PSEUDOINTELEKTUALNI EGO TRIP

Film: Podeljen (Split)

Režija: M. Najt Šajamalan

Scenario: M. Najt Šajamalan

Uloge: Džejms Mekevoj, Anja Tejlor-Džoj

Trajanje: 117 min

Proizvodnja: SAD, 2016.

Ovo je novi autorski film indijskog reditelja M. Najta Šajamalana, nastao kao svojevrstan spin-off njegovog filma “Nesalomiv” (Unbreakable, 2000). Glavni antagonista je nastao kao jedan od likova za “Nesalomivog”, ali je bio izbačen i nikada nije stigao do finalne verzije scenarija, stajao je neiskorišćen sve dok Šajamalan nije odlučio da ga iskoristi za svoj novi psihološki-horor.

Radnja filma prati Kevina (Džejms Mekavoj), osobu koja ima disocijativni poremećaj i unutar čije psihe se krije 23 različite ličnosti kako pretpostavlja na osnovu njegovih tvrdnji doktorka Flečer (Beti Bakli) koja je ujedno i njegov terapeut. Kevin na početku filma kidnapuje tri maloletne devojke, a razlog za to je pojava 24. identiteta u njegovoj glavi po imenu “Zver”.

Nenad Lančuški: Po svemu sudeći ovo je pravi primerak autorskog filma Najta Šajalamana. A to ne znači ništa dobro, pošto smatram većinu njegovih filmova teško svarivim kičom. Doduše uvek se iza narativa krije neka zanimljiva ideja, intrigantna i originalna, ali plastičnost i ekstravagantnost stila kojim on prezentuje svoje ideje vređaju moj estetski ukus. A u ovom filmu je valjda premašio moja očekivanja. Jedino može da bude dobar ako bismo ga posmatrali kao treš.

Aljoša Tomić: Kao što znaš, ja ne volim ni njegove najbolje filmove , kao što su “Nesalomiv” ili “Šesto Čulo” (Sixth Sense, 1999.), ali njih je bar moguće tolerisati. Ono što radi u poslednjih deset godina meni je nepodnošljivo. Gledanje njegovih filmova mi stvara fizički osećaj mučnine, a ovim poslednjim filmom je postavio novi standard nekvaliteta i tako prevazišao čak i svoj pretposlednji film “Poseta” (The Visit, 2015.). Ne volim kako ovaj čovek piše, kako pripoveda, kako kadrira, ali najnepodnošljivije od svega mi je njegova pretencioznost.

NL: To što ti stvara mučninu ustvari treba da bude pravi horor efekat, šalim se naravno. Meni se recimo dopada kako kadrira, zato što ima neki svoj način da priđe scenama koji mi ne smeta. Retko viđamo u američkom hororu bilo kakvu originalnost i domišljatost pri kadriranju scena. Oko svega ostalog se uglavnom slažem. Međutim meni najbolji njegov film je "Selo" (The Village, 2004.), jer ima nečeg filozofskog u temi kojom se film bavi, doduše svakako pretenciozno kao što kažeš i nerealno kao u većini njegovih filmova.

AT: Pomenuo si da može da funkcioniše kao treš, ali mislim da i tu postoji problem zbog te njegove pretencioznosti. Dobar treš je iskren izraz,dok njegovi filmovi pokušavaju sve da zabašure filozofičnošću, koja je na kraju uvek veoma banalna. Sve se svodi na taj njegov veliki preokret koji svi očekuju, ali retko kada vredi izdržati dva sata da bi ga videli.  A ono što mi smeta kod njegovog kadriranja je taj njegov pokušaj da kamerom dočara velike i potresne emocije, uvek na isti način, centrirajući glumca frontalno u kadar, sa sporim zumom, dok on izgovara njegove loše sklepane dijaloge. Mislim da tako guši glumca, a ovde je imao odličnog Mekavoja koga veoma cenim. U njegovim filmovima uvek je Šajamalan na prvom mestu i sve je podređeno njemu (setimo se vrhunca njegovog ego tripa u “Gospi iz vode” iz 2006.). I to ne bi bio problem kada bi imao da kaže nešto što je dublje od njegovih banalnih premisa, pogotovo ovde, gde je punchline njegove velike ideje nešto što bi emo tinejdžer istetovirao na svojoj podlaktici: "Oni koji su slomljeni su evolutivno napredniji".

NL: Istina za treš, mada to sam više mislio ironično s obzirom da Šajamalan nije hteo da napravi treš film. Inače jedina pozitivna stvar je definitivno gluma Džejmska Mekavoja koji zaista uverljivo igra sve identitete protagoniste čak i kada je on žena. Dok su ostali likovi ili generični ili pasivni. Recimo dve od tri devojke koje kidnapuje takoreći nemaju nikakve uloge osim da na kraju filma nastradaju. A doktorkino izlaganje i bavljenje njegovim poremećajem je krajnje površno i nezanimljivo. Ovaj film vredi pogledati možda samo zbog Mekavoja, a možda ga ne vredi gledati uopšte?

AT: Mekavoj je očekivano dobar, pogotovo sa onо malo materijala s kojim je imao da radi. Njegov lik navodno ima 23 ličnosti, ali od njih vidimo 5-6, i nijedan nema značajnu narativnu funkciju, sem one poslednje, dok ostale su samo kozmetika. Ovaj lik je u stvari sjajna metafora Šajamalanovog stvaralaštva: navodno 23 veoma kompleksne i potpuno različite ličnosti, svaka fascinantnija od one prethodne, a u stvari jedan (ispod)prosečno napisan lik. Ne bih preporučio gledanje nikome osim hardcore fanovima Šajamalanovog dela, ostalima bih pre savetovao da pogledaju kuglašku romansu iz prošle godine istog imena kao ovaj pseudofilozofski nusproizvod.

Nenad Lančuški i Aljoša Tomić