FILOZOFIJA RIMEJKA

Odlučio sam da ću još jednom igrati ulogu đavoljeg advokata jer u poslednje vreme prečesto slušam žalopojke o tome kako više nema kvalitetnog i originalnog filma kao što je nekada bilo, već se sada samo radi o rimejkovima i nastavcima. Iznenađujuće, ovo čujem kako od običnih konzumenata filma, tako i od ozbiljnijih ljubitelja kinematografije. Ova tema prevazilazi granice horor žanra, ali je naročito bitna za sam horor. U svakom slučaju, postoji više razloga zašto je ovakav jednostrani pogled pogrešan.

Prva bitna stvar, kada je holivudski film u pitanju, je da originalni filmovi nisu nigde nestali, o čemu govori statistika da je u proteklih 10 godina 39% filmova sa najvećom zaradom zasnovano na originalnom scenariju, a ostalo su adaptirane priče ili nastavci poznatih franšiza, dok je u poslednjih 20 godina u horor žanru svega 18% rimejka. Svakako, procent originalnih filmova se smanjio tokom godina, ali zato što tržište traži ono što mu je poznato. U svakom slučaju i danas je vrlo lako doći do originalnih naslova, koji nisu ništa manje kvalitetni od onih iz navodnih “dobrih starih vremena”. Problem je tome što površnim posmatranjem većina ljudi vide one filmove koji imaju najjači marketing, a to su uglavnom utvrđene franšize, dok manje i nezavisne produkcije prođu ispod radara.

Druga stvar, rimejk nije izum novog vremena, od početaka filma se radilo o adaptacijama i rimejkovima, bar kada je komercijalni film u pitanju. Na primer “Drakula” (Dracula, 1931), reprezentativni predstavnik horor žanra, film koji je započeo zlatnu eru holivudskog horor filma, već je bio adaptacija istoimene pozorišne predstave, a može se čak posmatrati i kao rimejk filma “Nosferatu” iz 1922. Naravno, svaki film o Drakuli je direktno ili indirektno adaptacija Bram Stokerovog romana istog imena. Drakula je izvanredan primer intertekstualnosti rimejka, jer u sebi sadrži kako interne reference na filmske verzije filmova o Drakuli, tako i eksterne reference na roman, ali i na istorijsku figuru Vlada Cepeša i događaje vezane za njega. Prema nekim teoretičarima intertekstualnost uvodi rimejk u sferu interpretacije, svaki film postoji da bi bio reinterpretiran, i prema tome pitanje originalnosti nije relevantno, a neki čak tvrde da original i ne može da postoji, jer je svaki film fiksiran u istorijski kontekst . 

Poster za film "Zora živih mrtvaca" 

Treća stvar u teroiji rimejka je kontekstualnost rimejka. Rimejk je uvek pripadan odgovarajućem istorijskom i kulturnom kontekstu, te prema tome možemo sporiti da je svaki rimejk original, jer iako je povezan sa prošlim i budućim nasleđem on je pripadan isključivo vremenu u kome nastaje. Dobar primer je “Noć živih mrtvaca” Džordža Romera (Night of the Living Dead, 1968.), koji je uprkos kontroverzama zbog svog eksplicitnog sadržaja, kakav pre njega nije viđen na filmu, bio hvaljen od strane kritičara zbog alegoričnog podteksta koji je viđen kao kritika užasa rata u Vijetnamu. Film je od svog nastanka dobio mnogo nastavaka, rimejka i remasterizacija, ali naročito bitna je Zek Snajderova iteracija iz 2004. godine. “Zora živih mrtvaca” (Dawn of the Dead), zadržava kritički ton prvog filma, ali nastaje u periodu vrhunca zapadne kapitalističke civilizacije, i ovoga puta su kritičari u bezumnim hordama nemrtvih našli kritiku konzumerističkog društva. Iako Romero nije bio naročito oduševljen Snajderovom verzijom, jer “zombiji ne treba da trče”, ovaj rimejk je postvaio novi kontekstualni okvir i time reaktuelizovao žanr zombi filma.

Krug (The Ring, 2002.) 

Još jedan primer kontekstualizacije je sjajni “Krug” iz 2002. u režiji Gora Verbinskog. Praksa holivudskog rimejkovanja neameričkih filmova je postala uobičajena, ali retko kada se ti pokušaji kvalitativno približe originalu. U ovom slučaju rimejk ne pravi otklon od japanskog originala iz 1998. u režiji Hideo Nakate, ali ga približava zapadnjačkom kontekstu i time ga čini efektnijim hororom. Japanski horor je karakterističan po svojoj atmosferi, koja se vodi kafkijanskom logikom snova, scene koje se smenjuju često ne prate nikakav dramaturški red, već se samo smenjuju kao u snu. Rimejk ima mnogo konsistentniju strukturu, koja je bliža tradicionalnoj tročinskoj drami na kakvu je zapadnjački gledalac navikao, i zato lakše dopire do mesta u kojima su usidreni njegovi strahovi. Naravno, u kinematografskom smislu ne znači da je to “ispravan” način, ali govori o značaju konteksta i opravdanosti rimejka.

Tajler Mejn kao Majk Majers (Halloween, 2007) 

Četvrta stvar proizlazi iz ekonomske prirode: sigurnije je investirati u franšizu koja ima bilo kakvu reputaciju, ali kako Endrju Horton i Stjuart Mekdugal u svojoj studiji "Sviraj to ponovo, Sem" kažu, to je tek inicijalni razlog zašto se rimejkovi dešavaju. Rimejk se ne završava na rekreiranju ili na imitaciji, nego je u osnovi pokušaj da se to uradi bolje. Oni taj poriv povezuju sa mitskim procesom. U celokupnoj ljudskoj istoriji, postoje priče i likovi koji se ponavljaju i prenose iz generacije u generaciju, ljudi su oduvek voleli ono što im je poznato i u čemu se osećaju udobno. Filmovi kao i drugi pripovedački mediji imaju mitopoetski kapacitet, i kao što smo nekada prenosili priče o herojima i čudovištima sa kolena na koleno, tako postoji težnja da se svakoj novoj generaciji još jednom ispriča priča o Šerloku Holmsu, Drakuli, Robinu Hudu i drugima. To može biti veoma efektno oružje u rukama kompetentnog kinematografa. Dobar primer je rimejk klasičnog horora Vesa Krejvena "Noć Veštica" iz 1978. koji je napravio Rob Zombi 2007. godine. Rob Zombi svakako nije jedan od velikih kinematografa današnjice, ali jeste stvaralac specifičnog umetničkog stila. Njegovi filmovi su prepoznatljivi po specifičnoj atmosferi, ali je i veliki poznavalac i ljubitelj horor žanra. Zombi u svom filmu proširuje lik Majka Majersa, smeštajući njegovo detinjstvo u brutalni, sirovi svet svih svojih filmova, ne propuštajući priliku da oda omaž kako originalnom filmu, tako i klasičnom horor filmu zlatnog perioda, kao i rok i metal muzici koju vešto koristi za stvaranje atmosfere. Iz tih razloga celokupan utisak je daleko od puke kopije, to je jedan autentičan izraz koji koristi priliku da još jednom ispriča priču koju je voleo.

Džef Goldblum u ulozi Seta Brandla (The Fly, 1986.) 

Nekada je to prepričavanje tako efektno da original odgura u zaborav. Takav je slučaj sa filmom “Muva” Dejvida Kronenberga iz 1986. Veliki broj ljudi, a naročito oni koji su ga u detinjstvu gledali, se jasno seća trenutka kada su gledali ovaj film, ali obično samo poznavaoci horor žanra znaju da je ovaj Kronenbergov film rimejk istoimenog filma Kurta Nojmana iz 1958. godine. Dok je originalni film klasičan naučno-fantastični monster film tog perioda koji aludira na potencijalne užase koje atomsko doba može da donese, Kronenbergova verzija unosi tragične elemente u lik Seta Brandla dok pratimo transformaciju korak po korak iz perspektivnog naučnika koji će promeniti svet, u monstruma koji ne bi smeo da postoji. Pored oskarom nagrađene šminke i specijalnih efekata, priča filma potresa mnogo dublje, terajući gledaoca da postavi sebi mnoga etička i egzistencijalna pitanja.

Psiho: original i rimejk

Sve prethodno rečeno ne znači da je rimejk filma opravdan u svakom slučaju, kao što su retki izuzetni filmovi, tako su retki i izuzetni rimejkovi. Kakva god da je motivacija za stvaranje rimejka on iz bezbroj razloga može da zapadne u banalnost, ali kada je horor u pitanju posebno su besmisleni shot to shot rimejkovi, u kojima se doslovno reprodukuje scena po scena originala, naravno sa novom filmskom ekipom. Reprezentativan primer je rimejk “Psihoa” iz 1998. Ovaj film u režiji Gasa van Santa doslovno preslikava Hičkokov originalni film do te mere da povremeno oponaša kretanje kamere i montažu originala. Na stranu misterija o tome šta bi nekoga motivisalo na takav poduhvat, dodatni problem je što je to pokušaj horor-trilera, koji se oslanja na preokret (u tom trenutku) star skoro 40 godina da bi izazvao šok u publici. Sličan problem ima i rimejk “Poltergajsta” iz 2015. Ono što manje kompetetnti reditelji ne razumeju je da nije dovoljno ponoviti vizualno da bi se proizveo efekat straha, potrebna je prava kombinacija kinematografskog umeća i poznavanja ljudske psihologije da bi se običan svakodnevni objekat poput TV-a pretvorio u nešto zastrašujuće. Horor žanr mora biti veoma dinamičan i najbolji horor reditelji to razumeju, ponavljanje nije dozvoljeno, horor mora stalno evoluirati, i u tome je lepota žanra. Na kraju krajeva, rimejk koji to razume i koristi original kao odskočnu dasku je rimejk koji je opravdao svoje postojanje.

Aljoša Tomić

ŠEST NAJBOLJIH HOROR FILMOVA U 2015

2015. je bila interesantna godina za horor film, izašli su mnogi dugo očekivani nastavci poznatih franšiza ("Zlokoban", "Astralna podmuklost", "Paranormalna Aktivnost", "Kletva"), više rimejka klasičnih horora ("Poltergajst", "Viktor Frankenštajn"), ali i veliki broj originalnih priča, kako niskobudžetnih, tako i visokobudžetnih naslova. Na žalost, filmovi koji su najviše obećavali su često i najviše razočarali, ali zato su na našu listu dospeli filmovi koji su se pojavili niotkuda i prijatno nas iznenadili. Ima tu filmova renomiranih reditelja, ali i rediteljskih prvenaca, filmova sa velikim budžetima, ali i naslova iz nezavisnih produkcija. Pogledajmo 6 horor filmova koji su nam se najviše dopali u protekloj filmskoj godini.

6. PROLEĆE (SPRING)

ULOGE: Lu Tejlor Puči, Nađa Hilker, Vanesa Bednar

REŽIJA: Džastin Benson, Aron Skot Murhed

Možda i najbolje ostvarenje ova dva reditelja do sada jeste upravo ovaj film, koji je pored mnoštva nominacija dobio i dve nagrade, prvu za najboljeg glumca koju je poneo Lu Tejlor Puči na Festivalu Filmova Fantastike (Fantastic Fest) u Ostinu i nagradu za najbolji film na Internacionalnom Filmskom Festivalu Fantastike u Parizu (Paris Internacional Fantastic Film Festival). Njihova saradnja poznata je ljubiteljima horora i od ranije preko filma “Odluka” (Resolution 2012.) i filmova iz antologije “VHS” (V/H/S 2014.). U ovom filmu imamo elemente naučne fantestike, misterije i horora koji su upakovani u ljubavnu priču smeštenu na obalu italijanskog mora.

Radnja filma prati mladića Evina (Lu Tejlor Puči) koji je pored gubitka roditelja napravio prekršaj zbog kojeg ga traži policija i primoran je da ode iz Amerike za Evropu. U malom italijanskom mestu sreće devojku Luiz (Nađa Hilker) sa kojom se upušta u ljubavnu avanturu. Stvari se komplikuju kada shvati da ona nije samo obična devojka.

5. TOMAHAVK OD KOSTI (BONE TOMAHAWK)

ULOGE: Kurt Rasel, Patrik Vilson, Metju Foks

REŽIJA: S. Kreg Zaler

Ovaj film je Zalerov rediteljski debi, snimljen prema njegovom scenariju. Naročito interesantan jer je smešten u okrilje divljeg zapada krajem XIX veka, tematski okvir koji nije često korišćen u horor filmu. Izuzetno napisani dijalozi, kao i izvedbe glumaca čine likove živima, a gledaoce emotivno vezanim za njih, što se isplaćuje u trećem činu filma, u kome horor aspekt dolazi do izražaja. Tada se film izneneada transformiše u brutalan splatter film, koji neće prijati gledaocima slabijeg stomaka. O sjajnim izvedbama glumaca svedoče i nominacije za najbolje uloge na nekoliko filmskih festivala, kao i nekoliko nominacija za najbolji scenario i horor film.

Radnja prati četiri muškarca koji polaze u potragu za otetim sugrađanima nakon napada odmetnutog kanibalističkog plemena indijanaca. Šaroliku ekipu čini šerif Hant (Kurt Rasel), njegov zamenik Čikori (Ričard Dženkins), revolveraš Bruder (Metju Foks) i kauboj Artur (Patrik Vilson). Kroz višednevno putovanju za vreme koga se suočavaju sa mnogim preprekama, formira se veza među njima i postaju prijatelji. Na kraju puta shvataju da su brojno nadjačani, i počinje borba za puko preživljavanje.

4. ONO KOJE PRATI (IT FOLLOWS)

ULOGE: Mika Monro, Kir Gilhris, Olivia Lučardi

REŽIJA: Dejvid Robert Mišel

Film koji daje omaž slešerima iz osamdesetih, ali ih ne posmatra iz nove perspektive menjajući formu izražavanja, već ovaj film u maniru post-modernog horora odlazi još dublje u menjanje samog progonitelja, odnosno monstruma, odnosno objekta straha u slešer filmovima. Na ovaj način prvi horor film Dejvida Roberta Mišela predstavlja inovativnost na polju samog horora, sadržeći u sebi ne samo nove oblike straha i jeze već i korespondenciju sa klasicima ovog filmskog žanra.

Protagonista filma je devojka koja odlazi u izlazak sa momkom kojeg je tek upoznala, on joj nakon seksa otkriva tajnu da joj je polnim putem preneo nešto što će je pratiti u nameri da je ubije. Jedini način da ga se otarasi jeste da na isti način tu stvar prenese nekom dalje, ali mora da zna da ukoliko to ubije žrtvu, vraća se na prethodnu sve do početka linije prenošenja. To biće može da izgleda kao neko koga poznaje ili kao slučajni prolaznik, što u gledaocu posle filma ostavlja prostor za transfer straha u vlastiti žviot nakon što izađe na ulicu.

3. GRIMIZNI VRH (CRIMSON PEAK)

ULOGE: Mia Vasikovska, Džesika Častein, Tom Hidlston

REŽIJA: Giljermo del Toro

Ovo je prvi del Torov holivudski “meksički” horor film, koji tematski nastavlja ono što je počeo sa “Kronosom” (Cronos 1993.), “Đavoljom kičmom” (The Devil’s Backbone 2001.) i “Panovim lavirintom” (Pan’s Labyrinht 2006.). Del Toro je poznat kao posvećeni fan žanra i to se vidi u svakom aspektu produkcije njegovih filmova, pa tako i u ovom koji je inspirisan klasičnim filmovima horor žanra kao što su “Isterivač đavola” (Exorcist 1973.), “Predskazanje” (The Omen 1976.), “Isijavanje” (The Shining 1980.) i drugi. Impresivni setovi izgrađeni od nule, bez pomoći digitalnih efekata, scene i kostimi dizajnirani u maniru klasičnih technicolor filmova, scenario koji je doživeo 12 iteracija pre nego što je usvojena finalna verzija, pažljiv kasting sastavljen od vrhunskih holivudskih glumaca, sve to garantuje estetski doživljaj za ljubitelje gotskog horora.

Priča filma je najbolje sažeta od strane glavnog lika na samom početku filma: “To nije priča o duhovima, već priča u kojoj se pojavljuju duhovi.” Radnja prati mladu američku spisateljicu Edit Kušing (Mia Vasikovska), ćerku bogatog industrijalca, koja nakon smrti svoga oca, započinje ljubavnu romansu sa misterioznim strancem iz Engleske, Tomasom Šarpom (Tom Hidlston). Oni zajedno odlaze u njegovu porodičnu kuću gde će Edit otkriti tragičnu istoriju Šarpove porodice i breme koje ga prati do danas.

2. BEZ PRIJATELJA (UNFRIENDED)

ULOGE: Heder Sosaman, Metju Borer, Kortni Halverson

REŽIJA: Levan Gabriadze

Interesantan horor film koji je na granici da postane eksperimentalni. Produkcija je trajala svega 16 dana, a ceo film je snimljen iz jednog pokušaja, u realnom vremenu, dok su svi glumci bili pred svojim računarima i komunicirali preko Skypea, a čak i audicije za uloge su obavljene online. Producent filma, Timur Bekmambetov, kaže da je ideju za film imao još pre petnaestak godina, ali je stavljena u pogon tek sada. Verovatno je i bolje tako, jer tema filma nikada nije bila aktuelnija nego danas. Film se posredno bavi problemima novih generacija koja odrastaju uz digitalne cyber tehnologije i koja se sreću sa svim opasnostima tog sveta kao što je između ostalog i cyber zlostavljanje. Na izvestan način film predstavlja vezanost ovih generacija za medije i digitalne komunikacije. Cyberspace je produžetak njihovih života, a računari i mobilni uređaji su proteze kojima pristupaju cyber stvarnosti, u kome se dešavaju dobre i loše stvari.

Radnja filma je vizuelno smeštena na ekran računara, gde se okuplja šest prijatelja kako bi se družili online. U toku večeri kada se odigrava radnja filma priključuje im se misteriozna osoba sa naloga njihove preminule prijateljice. U početku svi misle da je u pitanju neumesna šala, sve dok misteriozna osoba ne počne da otkriva njihove mračne tajne.

1. DEČAK (THE BOY)

ULOGE: Dejvid Mors, Džard Briz, Rein Vilson

REŽIJA: Kreg Vilijam Meknil, Klej Meklaud Čepman

Najbolji ove godine je prvi dugometražni film Meknila kao reditelja i ko-scenariste i pisca Čepmana. Ova dva stvaraoca koja su sa kratkometražnim filmom “Henlej” (Henley 2011.) inspirisanog Čepmanovom novelom “Gospođa Korpus” (Miss Corpus 2003.) osvojili nekoliko nagrada na festivalima kratkog filma, uklopivši svoju literaturu i režiju sa glumom devetogodišnjeg Briza.

Radnja filma smeštena je u motel pokraj puta gde se ne zaustavljaju putnici previse često. Motel vode otac (Dejvid Mors) i njegov devetogodišnji sin Ted (Džard Briz) koji je u svom usamnjenom dečijem svetu izgradio vlastitu logiku i smisao života, na granici između stvarnog i fantastičnog. Međutim on nikada ne tone sa one strane fantazije već se zadržava u realnosti pokušavajući da dobije pravdu. Ted ne oseća krivicu i empatiju što ukazuje na znakove sociopatije, a pri tom okrivljuje oca za vlastitu usamljenost i nesreću.

Nenad Lančuški i Aljoša Tomić