Film: Veštica iz Blera (The Blair Witch Project)
Režija: Danijel Mirik, Eduardo Sančez
Scenario: Danijel Mirik, Eduardo Sančez, Heder Donahju
Uloge: Heder Donahju, Mišel C. Vilijams, Džošua Lenard
Trajanje: 81 min
Proizvodnja: SAD, 1999.
Prvi put sam kultni film „Veštica iz Blera“ (The Blair Witch Project, 1999.) gledao pre dvadesetak godina. Negde u vreme kada je bio planetarno popularan i kada su svi o njemu pričali. Iznajmio sam ga u lokalnoj videoteci na VHS-u. U to vreme sam tek ulazio u svet horor filmova koje sam uglavnom gledao na telelviziji ili na pomenut način, preko video kaseta koje bi ili pozajmio od ćaletovih prijatelja ili iznajmio iz videoteke. Na prvo gledanje u tim godinama, bio sam razočaran.
Uzrok mog razočarenja bio je u meni, a ne u filmu. Drugim rečima bio sam previše mlad, takoreći bio sam klinac od 12, 13 godina koji jednostavno nije mogao da svari found footage. Prvo sam mislio da je na kaseti ustvari neki drugi film, a ne onaj koji sam zapravo želeo da gledam. Mislio sam da je preko pravog filma presnimljen amaterski snimak nekih likova koji idu u neku šumu i neprestano usput nešto laprdaju. Mislim da ga nisam ni pogledao do kraja.
Drugi put sam ga uhvatio na televiziji, ali s obzirom na pređašnji nezrelo izgrađeni stav koji sam imao o ovom filmu odustao sam od gledanja, jer što bih trošio vreme na izvikano đubre.
Vrlo brzo ovaj podžanr horora postao je još popularniji preko poznate franšize „Paranormalna aktivnost“ (Paranormal activity, 2007.). Ovaj film sam pogledao sa društvom i stravično smo se smorili. U to vreme već su filmovi bili na CD-ovima koji su se razmenjivali i prerezivali. „Paranormalna aktivnost“ je za nas bio horor u kojem se zapravo ništa ne dešava. Dok preko glasina slušamo kako u američkim bioskopima ljudi dobijaju srčane udare od straha i slične stvari.
Mislim da ovom filmu nikada kasnije nisam ponovo dao šansu. Kao što sam verovao da je „Veštica iz Blera“ smeće, isti stav sam imao i o ovom filmu. Gledanje „Paranormalnih aktivnosti“ samo je produbilo moju sumnju prema kvalitetu found footage-u.
Prvi found footage koji sam odgledao od početka do kraja i koji i dan danas smatram ne samo jednim od najboljih found footage filmova već i jednim od najboljih horora u XXI veku je "Rec" (Rec, 2007.). Španski zombi horor snimljen iz perspektive novinarske ekipe koja se usred spašavanja neke babe zaglavi u karantinu te zgrade dok se u njoj dešavaju zombi mutacije. Za mene je ovo pravi primer kako stil found footage-a može da se iskoristi za pravljenje vrhunske horor avanture.
Međutim da se vratimo na temu. Kasnije sam pogledao sporadično po koji found footage, no pored „Rec“-a i prvog „V/H/S“-a (V/H/S, 2012.) nemam više ni jedan da izdvojim. Ili barem ne mogu u ovom trenutku da se setim.
Ponovo sam seo i pogledao „Vešticu iz Blera“ prošle nedelje, shvativši tek tada kakvo je to remek-delo koje sam samo prerano gledao i o njemu razvio predrasude. U ovom filmu nema veštice, nema čudovišta koja će da iskaču iza ćoška kako bi na momenat prenula gledaoca. Veštica iz ovog filma uvlaći se pod kožu gledaoca postepeno i neprimetno. Samo sam u jednom trenutku shvatio, poistovećujući se sa likovima iz filma, da se osećam vrlo neugodno. U njemu nema čak ni eksplicitno predočenog straha, nije ukazano tačno čega treba da se bojimo ili od čega treba da strepimo, već estetika filma plasira samo spontano nadolazeću jezu koja se pojavljuje a da to niste ni primetili.
Ključ kod svakog found fotage-a, ili karta na koju igra ovaj podžanr je navodna realnost koju ona pokazuje. Dakle, gledalac treba da bude uveren da je film koji gleda zapravo „pronađen snimak“ nečega što se doista dogovdilo. Možda su zato u americi bile onakve reakcije na „Paranormalne aktivnosti“ jer je tamošnja publika zaista nasela na ovaj trik. Međutim to je stvar svesti, found footage treba gledati kao da je stvaran, ali ne verovati da to zaista i jeste. Što je ova stvarnost verodostojnija to je film ovog stila bolji.
„Veštica iz Blera“, u potpunosti je izmišljena legenda u koju veruju izmišljeni stanovnici izmišljenog mesta u nekim brdima u americi. Međutim sav ovaj dokumentarizam koji snimaju troje studenata u nejasnoj nameri da naprave intrigantan film, pretvara se u horor onog trenutka kada ne mogu da pronađu put kući. Iz noći u noć prinuđeni su da preživljavaju, šumove i najneočekivanije zvukove koji dopiru iz šume. Dok tokom dana pokušavaju da prepešače što više kako bi pobegli iz tog pakla, strepnja se pojačava kako počinje ponovo da se spušta mrak.
Ako ste ikada bili noću duboko u divljoj šumi, pa sad zamislite da o toj šumi još kruže neke jezive priče i da ne možete da nađete put kući, imate samo kameru, zar sve to već nije dovoljno za jedan horor, a to nije sve.
„Veštica iz Blera“ u potpunosti zasniva svoju stravu na ne prikazivanju onog strašnog. Sve što će gledalac moći da vidi na „pronađenom snimku“ jeste panika i očajanje glavnih likova koji ne mogu da se izbave iz šume. Dok će u istoj toj šumi nailaziti samo na lutkice napravljene od granja. Veštica ostaje zauvek nevidljiva. Apsolutno prisutna iz neprisustva. To je u osnovi strah od nepoznatog ili strah od kreacija naše vlastite mašte.
Nenad Lančuški
