USPEŠNO ALI NEPOTREBNO

Film: Šuma (The Forest)

Režija: Džejson Zada

Scenario: Nik Antoska, Sara Kornvel, Ben Ketai

Uloge: Natali Dormer, Oven Maken, Stefani Vogt

Proizvodnja: SAD, 2016.

Bio bih licemeran ako ne bih rekao da sam odabrao da odgledam ovaj film samo zato što u njemu glumi Natalija Dormer. I to Natalija u dve varijante, crnokosa i plavokosa Natali, pošto se radi o dve sestre bliznakinje Sari i Džesi. Dakle dvostruka Natali u horor atmosferi, pa ko bi odoleo, bojim se ni jedan ljubitelj Natali i horor filmova kakav sam ja. U svakom slučaju ovaj potez producenata i jeste marketinški trik kako bi se pridobila veća publika. Dakle ovaj film nije autorski, nije ni rediteljski, već bi ga ja svrstao u producentske filmove na kojem je radio jedan tim ljudi. Taj tim sačinjavaju jedan reditelj, nekoliko scenarista, producenti i Natali koja je najveća zvezda među svima njima. Ovakakav horor film čak nije ni potreban jer u njemu nema ničeg inovativnog, sve preokrete smo već imali, način režije takođe, kao i egzotične predele u kojima je film sniman i koji sami po sebi asociraju na one strašne i nejasne mistične legende i običaje dalekog istoka. Verujem da među scenaristima čak postoji dogovor na koji način će da se kreće radnja i koje opšte poznate karakteristike će da ubace u fabulu priče.

Kada sam pustio film bio sam oduševljen na koji način počinje prolog u kojem se otkriva postavka radnje kroz nekoliko kratkih brzih kadrova, sekvenci i retrospektivnu naraciju. Kako film dalje odmiče retrospektivna perspektiva iščezava i radnja se seli u sadašnjost, a kvalitet režije takođe jenjava. Prošlost predstavlja izuzetno važnu ulogu za protagonistkinju priče – Saru. Ona polazi u Japan kako bi pronašla svoju sestru Džesi koja je poslednji put viđena na putu za šumu Aukigahara u podnožju planine Fudži, gde ljudi odlaze da izvrše samoubistvo. Takođe svima su dobro poznate legende o začaranosti ove šume što se među tamošnjim stanovništvom u ovom filmu podrazumeva. Drugim rečima, ljudi koje Sara sretne na svom putu u šumu, znaju da tamo žive Jure – duhovi koji zavode posetioce i njihovu tugu koju nose u srcu koriste kako bi ih naveli na samoubistvo. Ovo sve može da se tumači kao metafora, mada način na koji film prikazuje legendu o Jurama predstavlja čistu horor estetiku. Naravno Sara, odnosno njena sestra Džesi nose u srcu neku tugu koja potiče iz njihove zajedničke prošlosti, a koja gledaocu predstavlja misteriju do samog kraja filma.

Radnja je precizno osmišljena, međutim dijalozi su sa druge strane prazni i površni kao na žalost i u većini sličnih horor filmova. Karakteri likova su zasnovani na nekoliko osobina i samim tim liče na mnoštvo sličnih likova iz drugih filmova. Dakle, uvek imamo glavnu junakinju koja je borbena i hrabra, ali sklona da upadne u nevolju jer je pomalo naivna, uz nju jednog muškog lika na kojeg je upućena jer nema nikog drugog u blizini pošto se nalazi na nepoznatom terenu, a koji obično malo bolje od nje poznaje taj muški lik, što može da stvori sumnju u njega. Režija je dosta kvalitetna, čak su scene prepada izuzetno dobro uklopljene, dok je muzika prilično neutralna i dosadna, suviše tipična.

Prvi put sam u ovom filmu shvatio dublji značaj tih scena prepada. Opšte poznata stvar jeste da su one tu prisutne samo da bi stvorile tenziju jer je bože moj to horor film, pa mora bez razloga da nas trgne nešto što nije sam objekt straha. Ali ovde nekako ima smisla u sceni kada Sara stiže u Tokijo i dok zamišljeno sedi u taksiju na staklo joj se zalepi jedan Japanac, ulični klošar zarastao u bradu i kosu, koji se odmah sledećeg trenutka nasmeje. Ja sam se trgao na ovu scenu jer je neočekivana, ali sam i počeo da cokćem kada sam shvatio da sam prevaren, međutim gledalac na ovaj način ima priliku da se poistoveti sa protagonistom i njegovim osećanjima, jer Sada strahuje za sudbinu svoje sestre i svaka sitnica može da je izvede iz takta.

Nenad Lančuški