao i subverzijom tradicionalnog položaja žene u horor filmu, koja je obično predstavljena kao žrtva, ili u najboljem slučaju pasivni heroj. Ripli otelotvoruje neke od osobina tradicionalnog ženskog lika, poput devičanstva koje heroju uvećava snagu, ali ovde te osobine imaju narativnu ulogu, jer prenesene na plan meta-seksulanosti odnosa čovek-tuđin, njeno uzdržavanje od seksualnog nagona daje joj moć nad tuđinom čiji je život seksualno nasilje – gotovo kao da su dva principa koji se upotpunjuju, koncept koji će biti dalje istražen u narednim filmovima. 

Sigurni Viver kao Elen Ripli

Nakon neverovatnog uspeha “Osmog putnika”, nezahvalni posao režiranja drugog filma u serijalu pripao je Džejmsu Kameronu. Na scenariju je sarađivao sa scenaristima prvog filma Dejvidom Gilerom i Volterom Hilom i “Tuđini” (Aliens, 1986.) su ugledali svetlost dana 7 godina nakon prvog filma. Veštim meta-narativom Kameron je izbegao “bolest nastavka”, kroz inverziju i subverziju motiva prvog filma, istovremeno je film učinio nepredvidljivim i dao omaž svom prethodniku. Mulholovim rečima, Kameron sastavlja “Tuđine” razmeštanjem osnovnih elemenata “Osmog putnika”. Tako dobijamo efekat poznatoga i predvidljivoga, sve dok Kameron ne bi u poslednjem času skrenuo na drugi kurs i dao nam razrešenje kakvo nismo očekivali. 

Tuđinska kraljica.

Najznačajnija novina koju Kameron uvodi u univerzum tuđina su dva nova stadija u reprodukciji ksenomorfa: čaure u koje tuđini spremaju ljude za kasniju oplodnju, kao i lik tuđinske kraljice. Ovim Kameron stvara hijerarhiju tuđina nalik na onu koju imaju insekti, sa radilicama, ratnicima i kraljicom. Sa druge strane Kameron odlučuje da popravi štetu načinjenu Ripli kroz ova dva filma dajući joj na kraju porodicu u liku desetara Hiksa (Majkl Bin) i devojčice Nut (Keri Hen). On transformiše Ripli u figuru koja objedinjuje majčinsku figuru sa figurom ratnice, i tako suprotstavlja dve majke u borbi za opstanak njihovih potomaka. Uvođenjem porodice na obe strane Kameron proširuje film tematski na zajednicu: ljudskim oblicima zajednice poput porodice ili bratskog odnosa marinaca suprotstavljen je mentalitet košnice koji predvodi tuđinska kraljica sa svojim hordama izroda koji svaki ima svoju funkciju, bez potrebe za individualizmom. 

Svemirski marinci iz filma "Tuđini"

Džejms Kameron je kako vidimo, značajno proširio ovaj filmski univerzum i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu, baveći se kroz njega temama koje su bile njegovo trajno interesovanje - individualnost i porodica, što se vidi iz njegovog “Terminator” serijala, ali i nepravedno zapostavljenog “Ambisa” (The Abyss, 1989.). Nakon Kameronovog filma, treća runda je pripala Dejvidu Finčeru, čuvenom perfekcionističkom reditelju, kome je ovaj film, kao i Ridli Skotu, bio rediteljski debi. “Osmi putnik 3” (Aliens3, 1992.) je još jednom morao da nađe svoje uporište i Finčer se odlučio za popriličan zaokret u odnosu na svoje prethodnike. Zaokret počinje već od prve scene koja prikazuje tuđinskog facehuggera koji polaže embrion u Ripli, negirajući tako postulate Riplinog devičanstva i hranitelja-ratnika koji su njegovi prethodnici postavili, ali i lišavajući sebe jednog od glavnih oruđa horor-reditelja - suspensa. Kako Mulhol smatra, ovim aktom Finčer želi da kaže kako struktura narativa shvaćenog kao niza sukcesivnih događaja nije ono u čemu leži suština ovog serijala. On odlučuje da fokus filma vrati na odnos protagonistkinje i njenog suparnika i metafizičkim pitanjima koji ga prate.

Susret tuđina i Ripli u "Osmom putniku 3"

Finčer provlači univerzum Tuđina kroz etičku prizmu, suprotstavljajući ono što je u suštini hrišćanska moralnost predstavljene u liku Dilona (Čarls S. Daton), hladnom utilitarizmu prirode. Finčer scenu sahrane Hiksa i Nut, dok u pozadini čujemo Dilonov nekrolog, preseca scenom rađanja nove inkarnacije Tuđina iz tela mrtvog goveda. Dok odzvanjaju reči “Iz svake smrti, ma koliko ona mala, uvek nastaje novi život, novi početak”, nameće se pitanje o svrsi ljudskog postojanja i modifikabilnosti ljudske prirode; sa jedne strane imamo zajednicu ljudi koji su zbog svojih greha osuđeni na patnju i pitanje mogu li oni promeniti ono što jesu, a da ne izgube svoj identitet, suprotstavljeno neverovatnoj sposobnosti transformacije koju prirdoa otelovljuje u tuđinu. Finčer je da bi došao do ovih odgovora oduzeo sve neesencijalno od Ripli i sveo je na kost i kožu. Štaviše on je zatvara u svet njenih noćnih mora, kažnjenička kolonija Fiorina 161 je mesto u kome nema utehe visoke tehnologije, a čijim hodnicima se šunja ksenomorf sa kojim je već izgubila bitku i zbog koga u sebi nosi embrion koji će je na kraju ubiti. 

Smrt Elen Ripli.

Ripli ne nosi bilo kakvog tuđina u sebi, ona nosi kraljicu, i ona je jedina nada za opstanak tuđinove vrste. Stoga granica između dve krajnosti postavljene u prva dva filma postaje zamućena i ona postaje jedna od tuđina. Ksenomorf je posmatra kao jednog od svojih i postaje njen zaštitnik. Ripli, koja je izgubila sve, uključujući svoj identitet i integritet, kontemplira o samoubistvu, i čak traži pomoć u tome od drugih zatvorenika, od čega je Dilon konačno odgovara (u pravom hrišćanskom maniru), što će im do kraja pomoći u tome da savladaju tuđina. Ali kao novi problem je naučni tim koji želi da izvadi tuđinsku kraljicu i da je iskoristi za svoje ciljeve, pri čemu Ripli shvata da je jedini izlaz iz svega ipak da uništi obe, jer su one postale jedno isto. 

Finčer antiklimaksom priče o Elen Ripli daje punchline svojoj interpretaciji hrišćanstva, pretvarajući je u eshatološku figuru koja na alegoričan način uništava sebe da bi zaštitila druge od rušilačkog haosa prirode. I ovo bi bio zaključak priče da se nekoliko godina kasnije nisu ujedinili Džos Vidon i Žan-Pjer Žene i doneli nam još jedno poglavlje serijala pod imenom “Osmi putnik: Uskrsnuće” (Alien: Ressurection, 1997.).

Stvaranje klona Elen Ripli.

Žene nastavlja poigravanje pitanjem identiteta koje je započeo Finčer: priča novog filma je smeštena 200 godina nakon događaja na Fiorini 161, a na mestu Elen Ripli je njen klon, stvoren od uzoraka medicinskog materijala sa kažnjeničke kolonije. Nova Ripli nije Ripli, iako ima fragmente Riplinih sećanja i karaktera, klon je hibridno stvorenje, fuzija čoveka i tuđina. Nova Ripli ima kiselinu umesto krvi, povećanu snagu i brzinu, sposobnost ubrzane regeneracije, ali i intuitivnu vezu sa tuđinima oko nje. Ali stvari postaju interesantne, kako Mulhol zapaža, kada se pitanje identiteta prenese na vrstu u kojoj nije individualnost ono što konstituiše identitet, već kolektiv. On pita može li se onda kraljica, koja je prošla kroz sličan proces hibridizacije kao Ripli, smatrati istom vrstom kao ona koja je izumrla 200 godina ranije? Kako otkrivamo do kraja, hibridizacija je ostavila traga i na novoj kraljici dajući joj matericu nalik ljudskoj i sposobnost da rađa žive potomke i tako stvarajući potpuno novu hibridnu vrstu. 

Susret klona Ripli i novog hibridnog Tuđina.

Kloniranje i hibridizacija ovde nisu postavljene kao antinomija, već prvo obuhvata drugo, sugerišući da genetska replikacija ne može da obuzda kapacitet prirode za transformaciju. Na ovaj način Žene deluje kao da parodira Finčerov teološki univerzum, jer Ženeova verzija uskrsnuća ne uključuje telesni kontinuitet poput onog religioznog.

Mulholove ideje predstavljene u njegovom eseju nisu konačne, iscrpne, niti jedine, one su samo moguće interpretacije, koje ilustruju koliko je ovaj serijal filozofski plodan, a ta plodnost proizlazi iz mnoštva interpretacija autora (i autorskih timova) koji su radili na ovom filmskom serijalu. Zato povratak Ridli Skota kao autoritativnog stvaraoca tuđinskog univerzuma ne može biti dobra stvar, što je dokazano pretencioznim “Prometejem” (Prometheus, 2012.). Iako mi se ovaj film dopao, u njemu nema ničega od stilske autentičnosti, tehničkog integriteta ili bogatstva ideja koje su krasile njegov prvi film.

Poster filma
"Osmi putnik: Kovenant"

“Prometej” je prequel serijala “Osmi putnik”, koji se bavi događajima pre prvog filma, sa namerom da da odgovore na sva velika pitanja koja su postavljena i koja nisu postavljena. Najveći problem je u početnom konceptu, koji je automatski zamišljen kao trilogija, što je prvi film učinilo samo prvom epizodom, ne dajući odgovor ni na jedno pitanje i završavajući se cliffhangerom. Nakon fijaska na box officeu, “Prometej 2” je samo prepakovan u ambalažu svog popularnijeg rođaka i tako smo dobili “Osmi putnik: Kovenant” (Alien: Covenant, 2017.) čiju recenziju vam donosimo sledeće nedelje. 

Koncepti za nesuđeni Blomkampov film. 

Verovatno najlošija odluka koju su producenti mogli doneti je skidanje Nila Blomkampa, jednog od najtalentovanijih savremenih SF reditelja sa projekta i pretvaranje nastavka “Prometeja” u novi film glavnog serijala. Nemogućnost producenata da uvide da je baš ta stvaralačka raznolikost učinila ovaj serijal značajnim verovatno nas je lišila jednog od initeresantnijih SF/horora u ovom veku. Pošto u Blomkampovoj filmografiji i dalje stoji Alien Project, doduše bez datuma, možemo da se nadamo da će ipak jednog dana ugledati svetlost dana, a da će se Ridli Skot vratiti svom serijalu “Prometej”...jer “Osmi putnik” nikada nije bio samo njegov.

Aljoša Tomić