VEO IZA KOGA SE KRIJE DOSADA

Film: Veo (The Veil)

Režija: Fil Džoanu

Scenario: Robert Ben Garant

Uloge: Džesika Alba, Lili Rejb, Thomas Džejn

Trajanje: 93 min

Proizvodnja: 2016. SAD

Zahvaljujući činjenici što pišem za ovaj blog i aktivno pratim horor-filmsku scenu, u prilici sam da pogledam veliki broj filmova koje nikada ne bih pogledao slobodnom voljom. Ovo je jedan od tih filmova. Na prvi pogled deluje kao još jedan film o posednutosti, tipa “Isterivača đavola” - podžanr horor filma koji me nije privlačio još od...”Isterivača đavola”. Da moj užas bude veći film počinje iz dokumentarističkog ugla, u maniru found footage filmova.

Ipak, ispostavilo se da su moji strahovi bar delimično neopravdani. Uprkos dokumentarstičkom stilu sa početka, film ubrzo postaje tipičan holivudski horor. Čak i previše tipičan. Svi stereotipni elementi su tu, grupa mladih ljudi koji dolaze u napuštenu izolovanu kuću da bi istražili misteriozan događaj, svetla trepere, sijalice pregore kada su najpotrebnije, a svako malo se nekom iz ekipe učini da je video nešto neobično, makar samo na trenutak. Govoriti o suspensu u ovako predvidivom filmu je suvišno.

Film je režirao Fil Džoanu, reditelj sa pozamašnim opusom koji je u poslu još od sredine osamdesetih godina prošlog veka, ali puko iskustvo nije dovoljno za efektan horor film. Iako vizualno ima neke interesantne momente koji su mi privukli pažnju, poput igre sa kolornom paletom u zavisnosti od intenziteta svetla u nekim scenama, čini se kao da su tu stavljeni sasvim slučajno i da ne potpomažu narativ na bilo koji način. Šteta, jer mislim da je moglo biti efektno. Na početku nisam bio siguran da li je film crno-beli ili je paleta toliko prigušena da tako deluje, tek u trenutku kada se prvi putu pale svetla, scena dobija efektnu pastelnu paletu boja koja na neobičan i neočekivan način za horor film menja atmosferu scene...što je manje-više iskorišćeno u jednoj od prvih scena i film nastavlja dalje sa minimumom boje.

Sa druge strane scenario Roberta Bena Garanta, iskusnog pisca koji je zanat kovao pišući uglavnom komedije, manje je razočarao od režije. Priča je labavo utemeljena na stvarnom događaju poznatom kao Džounstaunski masakr koji se desio 1978. u kome je 900 pripadnika lokalne komune počinilo samoubistvo. Radnja filma počinje predstavljanjem religioznog vođe Džim Džejkobsa (Tomas Džejn) koji priprema svoje sledbenike za ritualno samoubistvo. Tomas Džejn izvodi ovu ulogu intenzitetom nekoga ko je svestan toga da glumi u lošem filmu, preterano i karikaturalno u svakom smislu. U kombinaciji sa neuverljivim izvedbama ostatka ekipe, ovaj film može da se dopadne ljubiteljima trash-a i B filma.

Radnja dalje prati filmsku ekipu koja dolazi na mesto tragedije 25 godina kasnije zajedno sa jedinom osobom koja je preživela taj događaj, devojkom po imenu Sara Houp (Lili Rejb). Na mestu zločina pronalaze filmske trake i VHS kasete na kojima je Džim dokumentovao svoj duhovni uspon kao vođa kulta i cela misterija počinje da se odmotava u dosta zanimljivom smeru, koji me je držao znatiželjnog do kraja. Na žalost, znatiželju je narušavala režija koja nije uspevala da održi ritam narativa, tako da je odmotavanje misterije ravno po intenzitetu.

Ovo svakako nije najgori film koji sam pogledao ove godine, i da je ovo TV produkcija, mislim da bi bio prijatno iznenađen kvalitetom filma. Obzirom na imena uključena u produkciju, ostao sam prilično razočaran i pod utiskom da je veći deo ekipe samo “odradio” posao bez dubljeg investiranja.

Aljoša Tomić

ZANIMLJIVA SADRŽINA U LOŠOJ FORMI

Film: Dečak (The Boy)

Režija: Vilijam Brent Bel

Scenario: Stejsi Majner

Uloge: Loren Koen, Rupert Evans, Džejms Rasel

Trajanje: 97min

Proizvodnja: 2016. SAD

Ovaj je jedan tipičan žanrovski šablonirani horor film sa elementima trilera i misterije. Gotovo da je preslikana forma iz Poove priče „Pad kuće Ašerovih“ o kojoj smo govorili u ranijim tekstovima. Dakle imamo lik devojke Grete (Loren Koen) koja dolazi u nepoznatu izolovanu sredinu gde su odnosi među ljudima i stvarima neuobičajni. Film ima u potpunosti estetiku gotske literature stavljene u savremeni svet. Naime, dvoje staraca gospodin i gospođa Hilšir  koji žive zamku-vili negde u Britaniji, unajmljuju Gretu da bude dadilja njihovom sinu Bramsu (Džejms Rasel). Ubrzo se ispostavlja da je Brams keramički lutak prema kojem se Hilširi odnose kao prema živom stvoru. Pojavljuje se još jedan lik, a to je Malkom (Rupert Evans) koji donosi namirnice Hilširovima i koji će kroz zaplet imati važnu ulogu. Kuća u kojoj se zadesi Greta ima sve elemente gotike: ogromna je, pusta, prepuna tajni sa misterioznog tavana, starih portreta, a ponekada kao da oživi i onaj ko obitava u njoj ima košmarne snove. 

Ovaj film ima i tu dimenziju angažovanosti koju je postavio još Romero u svojim zombi filmovima, praveći poređenje zombija sa bezumnim potrošačima u supermarketu. Uvođenjem dečaka-lutka u ovom filmu ustvari jeste podražavanje onoga što danas rade mnoge porodice u americi koje ne mogu da imaju dece, kupuju bebe sa programiranim navikama i potrebama kako bi sebi stvorili iluziju da se zaista brinu o detetu.

Scene kojima film otpočinje režirane su užasno plastično i potpuno su nepotrebne. Pre svega mislim na scene prepadanja koje se na isti način više puta ponove i pritom su već hiljadama puta na mnogo bolji način viđene u drugim horor klasicima. Režija je generalno izuzetno loša, nekako otaljana. Scene koje bi trebalo da budu napete, suviše su teatralne i patetične. A muzika je neprimetna, neoriginalna i neupadljiva, uz sve to užasno nakaradno uklopljena uz scene. Ponekada dobijete poriv da cokćete i prevrćete očima dok gledate film. Mada ne mogu da ne kažem da se nisam trgao nekoliko puta, uglavnom na scene Gretinih košmarnih snova koje su najjača karika u režiji, ali ih ima svega dve. Osim činjenice da su likovi napisani sa svega nekoliko osobina koje oslikavaju njihov karater, što nije ništa neočekivano, gluma je kod većine zaista veoma loša. Najkvalitetnije odglumljen i napisan jeste flert između Grete i Malkoma. Ali hajde da se vratimo na lutka i na elemente horora koji su najvažniji i najupečatljiviji u ovom filmu.

Za sve kvalitete ovog filma, a nema ih baš mnogo po meni zaslužan je scenarista. Reditelju Brentu Belu je ovo treći horor film, a prvi za koji nije pisao sam scenario, tako da mislim da je propustio dobru priliku da prema kvalitetno koncipiranoj priči napravi dobar film. Njegovi stariji filmovi „Đavo iznutra“ (The Devil Inside, 2012.) i „Ostati živ“ (Stay Alive, 2006.) za koje je uglavnom sam pisao i scenarije spadaju u one filmove koji nikome ne bi preporučio da ih gleda. Film „Dečak“ ima zanimljivu gotsku estetiku pomešanu sa savremenim ambijentom, kao i inovativnosti na polju odnosa protagoniste i objekta straha koji se dešava pred sam vrhunac radnje i preokret. Takođe je kroz misteriju sve jako dobro uklopljeno i skriveno, tako da određene elemente nisam mogao da pretpostavim. Kada sam pustio film bio sam dosta skeptičan prema samoj radnji, međutim ona je uspela da me do kraja više puta iznenadi.

Nenad Lančuški