HOROR ZA DECU

Film: Koralina (Coraline)
Režija: Henri Selik
Scenario: Henri Selik, Nil Gejmen
Uloge: Dakota Fening, Teri Hečer, Džon Hodžmen
Trajanje: 100 min
Proizvodnja: SAD, 2009.

„Mali ljudi koje mi zovemo „deca“ imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. A kada bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo... mi bismo ih opet ugledali. Pod tim uglom, ti bolovi i te patnje, postoje kao svaka stvarnost“

Ivo Andrić

Crtani film „Koralina“ (Coraline, 2009) o kojem ću pisati ovde za temu upravo ima dečiju patnju koju nikako ne bismo smeli da zanemarimo, a pogotovo ne oni koji su roditelji. Autor ovog filma je Henri Selik, idejni tvorac i kreator takođe kultnog stop-motion crtaća „Noćna mora pre božića“ (The Nightmare Before Christmas, 1993.) koji je pravio u saradlji sa Tim Bartonom. Silk je ovaj stop-motion crtani uradio prema istoimenoj noveli Nila Gejmana, engleskog pisca priznatog najviše u žanru fantastike. Gejman još pre nego što je završio svoju novelu pozvao je Selika da uradi adaptaciju za crtani film. Još jedan bitan razlog zbog kojeg izuzetno cenim stop-motion tehniku jeste trud koji kreatori i čitava ekipa ljudi koja radi na projektu ulaže u stvaranje jednog takvog dela, koje je u ovom slučaju trajalo devet godina.

Radnja je smeštena u Koralininu kuću gde su se upravo uselili ona i njeni roditelji. Prezauzeti poslom mama i tata nemaju mnogo vremena da posvete svojoj ćerci i zato ona sama istražuje novu sredinu. Pored neobičnih komšija sa kojima dele kuću, Koralina otkriva tajna vrata koja vode u paralelnu dimenziju. A tamo je sve idilično i savršeno, kao iz njene mašte. Kada Koralina konačno poželi da ostane tamo, shvata da postoji jedan uslov za to, koji joj se neće dopasti.

Koralina je usamljena, hrabra, znatiželjna i naivna devojčica. Njene neostvarene želje se projektuju na paralelnu dimenziju gde roditelji rade baš sve ono što bi ona želela od njih i gde se sumorna okolina pretvara u idilični ambijent kakav bi svako dete poželelo. Stvarni svet je za Koralinu dosadan, gde ona u potrazi za zabavom ulazi u ostvarenje svojih želja, paralelnu dimenziju. Međutim, čim upozna svoju drugu mamu i drugog tatu, Koralina već sumnja u istinitost njihovog identiteta, jer preko očiju imaju pričivenu dugmad, ali ne može da odoli svemu onom što joj oni pružaju, a što ne dobija od svojih stvarnih roditelja. Prvi obrt dolazi onog momenta kada joj postave uslov ukoliko želi da ostane sa njima u paralelnom svetu, a taj uslov jeste izvor njenih prvobitnih sumnji.

Pažnja: slede spojleri

Dugmad na očima njenih roditelja u paralelnoj dimenziji je skrivenost istine i licemerje, jer se na taj način ne vide oči koje su ogledalo duše. Svako dete poznaje oči svoje majke i veštica koja se pretvara da je Koralinina druga majka ne bi mogla da sakrije ovu istinu. Kao što ne bi mogla da sakrije to da drugi otac nije uopšte njen otac već robot koji je kreiran za potrebe zavođenja male Koraline. Osim toga u dugmićima se krije veštičina moć da kontroliše sve ono na čega ih stavi.

Ako bismo sada malo iskoračili iz okvira fantasitke i rekli da je fantastika samo metafora za nešto drugo, onda moramo spomenuti šta je metafora za drugu majku koja ustvari želi Koralinu. Šta ona želi kod Koraline? Koralinina prava majka na nju gotovo da i ne obraća pažnju. Dok druga majka svu svoju pažnju usmerava samo ka Koralini. Načelno, prva i druga majka su jedan jedini simbol iste majke i dva tipa odnosa prema detetu oba dovedena do krajnosti. Izvor horora ovde je posesivnost majčinstva koji predstavlja i glavni motiv druge majke. Koralina je na ovaj način rastrgnuta između dve krajnosti, zapostavljanja i opsedanja. Ona ipak bira zapostavljanje, bežeći iz paralelnog sveta u stvarni jer se tu oseća sigurnije prepuštena samoj sebi. Nikada se subjekt neće svesno prepustiti tuđoj volji dokle god ima svoju. Međutim mora ipak da se vrati nazad kako bi spasila svoju pravu majku i ove dve krajnosti dovela u balans.

Najmisteriozniji element u crtaću je crni mačak sa kojim se Koralina sreće i koji je savetuje, slično kao Češirski mačak Alisu Luisa Kerola. Crni mačak postoji i u stvarnom svetu i u paralelnom (gde može i da govori) kao i svi ostali likovi, međutim on jedini nema dugmad na očima, zbog čega zadobija Koralinino poverenje i ona pušta da je vodi kroz jednu uzbudljivu horor avanturu. On u simboličkom smislu predstavlja tačku preseka između fiktivnog i realnog, asimetriju postojanja i izvor mašte koja nastaje onda kada je neophodna i isto tako nestaje kada za nju više nema posla.

Osim što film besprekorno izgleda i što je od strane Američke filmske akademije uvršten u sto najboljih filmova 2009. godine, on je u potpunosti prilagođen dečijoj publici, iako ovako kompleksnu tematiku deca na svesnom nivou teško da mogu da razumeju, svakako da će im se ona uvući u podsvest. Sa druge strane ovaj crtani mogu da gledaju roditelji i nikako im neće biti dosadno. 

Nenad Lančuški