FILM KOJI SMO PROPUSTILI

Film: Kuća noćnih mora (The Night House)
Režija: Dejvid Brukner
Scenario: Ben Kolins, Luk Pjotrovski
Uloge: Rebeka Hol, Sara Goldberg, Vundi Kurts-Hal
Produkcija: SAD/UK, 2021.
Trajanje: 107 min

Sigurno bismo mogli napraviti jednu listu filmova koje smo u prethodnih nekoliko godina propustili da pogledamo i prokomentarišemo i što je najvažnije preporučimo svima da učine isto. Nedavno smo kod nas na blogu imali nekoliko tekstova koji su vodili čitaoce i ljubitelje horor žanrana put oko sveta, gde je bilo reči upravo o ovakvim remek-delima. Međutim posle gledanja filma „Kuća noćnih mora“ počinjem da verujem da bi jedna takva lista mogla da bude i mnogo duža.

U ovom filmu nema nekih velikih imena žanra, ali u isto vreme kada pogledate biografije scenarista, reditelja i glumaca, možete da vidite da svi imaju već iskustva sa hororom. Pored toga, sve su to filmski autori mlađe generacije, što će reći da je pred njima nekakva karijera koja sudeći po ovom filmu može da bude izuzetno uspešna.

„Kuća noćnih mora“ prikazana je prvi put na Sundance festivalu 2020. godine, a u bioskopima se našla u avgustu 2021. Ovo je jedan od filmova koji, barem prema mom ukusu zaslužuje visoku poziciju na listi najboljih filmova koji su izašli prošle godine. Film nije prošao nezapažen na zapadu, što govori u prilog da ga je kritika nahvalila, a da je na Box office-u zaradio više od 15 miliona dolara, što je retkost za jedan klasičan horor film.

Radnja je smeštena u kuću pored jezera, koju je arhitekta Oven (Evan Džonikajt) samostalno konstruisao i napravio. Nakon Ovenovog samoubistva u kući ostaje da živi njegova supruga Bet (Rebeka Hol) suočavajući se sa misterijom njegovog odlaska. Bet vrlo brzo saznaje za stvari koje nije imala pojma da je Oven radio, dok se uporedo sa time u kući tokom noći počinju dešavati paranormalne stvari.

 

U početku Bet misli da Oven želi da joj se obrati iz onog sveta, međutim što dublje bude otkrivala stvari o svom suprugu misterija će je voditi u tajne same kuće koju je on sagradio i u tamu ljudskog uma.

Do danas je snimljeno mnogo filmova o duhovima u kući, ukletim kućama, mrtvima koji žele nešto da nam kažu kako bi nas zaštitili ili kako bi nas uvukli na onu stranu, na stranu smrti. „Kuća noćnih mora“ suštinski je film o duhovima u kući, koju prati misterija, međutim ono do čega nas vodi ova misterija nije ništa to ste već sto puta videli u sličnim filmovima. Možda ćete ako ste iskusni horor fan i samo pretpostaviti u kojem pravcu se odvija radnja, ali bez obzira na to film će biti napet i neizvestan do samog kraja.

Tematski ovo je psihološki horor poput „Babaduka“ (Babadook, 2014). Glavna protagonistkinja koju tumači Rebeka Hal je svoju ulogu vrhunski iznela, premda je njen lik, kao i ostali likovi, živo i uverljivo napisan bez ustaljenih stereotipa. Tokom gledanja filma imate zaista utisak da su to stvarni ljudi, a ne već poznate marionete-lutke kojima se služio već neki reditelj i koje ćete opet gledati u nekom novom sličnom filmu. 

 

Dijalozi su iskreni i interesantni. Neusiljeni, a opet ne ni previše šturi i kratki.

Način na koji je prikazano ono što preti Bet, a to je sama smrt koja se uvukla u njen život posle Ovenovog samoubistva, prikazana je kao sveprisutno ništavilo. Autori ovog filma su upravo uspeli da na vizuelan način predstave odsustvo.

Dugo nisam gledao ovako složen i kompletan horor film. Iz sveg srca ga preporučujem svim ljubiteljima žanra, a i onima koji to nisu, s tim da moram napomenuti da posle ovakvih filmova su moguće noćne more i prikaze onima koji ih inače imaju posle gledanja horora. 

Nenad Lančuški 

ARĐENTOV VELIKI POVRATAK?

Film: Tamne naočari (Dark Glasses)
Režija: Dario Arđento
Scenario: Dario Arđento, Franko Ferini
Uloge: Ilenija Pastoreli, Azija Arđento
Trajanje: 86 min
Proizvodnja: Italija/Francuska, 2022.

Jedna stvar je neosporna, Dario Arđento je majstor horora koji je zauvek promenio način na koji gledamo isti i imao nemerljiv uticaj na autore koji su došli posle njega. Ali u jednom trenutku (oko koga se ljubitelji horora spore), njegovi filmovi su prestali da budu ono što su bili sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka. Ipak, poštovaoci njegovog dela, a i ja među njima, sa svakim sledećim filmom nadaju se njegovom velikom povratku.

Kada sam kao klinac ranih devedesetih gledao "Suspiriju" (Suspiria, 1977.) i "Pakao" (Inferno, 1980.) nisam znao ko je Arđento, ali sam bio svestan da gledam nešto što ne liči ni na jedan drugi horor koji sam do tada gledao. Sem njegove prepoznatljive stilizacije, kupila me je i mitologija o misterioznom trijumviratu veštica koje iz mraka vladaju svetom. I dok smo u ova dva filma dobili priču o Mater Suspiriorum, Majci Uzdaha, kao i Mater Tenebrarum, Majci Tame, priča o trećoj majci je ostala neispričana dugo vremena.

 

Morao sam napraviti ovu digresiju, jer je za mene prva šansa za veliki Arđentov comeback bila upravo završni film u trilogiji, "Majka Suza" (Mother of Tears, 2007.). Iako smo dobili priču o Mater Lakrimarum, i iako ovaj film ima svoje branioce, za mene to nije bilo to. Jednostavno Arđento nije izgledao kao Arđento, ovo je mogao biti bilo koji niskobudžetni horor koji sam ulovio na kablovskoj posle ponoći.

Par godina kasnije usledio je "Žuto" (Giallo, 2009.), koji je bio Arđentov povratak njegovim giallo korenima, sa Adrijenom Brodijem u glavnoj ulozi, ni on nije doneo ništa novo, niti je mogao da se poredi sa njegovim radovima sa početka karijere. Usledio je još gori "Drakula 3d" (Dracula 3d, 2012.), koji i svojim imenom evocira trash estetiku.

 

Deset godina je prošlo, izdržali smo sve ove prosečne i ispodprosečne filmove, i krajnje je vreme za pravi comeback, zar ne? Ipak, čovek ima preko osamdeset godina, kada će se vrati ako ne sad? Zašto me tako gledate?

Ideja za ovaj film se začela 2002. godine, ali je usled finansijskih problema ostavljen po strani da čeka neko bolje vreme, a zatim je pao u zaborav. I tako je bilo sve do prošle godine kada ga je pronašla Arđentova ćerka Azija, dok je pisala svoju autobiografiju.

U svakom slučaju, produkcija je konačno počela i ove godine na Berlinalu je premijerno prikazan, ubrzo nakon čega je postao dostupan na streaming platformama. I na žalost, nije baš uzburkao javnost, pa čak ni mnogo manju i manje izbirljivu, horor javnost. Rezultat je predvidiv, niskobudžetan i razočaravajuće konvencionalan giallo film.

Nizak budžet nikada nije bio problem u Arđentovim filmovima, jer je ranije umeo da nadoknadi stilom ono što je nedostajalo filmu. Ovde se tek povremeno u pojedinim scenama može nazreti njegova stilizacija, ali nedovoljno da vam zadrži interesovanje. Veći problem u kriminalističkom filmu je nedostatak bilo kakvog suspensa i predvidivi preokreti.

Ipak nije da ovaj film nema svetlih tačaka, na primer muzika koju je komponovao nagrađivani francuski muzičar Arno Rebotini. Ako bi zatvorili oči i fokusirali se na nju gotovo da bi imali utisak da gledamo Arđentov film. Druga stvar je pokušaj da se kroz priču bavi malo ozbiljnijim temama, poput položaja seksualnih radnika i osoba sa smetnjama u razvoju, ali kako je ovo giallo film, to sve ostaje na površnom i naivnom nivou, iako su filmovi poput prošlogodišnjeg “Adventskogkalendara” (Le Calendrier, 2021.) i “Babaduka” (Babadook,2014.) dokazali da je moguće imati i ozbiljne teme i kvalitetan horor u jednom.

 

Priča prati prostitutku Dijanu (Ilenija Pastoreli), koja je na meti serijskog ubice koji je već ubio nekoliko žena. Dok gledamo kako se iz dana u dan nosi sa svojim klijentima, dolazimo do momenta kada ubica stupa u akciju i kreće da je progoni. Jurnjava završava saobraćajnom nesrećom u kojoj Dijana gubi vid. Ona je sada pred novim izazovom, u kome treba da povrati svoj život dok se nosi sa slepilom, a sve to dok zna da bi ubica mogao da se vrati u bilo kom trenutku.

Voleo bih da mogu reći da je ovo naslov koji MORATE da pogledate ove godine, ali zaista nećete ništa propustiti ako ne izgubite sat i po vremena na njega. Ako vam fali doza Arđenta, bolje reprizirajte njegove stare radove.

 Aljoša Tomić