ANTOLOGIJSKI PROMAŠAJ

Film: XX (XX)

Režija: Jovanka Vučković, Eni Klark, Roksen Bendžamin, Karin Kusama 

Scenario: Jovanka Vučković, Eni Klark, Roksen Bendžamin, Karin Kusama

Uloge: Natali Braun, Džonatan Vaton, Piter Dakuna

Trajanje: 80 min

Proizvodnja: Kanada/SAD, 2017.

Format kratkog filma mi je uvek bio naročito interesantan jer smatram da je potrebno mnogo pripovedačke i rediteljske veštine da se u tako ograničen format zapakuje intrigantna priča. Stoga antologijske projekte volim da posmatram kao polje za dokazivanje rediteljskih sposobnosti. Horor žanr je iznedrio mnoge sjajne omnibuse od kojih bi izdvojio “Tri ekstrema” (Saam gaang yi, 2004.), “Video/kaseta” (V/H/S, 2012.) i “Abecedu smrti” (ABCs of death, 2012.) na kojoj je sarađivalo čak 26 reditelja.

Najnovija horor antologija nam pod etiketom “Četiri smrtonosne priče četiri ubistvene žene” donosi četiri polusatna filma režirana i napisana od strane četiri filmske autorke. Rezultat, na žalost, nije naročito spektakularan, iako sam očekivao mnogo iz date premise, pogotovo zato što volim ženski pristup horor filmu. Četiri autorke variraju, kako po iskustvu koje imaju sa filmom, tako i sa pristupom, ali u tehničkom smislu uglavnom imaju prolaznu ocenu. Ono na čemu ovaj film pada je manjak inventivnosti u scenarističkom smislu. Iako se svaka priča bavi drugim podžanrom horora, sve priče su konfuzne i/ili predvidljive. Ali da krenemo redom...

KUTIJA

Prvu priču je napisala i režirala nagrađivana kanadska autorka Jovanka Vučković. Njeni prethodni kratki filmovi su prošli izuzetno zapaženo, a priču za ovu antologiju je bazirala na kratkoj priči američkog pisca Džeka Kečama. Ovo je najzanimljivija priča u antologiji, obavijena misterioznom lovkraftijanskom atmosferom i nihilističnom završnicom. Priča prati četveročlanu porodicu. Počinje nakon neobičnog susreta u autobusu gde najmlađi član porodice sreće čoveka sa staklenim okom i poklonom zapakovanim u crvenu kutiju. Nakon kratkog razgovora, tajanstveni čovek pristaje da pokaže dečaku šta je u kutiji. Sledećeg dana dečak prestaje da uzima hranu jer nije gladan, a problemi zaista nastaju kada nakon trećeg dana roditelji otkriju da i dalje ne jede.

ROĐENDANSKA ŽURKA

Druga priča je rediteljski debi Eni Klark, muzičarke poznatije pod imenom Sent Vinsent. Scenario je napisan u saradnji sa Roksen Bendžamin, koja je takođe režirala jedan od segmenata filma. Ova epizoda je u stvari jednostavan crnohumorni skeč, u kome Meri (Melani Linski), imućna porodična žena, na dan rođendanske proslave svoje ćerke Lusi (Sanai Viktorija) otkriva da je njen muž mrtav za stolom u radnoj sobi. U želji da ne pokvari proslavu, pokušava da sakrije telo i da sanira štetu, što eskalira nizom bizarnih situacija u koje se upliće sa ostalim likovima u kući. Banalna satira koja nema zaista mnogo elemenata horora.

NEMOJ PASTI

Treći segment je režirala Roksen Bendžamin, rediteljka, scenaristkinja i producentkinja koja je ranije sarađivala na sličnim antologijskim projektima (serijal “Video/kaseta” i “Put na jug” iz 2015.). Ova rediteljka se priključila projektu nakon što su ga napustile Meri Haron i Dženifer Linč, koje su takođe trebale imati svoje segmente u antologiji. Bendžaminova u tim donosi svoju priču “Nemoj pasti”, koja prati četvoro kampera koji dolaze na odmor na ukleto indijansko mesto – i da, priča je tačno onoliko predvidljiva koliko očekujete iz ove premise. Ako ništa, mnogo je kraće od prošlogodišnje "Tame" (Darkness, 2016.) koja je identičnu priču razvukla na sat i po vremena.

NJEN JEDINI ŽIVI SIN

Poslednji segment je napisala i režirala Karin Kusama, američka veteranka filma i televizije, koja je već imala solidnog iskustva sa hororom. Implicirano je da se film nastavlja na događaje iz “Rozmarine bebe” (Rosemary's Baby, 1968.), i prati samohranu majku Koru (Kristina Kirk), koja priprema proslavu osamnaestog rođendana svoga sina Endija (Kajl Alen). Kako se rođendan približava Endi se ponaša sve neobičnije, postajući nasilan prema životinjama i drugarima iz škole. Na žalost i ova priča se raspliće na predvidiv i neinventivan način.

Najbolji i najupečatljiviji deo filma je animirani segment koji preseca glavne priče poput intreludija. Reč je o stop-motion animaciji koju je režirala Sofija Kariljo i koja prati hodajuću kuću za lutke. Ovaj segment odlikuje groteskna atmosfera, odličan dizajn i režija, kao i originalnost koja nedostaje ostatku filma.

 U svakom slučaju, iako puna potencijala, ova antologija nije previše vredna pažnje. Ako ste ljubitelj kratkog filma bolje utrošite vreme na neki od filmova pomenutih u prvom pasusu teksta, i zaboravite na ovo ostvarenje.

Aljoša Tomić