HOROR FILM MORA DA LIČI NA BAJKU

Milanče Marković je rođen u Velikoj Plani 1957. godine. Završio je srednju ekonomsku školu. Pisao je priče koje je objavljivao u časopisima i novinama: „Sirius“, „Galaksija“, „Večernje novosti", „Srpski jug", „Raskovnik", „Politika ekspres", "Politikin zabavnik", „Treće oko" i drugim. Objavio je zbirku priča folklorne fantastike „Senovite priče“ i uredio antologiju srpskih horor priča „Đavolski svatovi“. Bio je urednik časopisa za kulturu „Naš trag“ i književnog časopisa folklorne fantastike „Omaja“. Autor je scenarija za filmove: „Vampirdžija“, „Veštica Morana" i „Đurđa", kao i nekoliko dokumentarnih filmova. Godine 2013. producirao je domaći igrani horor-film „Naprata“, u kome je i glumio, a 2017. napisao je i režirao igrani film "Strašno mesto" koji je prikazan na Reviji off filmova u Srpskom Holivudu, i na Festivalu srpskog filma fantastike u Beogradu, gde je dobio specijalno priznanje žirija.

NL: Kako ste zavoleli horor?

MM: Kad sam bio dete, niko u komšiluku nije imao televizor, pa su se komšije češće posećivale, uz obaveznu čašu rakije ili vina. Tada sam prvi put slušao od starijih ljudi "strašne" priče o vampirima, vilama, napratama, o pojavama koje ne potiču iz ovog sveta. Baba Javorka je znala najviše priča. Jedne noći videla je svoju pokojnu sverkvu Mariju kako se šeta po dvorištu, videla je jato vila kako lete preko neba, čoveka bez glave na obali Babine vode, zmaja koji ulazi u sobu kod njenog sina i snaje... Ona nije izmišljala stvari, već je svedočila o događajima koji su se njoj zaista desili, i inače, ljudi iz tog vremena uopšte nisu sumnjali u postojanje demonskih bića. Izbegavali su da putuju noću i znali su načine kako da se odbrane od njih. Sećam se da sam i ja dugo godina, sve dok nisam završio srednju školu, izbegavao da kasno uveče prolazim pored baba Javorkine kuće, ili sam trčao pored nje ako bi me put tuda naneo u ne-doba, u strahu da ne ugledam vampira, odnosno pokojnu baba Mariju. 

 

I sve te priče, koje sam slušao kao dete, duboko su se urezale u moju svest, ispunjavajući me više čuđenjem nego strahom, tako da sam na kraju počeo da ih sakupljam i beležim, iz čega je kasnije nastala moja zbirka „Senovitih priča“. 

 

NL: Koji Vam je najdraži horor film i zašto?

MM: Na prvom mestu, to je „Bal Vampira" Romana Polanskog, a zatim i „Duhovi u nama" sa Nikol Kidman u glavnoj ulozi. Ja filmove još uvek gledam kao dete, želim da on okupira moju pažnju, da me šarmira. „Bal vampira" ima fantastičnu atmosferu, zabavan je, a kako i ne bi bio kada je on u stvari parodija na horor filmove, pre svega na „vampirske" filmove. „Duhovi u nama" do samog kraja vas drži u neizvesnosti. Sećam se da sam ga gledao sa DVD diska zajedno sa mojom ćerkom, a nedavno sam ga gledao ponovo. Čak i kada znate o čemu se radi i kako se film završava, uživate u svakom njegovom kadru, i majstorski vođenoj priči, u misteriji koja se na neočekivani način razrešava u poslednjim minutima. 

 

NL: A horor knjiga?

MM: Više volim da čitam priče nego romane, pre svega klasične priče čija je fabula zasnovana na folklornoj fantastici. Milovan Glišić je moj omiljeni domaći pisac fantastike, i rame uz rame sa njim i Dragutin Ilić. Pesnikinja Danica Marković ima nekoliko izvanrednih priča. Od savremenih pisaca, Biljana Janković iz Valjeva je neprikosnoveni majstor da u malim pričama ispripoveda velike teme. Od stranih pisaca, Šeridan Le Fanu je moj favorit. Imam dve njegove zbirke priča. Veoma su mi bliski ljudi koje on opisuje, mesta i dešavanja. Događaji kojima posvećuje svoje pero. Njegove priče me podsećaju na priče koje sam slušao u detinjstvu. 

NL: Inspirisani ste srpskom folklornom fantastikom, kada ste otkrili da Vas interesuje ova oblast? 

MM: Radio sam kao referent protivpožarne zaštite i ujedno kao portir u fabrici nameštaja u Velikoj Plani. U blizini fabrike živeo je moj prijatelj Dragan Minić, koji je svojevremeno studirao etnologiju, i pamtio je veliki broj priča koje je čuo od svog dede i svoje babe. Kada sam radio noću, dolazio je da mi pravi društvo, i s vremena na vreme, ispričao bi mi po neku priču koju je znao. Meni su se te priče mnogo dopale, i da ne bi bile izgubljene, predložio sam mu da ih zapišemo. Tako smo i uradili, i kasnije sam ja sve te priče sabrao u knjigu “Senovite priče". Ispostavilo se da smo taj posao uradili u poslednjem trenutku, jer nije prošlo mnogo, Dragan se razboleo i umro. Sve te njegove priče bi bile izgubljene da im tada nismo posvetili pažnju.

Upravo su "Senovite priče" pokrenule u meni želju da se ozbiljnije pozabavim srpskom folklornom fantastikom. Moj najveći poduhvat bio je pokretanja književnog časopisa "Omaja" u kome smo objavili bezmalo sve klasične priče srpske folklorne fantastike. Papirno izdanje časopisa više ne izlazi, ali postoji elektronska verzija koju uređuje moj prijatelj Mladen Milosavljević.

NL: Da li verujete da su neke od ovih priča istinite?

MM: Već sam rekao da su ljudi u ranijim vremenima verovali u onostrane pojave. To je bio jedan poseban, izdvojen, noćni svet koji je opstojavao pored ovog našeg dnevnog, i koga su se ljudi maksimalno klonili. Ljudi nisu izmišljali strašne priče, oni su samo prepričavali ono što su viđali i doživljavali. Sećam se da mi je moja strina pričala događaj iz njenog detinjstva vezan za jednu pokojnu babu koja im je noću ulazila u kuću, pravila buku i ometala ih da spavaju. Bežali su u komšiluk od straha. To je bio istinit događaj, a ne priča kojom se plaše deca da noću ne izlaze iz kuće. 

Da, verujem da su ljudi viđali vile i vampire, ali ne mogu da tvrdim da vile i vampiri zaista postoje. Možda su to bile optičke varke, halucinacije, ne znam, ali najbolje priče koje sam zapisao jesu one za koje su pripovedači tvrdili da su istinite. 

NL: Koje Vam je omiljeno mitsko biće ili pojava iz srpsko-slovenske mitologije? 

MM: To su, svakako, vile. Te prekrasne, mlade žene, bujnih oblina i nepredvidljivog karaktera. Šteta je što još niko nije seo i priredio jednu dobru, bogatu antologiju priča o vilama, jer znam da postoje brojne priče, a veliki broj njih objavljen je u časopisu "Omaja". 

NL: Pisali ste priče, scenarije, glumili, snimali dokumentarne i igrane filmove. Koji umetnički izraz od navadenih je najprijemčiviji Vašem karakteru?

MM: U vreme kada nije postojala digitalna oprema za snimanje filmova, filmski hobi bio je veoma skup, pre svega zbog cene filmske trake, i to one najobičnije, osam milimetarske, čiji je kvalitet bio neupotrebljiv za ozbiljnu filmsku produkciju. Tada sam pisao priče. Najpre sam se oprobao u pisanju naučne fantastike, a zatim i u pisanju horora. Ali film nikada nije prestao da me zanima. Uostalom, ja sam još u prvom razredu osnovne škole bio doneo odluku da se bavim pravljenjem filmova, i taj svoj san ja sam sačuvao do današnjeg dana. Film je, dakle, umetnička forma koja mene najviše zanima. 

Digitalna video tehnologija, koja po amaterskim cenama nudi bezmalo profesionalni kvalitet slike i tona, i kompjuterska nelinearna montaža, omogućila mi je da snimim svoj prvi igrani film "Strašno mesto". To je posao kojim ozbiljno nameravam da se bavim i ubuduće. Ali nisam zapostavio ni pisanu reč. Osim što pišem scenarije za filmove, pripremam i drugo izdanje svojih "Senovitih priča".

NL: Šta za Vas znači nagrada koju ste dobili za film „Strašno mesto“?

MM: Više od nagrade koju sam dobio za film "Strašno mesto" na Festivalu srpskog filma fantastike 2018. godine sam se obradovao rečima selektora festivala: Da se moj film potpuno razlikuje od svih drugih filmova koji su na festivalu prikazani, da je originalan, odnosno da nije rađen po matrici zapadnih horor filmova. I to je ono što ja želim da postignem - da snimam srpske filmove, naš autentičan horor, koji neće da liči na inostranu produkciju. Srpski folklor nudi obilje tema, priče specifične samo za naše područje, tako da nema potrebe da Srbi snimaju filmove o zombijima, sirenama ili mumijama, kada na raspolaganju imamo naše vampire, vile, vlašku magiju, i da ne nabrajam dalje.

NL: Koliko je bilo teško snimiti film u uslovima koje ste imali?

MM: Bilo je veoma teško, obzirom da sam radio gotovo bez budžeta i sa glumcima amaterima koji imaju svoje redovne poslove od kojih žive, a moja dodatna poteškoća bila je i činjenica da ja živim i radim u Beogradu, a da sam film snimao u svom rodnom mestu Velikoj Plani. Film smo snimili za četiri vikenda, snimanje smo često morali da odlažemo zbog velikih vrućina, a nametale su nam se i druge poteškoće. Za divno čudo, iako je prvobitni plan bio da film traje između dvadeset i trideset minuta (scenario je bio obima sedamnaest stranica), imao sam dovoljno materijala da izmontiram verziju dugu 40 minuta. Mislim da je film mogao da traje kraće, ali što reče jedan moj gledalac: "Strašno mesto" nije film dešavanja već film atmosfere, tako da sam sačuvao tu svoju prvobitnu verziju.

NL: Autor iz sveta filma za kojeg biste mogli da tvrdite da Vam je uzor?

MM: Pri odabiru filmova koje gledam, a tu ubrajam i horor filmove, nikada nisam obraćao pažnju na glumce i režisere. Meni je uvek priča na prvom mestu. Posedujem kolekciju bezmalo svih relevantnih horor filmova ikada snimljenih koje sam mogao da pronađem na internetu, i slažem se sa kritičarima koji tvrde da su najbolji filmovi snimani na početku filmske umetnosti, dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka. To su crno-beli filmovi, koji u sebi sadrže jednu finu dozu naivnosti, koja i jeste preduslov za dobar horor film. Nema potrebe da me filmski autor ubeđuje u autentičnost svoje priče. Horor mora da liči na bajku, zato što on to u osnovi i jeste. Jezivu bajku, ali bajku. Sve moje filmske priče koje nameravam da snimim, imaju taj neki vilinski šarm. Moje merilo je Kadijević. Kad pravim film ja imam njega ispred sebe.

NL: Najdraži domaći horor?

MM: Bez razmišljanja “Leptirica”. I uz "Sveto mesto". Đorđe Kadijević je jedini naš filmski autor koji je uspeo da napravi pravi srpski horor film. Svi ostali naslovi koji se trpaju u taj koš, po mom mišljenu, stoje daleko od ova dva naslova. Moj prijatelj Mladen Milosavljević je 2013. godine, uz moje učešće u projektu, snimio faund futidž film "Naprata", koji za temu ima drevno srpsko mitsko biće napratu. Šteta je što je ovaj film završio kao amaterska produkcija, i što mu je nedostatak sredstava onemogućio bolji kvalitet. Voleo bih da čujem da se Mladen upustio u snimanje rimejka ovog filma.

I gotovo je neverovatno da ni posle pedeset godina, koliko je prošlo od snimanja "Leptirice", ni jedan naš filmski autor nije uspeo svojim filmom da dobaci do Kadijevića. Šta je uzrok tome? Verovatno veliki uticaj američke poetike na domaću publiku i filmadžije. Ključ za autentični srpski horor, po mom mišljenju, jeste da se oslobodimo amerikanizma. Ako je to uopšte više moguće. Čak su i Rusi počeli da snimaju filmove za američko tržište. 

NL: Da li mislite da je horor film slabo zastupljen u domaćoj kinematografiji?

MM: Definitivno ste u pravu. Domaći horor film je više incident nego pravilo. I ne samo horor. Srbi ne umeju da prave žanrovske filmove, niti su ikada znali, uz izuzetak partizanskih filmova i komedija. Drama je preovlađujući žanr srpske kinematografije, kao da drama ne može da se ispriča i u hororu, kriminalističkom filmu ili naučnoj fantastici na primer. Pa čak i moj film “Strašno mesto” je, zapravo, ljubavna drama sa elementima fantastike. Moram da priznam, na kraju, da ja uopše više ne gledam domaće filmove ni TV serije. Ja sam rastao na pokretnim slikama koje su pravili velemajstori srpske filmske umetnosti, i taj njihov zanatski standard današnji autori ne mogu da domaše. Film je pre svega zanat, i filmski autori više treba da se bave zanatom nego umetnošću. Kada zanatlija počne da se “igra” svojim zanatom, to je trenutak kada počinje da se rađa umetnost. Umetnost bez zanata ne vredi ništa.

NL: Odustali ste od snimanja filma “Đurđa”, šta Vas je omelo u njegovoj realizaciji i da li biste se vratili ovom projektu ako se ukaže prilika?

MM: Nisam odustao, već sam odložio projekat za sledeću godinu. Ušao sam prilično nespreman u ovaj projekat. Nedostatak budžeta je prvi i osnovni problem. Drugi problem jesu glumci. Teško je raditi sa glumcima amaterima koji glumu razumeju samo kao zabavu. Glumci amateri nemaju problem sa svojim talentom. Njihov problem je njihov amaterski odnos prema glumi. Pokušaću, dakle, da u sledećem pokušaju obezbedim profesionalne glumce, ali i glumce amatere koji će "Đurđu" da prihvate kao svoj film, koji će da veruju u film, ulažući u njega svoj trud i talenat. Istina je da ja pravim filmove u amaterskim uslovima, ali to nije razlog da filmovi i izgledaju amaterski. Samo malo više novca je falilo “Strašnom mestu” da postane pravi profesionalni srednjemetražni film, vredan da se prikaže na bilo kojoj srpskoj televiziji.

NL: Šta možemo da očekujemo od filma „Furija“ i da li biste nam otkrili o čemu će biti reč?

MM: Film "Furija" je film mali po obimu, ali ima vrlo "tešku" temu: osvetu i praštanje. Sukob jedne žene sa muškarcem koji je povredio njena osećanja okosnica je radnje. Ona se sveti, sveti se drsko i brutalno, a njemu, koji zna da je pogrešio, potreban je njen oproštaj. Ona se pretvorila u Furiju, mitsku boginju osvete, on u lutalicu i ubicu. Da li možemo da se nadamo hepiendu u svetu ogrezlom u zlu, u kome smo hrišćani samo po etiketi, prazni i lišeni bilo kakve hrišćanske vrline? Ja ne želim da lažem publiku. Pokušaću da ispričam poštenu i istinitu priču. Trenutno pišem scenario. Nadam se snimanju posle nove godine, već u zimskim mesecima. Nekoliko profesionalnih glumaca obećalo mi je saradnju. Bio sam dete kada sam odlučio da snimam filmove. Ja svoj san nisam zaboravio. Snimaću filmove sve dok me bude držala snaga. Još jedan veliki režiser i glumac korača ispred mene - Klint Istvud. 

 

NL: I za kraj, da li se plašite mraka, ako ne, čega se onda plašite?

MM: Ne bojim se mraka, iako u mraku čoveka mogu da zadese velike nevolje, ne od vila i vampira, već od živih i zlih ljudi. Na žalost, ovaj današnji svet uopše više ne liči na onaj svet kada sam ja bio dete. Sve se promenilo. Promenilo se na gore. Civilizacija laganim ali sigurnim koracima korača prema svom kraju. U ljudima nema više ni ljubavi ni humanizma. Svi trče samo za novcem i zabavom. A zabava pretvara ljude u zombije. To me plaši. Ti zombiji, glupost, koja je neizlečiva. Bojim se velikog svetskog sukoba. Čovek je najluđa životinja na planeti Zemlji. Istorija je dokaz da nam ne predstoji ništa dobro. 

Nenad Lančuški