ŠARENI LAVKRAFT

Serija: Lavkraftova zemlja (Lovecratf Country)
Kreatori: Miša Grin, Džordan Pil
Uloge: Džonatan Mejdžor, Džurni Smolet, Kurtni B. Vans
Trajanje: 60 min, 10 epizoda, 1 sezona
Proizvodnja: SAD, 2020, HBO

Kada sam video da je jedan od kreatora nove serije inspirisane Lavkrafovim univerzumom Džordan Pil, odmah sam pomislio da će ovo sigurno da bude nešto dobro. „Lavkraftova zemlja“ zapravo je serija rađena po istoimenom romanu Met Rufa, američkog pisca naučne fantastike i trilera, ali svakako inspirisanog Lavkrafovom poetikom što se vidi i iz samog naslova i ugavnom iz naslova.

 

Već kada sam pogledao trejler za seriju izgledalo mi je malo šminkerski, ali okej, možda mogu to da progutam, ukoliko je priča kvalitetna nije važno što sve izgleda pretrpano specijalnim efektima, što je čisto, sterilno i potpuno neprirodno. Ako je Džordan Pil uspeo da me pozitivno iznenadi sa svoja prva dva filma sigurno zna šta radi i ovde.

Glavni lik je Tik (Džonatan Mejdžor) koji polazi sa svojim ujakom Džordžom (Kurtni B. Vans) i prijateljicom Leti (Džurni Smolet) na putovanje u opasan predeo SAD-a kako bi potražio svog oca. S obzirom da je radnja smeštena u 1950-te animozitet prema crnoj rasi u americi je i dalje ogroman i serija se bavi ovim na eksplicitan način. Drugim rečima belci zu zli i podmukli u ovoj seriji.

 
Možda je Džordan Pil uspeo da uvede crnaca na autentičan način u horor žanr kao protagonistu u svoja prva dva filma „Beži“ (Get out, 2017.) i „Mi“ (Us, 2019.), za razliku od uloge koja mu je pre davana kao lika koji prvi umire u slešeru. Ova serja ne samo da ponavlja koncept zlih belaca iz filma „Beži“ već to radi bez pokrića. U seriji su naprosto svi belci barem koji su se do sada pojavili jednostavno zli!

Sada bi se naravno našao neko da kaže kako je to potrebno kinematografiji da bi se izravnali računi sa nipodaštavanjem afro-amerikanaca ili njihovog zapostavljanja u istoj, međutim meni ovo više liči na osvetu radi trenda. 

 
Međutim ovo nije najgora stvar koju sam video u prve dve epizode koliko je do sada prikazano na HBO. Već u prvoj epizodi ima previše akcije za moj ukus, čudovišta u vidu kompjuterske animacije nisu strašna, pogotovo ako već znam kako izgleda Šogat. Ništa drugo od onoga što sam video nije ni jezivo ni grozno ni zastrašujuće. Čak ni džamp-skerovi nisu nizašta.

Gluma je patetična i prenaglašena kao u najlošijim melodrama u kojima se preglumljava i glumata. A najnepodnošljivije od svega je to što je sve prepuno magije i čarolije. Nikada nisam Šogata doživljavao tako romantično ni portal iz kog izlazi tako svetlucavo. Očekivao bih jednoroga da iskoči i počne da širi ljubav i šljokice. Imao sam utisak kao da gledam Narniju ili Hari Potera čiji autor je samo maznuo Lavkraftove motive i po svom ukusu ih preuredio. 

 
Jedino što valja je muzika. Ali ne muzika koja gradi tenziju u pozadini, već džez muzika koja je svojstvena za ovaj vremenski period i koje doduše ima samo u prvoj epizodi.

Izgubio sam sve motive da gledam seriju, naročito posle druge epizode koja ima svoje potpuno krindž momente, a da ne govorim o naivnosti zapleta iz kojeg svako stariji od 16 godina može da pretpostavi šta će dalje da se desi. Za mene su dve epizode dosta, ako se nekom sviđa šareni Lavkraft nek izvoli. 

                                                                                                                           Nenad Lančuški

            

TUĐIN NA RUSKI NAČIN

Film: Sputnjik (Спутник)
Režija: Igor Abramenko
Scenario: Oleg Malovičko, Andrej Zolotarev
Uloge: Oksana Akinšina, Fedor Bondarčuk, Pjotr Fjodorov
Trajanje: 113 min
Proizvodnja: Rusija, 2020.


Kao i svaki kinofil, osećeao sam se pod pritiskom da, za moje filmsko obrazovanje, odgledam poneki ruski film - naročito Ajzenštajna i Tarkovskog. Utisak, koga dugo nisam mogao da se rešim je da je ruski film spor i nezgrapan, što me je u većini slučajeva odbijalo da investiram tri i više sati u svoje dalje filmsko obrazovanje u domenu ruskog filma. Ipak, stvari su se dosta promenile što se tiče reputacije istog početkom dvehiljaditih. Sa komercijalizacijom ruskog filma smo mogli videti neka mainstream žanrovska ostvarenja poput "Noćne straže" (Ночной дозор, 2004.), "Vukodava" (Волкодав из рода Серых Псов, 2006.), "Privlačnosti" (Притяжение, 2017.) i sl. 

 

 
Ovaj SF/horor je sjajan predstavnik tog toka. On je savršeno legao da prekrati filmsku sušu izazvanu pandemijom i pomeranjem premijera većine holivudskih blokbastera. "Sputnjik" je prvi dugometražni film Igora Abramenka, koji je svuda neizbežno poređen sa svojim duhovnim pretkom i uzorom, kultnim "Osmim putnikom" (Alien, 1979.).

Iako je struktura "Sputnjika" dosta drugačija od "Osmog putnika", Abramenkovo čedo je pokupilo baš ono što je trebalo od svog starijeg uzora, pre svega dva principa Ridli Skota: Morate imati odlično čudovište i odličnu glumačku ekipu. Očigledna razlika je i to što "Sputnjik" nije survival horor smešten u dubine svemira, već u stepe sovjetskog saveza koji je usred Hladnog rata. 

 

 
Priča počinje 1983. sa povratkom dvojice kosmonauta iz svemirske misije u orbiti zemlje. Nakon njihovog spuštanja negde u pustari Kazahstana, otkrivamo da je jedan od kosmonauta mrtav, a drugi na ivici života. Dalje srećemo doktorku Tatjanu Klimovu (Oksana Akinšina), koja je pod istragom zbog svojih kontroverznih metoda u lečenju. Ona biva regrutovana od strane pukovnika Semiradova (Fedor Bondarčuk), da pomogne u rešavanju misterije vezane za tragičnu sudbinu kosmonauta. 

 

Nakon njenog dolaska otkrivamo da se drugi kosmonaut, Konstantin Vešnjakov (Pjotr Fjodorov), čudesno oporavio i da je živ i zdrav u izolovanoj vojnoj instalaciji kojom upravlja pukovnik Semiradov. Tatjana uskoro otkriva da se kosmonauti nisu vratili sami i da je sa Konstantinom došao parazit, koji ga je vratio u život, i da je njena misija da nađe način da odvoji tuđina od sovjetskog heroja.

 

Dakle ključna strukturalna razlika je u tome da je ovaj film misterija i narativ napreduje po principu otkrivanja delića slagalice koji dalje pokreću radnju. Takođe, glavna pretnja ne dolazi iz svemira. Dok naša junakinja pokušava da otkrije motive vanzemaljskog parazita, takođe mora da otkrije i motive koji su skriveni iza vojske i sistema koji ju je angažovao. Iako nije previše razrađen, ovaj momenat koji kritički sagledava jedan opresivan politički aparat je prisutan, kao i u serijalu "Tuđin", jedino što je ovde u pitanju komunistički, a ne kapitalistički sistem.

 

Prvi čin filma je prepun suspensa, i svakako je najinteresantniji deo filma, dok drugi i treći već postaju klasična akciona jurnjava. Definitivno je amerikanizacija zahvatila ruski film poslednjih godina, što je pomalo ironično jer je za razliku od holivudskih studija, koji upumpavaju stotine miliona dolara privatnog kapitala u svoje filmove, ovaj film napravljen za nešto manje od tri miliona dolara, koje je u film investiralo imedju ostalih i Ministarstvo kulture Rusije.

Iako je snimljen sa, po holivudskim standardima, malim budžetom, ovaj film zahvaljujući veštini filmske ekipe izgleda mnogo skuplje nego što jeste. Vešto korišćenje nekolicine setova, koji su dizajnirani veoma atmosferično, dočaravaju svu hladnoću Rusije osamdesetih godina prošlog veka, a digitalni efekti su takvog kvaliteta, da bi se mnogi daleko skuplji filmovi mogli postideti. 

 
Jedna stvar koja mi je uvek zanimljiva kod neameričkih filmova je ujednačen kvalitet glume. U zemljama u kojima ne postoji institucija "filmske zvezde", svi glumci umeju da glume, ma koliko nebitna uloga bila. Tako je i ovde, iako sam scenario ne daje glumcima previše materijala da se razmašu, oni obavljaju lavovski deo posla. Naročito efektnu izvedbu je dala Akinšina, čijeg lika su mnogi uporedili sa Elen Ripli.

Ukratko, ovaj film ne donosi ništa revolucionarno, ali vredi potrošiti par sati na sasvim solidan SF/horor u stilu B filma, naročito ako ste ljubitelj žanra.

Aljoša Tomić