TIŠINA U BIOSKOPU

Film: Tiho mesto 2 (A Quiet Place Part II)
Režija: Džon Krasiniski
Scenario: Džon Krasinski, Skot Bek, Brajan Vuds
Uloge: Emili Blant, Džon Krasinski, Milisent Simons
Trajanje: 97 min
Proizvodnja: 2020, SAD

Svetska premijera nastavka „Tihog mesta“ (A Quiet Place, 2018.) koji se našao i na našoj listi najboljih horora za tu godinu, bila je u Nju Jorku 8. marta 2020. Međutim pandemijske okolnosti su odložile njegovu distribuciju sve do maja meseca ove godine. Svi mi koji smo gledali prvi film mislim da smo željno iščekivali nastavak ovog originalnog post-apokaliptičnog survival horora, s obzirom da se završi kao epizoda neke serije i ostavlja vas u neizvesnosti šta će dalje da se desi.

Naravno da uvek teško nastavci opravdaju onu originalnost i kvalitet koji ima prvenac, kao i da smo već navikli na to da drugi nastavak obično razočara, a o trećem i četvrtom da ne govorimo. Tako morate i ovaj film da gledate sa jednom dozom rezerve, ako želite da vas oduva. Drugim rečima, nemojte ga gledati sa predrasudama. Ja sam izgleda uspeo, jer ne pamtim kada sam gledao drugi nastavak neke franšize da je ovoliko dobar kao „Tiho mesto 2“. 

Uz kratak skok u dan kada se dogodila apokalipsa, drugi deo počinje upravo tamo gde se prvi završava. Tako da ukoliko niste gledali prvi, ne možete da samo tako upadnete i da vam baš sve bude jasno. Biće vam svakako jasan kontekst, međutim sama radnja neće. Čak i meni koji sam pre dve godine pogledao prvi film, trebalo je vremena da se prisetim određenih detalja. Ovo je možda i moja najveća zamerka filmu, ukoliko je uopšte zamerka.

Dakle, ako ste se namerili da pogledate „Tiho mesto 2“ pre polaska u bioskop pogledajte ponovo i prvi film jer ćete se na taj način najbolje vratiti u taj opasni tihi post-apokaliptični svet.
Nakon smrti Lija (Džon Krasinski) i otkrića kako je moguće boriti se protiv ovih monstruma uz pomoć mikrofonije proizvedene prislanjanjem slučnog aparata na zvučnik, Evelin (Emili Blant) sa svojom decom rešava da napusti dom u kojem su živeli. Prateći signal koji su dobili sa tornja nekoliko kilometara udaljen kroz šumu dolaze do napuštenog fabričkog postrojenja gde se susreću sa svojim bivšim komšijom Emetom (Kilijan Marfi).

 Zaplet počinje kada slučajno preko radio talasa otkrivaju da se emituje neka pesma iz neposredne blizine. U nameri da ovo istraži gluvonema ćerka Regan (Milsent Simons) bez dozvole majke polazi sama dalje. Njihov bivši komšija i novi saborac Emet polazi za njom, dok Evelin kako bi pronašla lekove protiv bolova svom sinu Markusu (Noe Jup) koji je povređen, takođe mora da napusti njihovo novo skrovište i njega ostavi samog sa bebom.

Govoto od samog početka do kraja priču prati napetost i neizvesnost. Jer kako smo videli da je Li poginuo u prethodnom delu, kao i njihovo dete na samom početku prvog filma, znamo da niko od ovih likova nije siguran. Ova paralelna radnja odvija se sinhrono, to znači kada napetost poraste u jednoj priči, poraste i u drugoj, sve dok se priče na inventivan i zanimljiv način opet ne sjedine. 

„Tiho mesto 2“ otkriva o čudovištima još ponešto od njihovih slabosti koje bi se mogle iskoristiti u borbi. Džamp-skerovi i akcioni delovi filma će obezbediti jednu pravu horor zabavu i adrenalinsku vožnju kakva je retka u novijim hororima. Valjda je zato ovaj film tako dobro ocenjen na Imdb-u. Gotovo je to jedan presedan da noviji horor ima ocenu 8.0.   

Velika bioskopska sala je bila skoro prazna, a gosti koji su uz nas sedeli su sa punom pažnjom i nestrpljenjem pratili razvoj događaja. Naravno da će film dobiti još nastavaka. Nadam se samo da će biti barem skoro dobri koliko i ovaj i da neće preterati sa njima. Onda ćemo moći jednog dana kada se franšiza okonča da napravimo filmski maraton i uživamo.

Nenad Lančuški

RUPA U GLAVI

Film: Homunkulus (Homunculus)
Režija: Takaši Šimicu
Scenario: Naruki Macuhisa, Eisuke Naito, Takaši Šimicu
Uloge: Go Ajano, Rijo Narita
Trajanje: 115 min
Proizvodnja: Japan, 2021.

Takaši Šimicu je uz Hidea Nakatu odgovoran za popularizovanje novog talasa japanskog horora (iliti J-horora), krajem devedesetih i početkom dveljiaditih. Filmovi koje su napravili u ovom periodu su im obeležili karijere, iako su i jedan i drugi nastavili da stvaraju sve do danas sa filmografijama koje broje preko četrdeset naslova.

Ovo je posebno istinito za Šimicua, koji je po sopstvenom priznanju kroz celu karijeru pokušavao da se oslobodi kletve “Kletve” (Ju-on, 2000.). Ono što je počelo kao serijal kratkih filmova poručen od strane jedne kompanije za mobilnu telefoniju, preraslo je u globalni fenomen. “Kletva” se do danas proširila na trinaest filmova (računajući one za američko tržište), serijal knjiga, televizijsku seriju i video igru.

Iako je u Japanu nastavio da se bavi žanrovskim filmom, i tu i tamo iznedrio poneki odličan naslov, kao što je “Marebito” (Marebito, 2004.), malo je verovatno da su čak i ljubitelji japanskog horora obraćali pažnju na ove naslove, naročito nakon što je fama oko J-horora splasnula sredinom dvehiljaditih.

U svakom slučaju, Šimicu nezaustavljivo stvara sve do danas, i ove godine je izbacio dva naslova, a treći je u najavi. Prvi je klasična priča o duhovima po imenu “Selo samoubica” (Jukai mura, 2021.), a drugi je adaptacija mange Hidea Jamamota po imenu “Homunkulus”. “Selo samoubica” još nije prikazan van okvira azije, ali zato je drugi naslov otkupio Netflix i sinhronizovao na engleski jezik, tako da je već dostupan široj publici.

Kako ne poznajem Jamamotov rad, mimo brutalne i kontroverzne adaptacije “Ičija ubice” (Ichi the Killer, 2001.), u režiji neponovljivog Mike Takašija, ne mogu govoriti o tome koliko je adekvatno strip preveden na veliko platno. Ali zamerka fanova serijala je gotovo redovno na tome što su mnoge sporedne stvari odsečene, a film se bazira samo na prvoj polovini serijala. Ali ovo se uvek može očekivati kada je reč o pretvaranju serijalizovanog dela u dugometražni film, ponešto se uvek mora žrtvovati.

Premisa “Homunkulusa” zvuči kao da je ispala iz nekog naučnofantastičnog B-filma: Mladi doktor Manabu Ito (Rijo Narita) nudi beskućniku Nokošiju (Go Ajano) koji je izgubio pamćenje izvođenje hirurškog zahvata kojim će otključati potencijal njegovog mozga (sa sve pričom o tome kako koristimo 10% mozga).

Naime, reč je o trepanaciji, jednom od najstarijih hirurških zahvata, koji je izvođen još u praistoriji, a za razliku od priče o korišćenju 10% mozga, ovo je zaista tačno. Iako su ovaj zahvat praistorijski ljudi izvodili iz drugih razloga, Ito će Nokošiju bušenjem lobanje u čeonom delu otvoriti treće oko.

Rupa u njegovoj lobanji će mu omogućiti da svojim levim okom vidi homunkuluse drugih ljudi, tj. manifestacije njihovih trauma, predstavljene na razne kreativne načine. Ovo je verovatno najzanimljiviji deo filma, u kome pomaže nekolicini ljudi da savladaju svoje traume. Sa izuzetkom scene silovanja srednjoškolke, koja sigurno nije bila nužna, niti narativno opravdana, i možda će nekoga naterati da film tu zaustavi. 

Takva odluka i nije loša, jer u toj tački film uzima prilično konvencionalan zaokret, i kao da zaboravlja da je prvih sat vremena gradio priču o psihološkom hororu proizašlom iz trauma. Cela stvar deluje kao da su se autori predomislili i odlučili da ne idu do kraja. Ipak nisu oni Mike Takaši.

Ako bih morao da izdvojim neke dobre strane ovog filma, na prvom mestu bih stavio glumu Go Ajana i Rija Narite, koji uspešno nose film. Takođe, sa aspekta dizajna, svet homunkulusa viđen kroz Nokošijevo levo oko izgleda veoma maštovito i upečatljivo i film bi sigurno bio mnogo interesantniji da smo mogli videti više toga. 

Ne znam šta je nateralo Šimicua da uzme ovaj projekat, posao poput ovoga bi uradio bilo koji zanatski potkovan reditelj, i možda bi film bio manje razočaravajući da ga ne potpisuje reditelj sa više od dvadeset godina iskustva u žanru. Pogledajte ga ako nemate šta pametnije da radite i možete da progutate scenu seksualnog zlostavljanja. Nadajmo se da će “Selo samobica” biti za nijansu upečatljiviji film zbog koga jedan kultni reditelj neće morati da se stidi. 

Aljoša Tomić

PSIHOLOŠKI LAVIRINT

Film: Čovek lavirinta (L'uomo del labirinto)
Režija: Donato Karisi
Scenario: Dnato Karisi
Uloge: Dastin Hofman, Toni Servilo, Valentina Bele
Proizvodnja: Italija, 2019.
Trajanje: 130 min

Donato Karisi je italijanski pisac, scenarista i reditelj kojem je ovo drugi film koji je sam režirao, a po sopstvenoj noveli. Prvi je „Devojka u magli“ (La ragazza nella nebbia, 2017.) koji je imao i nešto veći uspeh.

U iščekivanju nekih naslova koji će tek da se pojave i često uzaludnom traganju za filmovima koji su trenutno aktuelni, potpuno slučajno stigla je jedna preporuka za ovaj film. Uvek me obraduje kada mogu da pogledam horor koji nije sa engleskog govornog područja, odnosno iz SAD-a. Zato sam se odlučio da bacim pogled na ovaj italijanski psihološki horor triler iako je star već skoro dve godine. 

„Čovek lavirinta“ je niskobudžetni film vrlo ambicioznog autora u punom smislu reči s obzirom da je Karisi svoj literarni rad pretočio u film koji je sam režirao. Obično ovakvi ambiciozni projekti budu vrlo loši, što se ne može u potpunosti reći za ovaj film ali se ne može reći ni da je sjajan.

Priča prati devojčicu Samantu (Valentina Bele) koja se petnaest godina vodila kao nestala, a ispostavlja se da sve vreme bila zatočena u lavirintu gde se njen kidnaper poigravao sa njom. Psihijatar (Dastin Hofman) pokušava kroz fragmente njenih sećanja i trauma da sazna što više o samom kidnaperu i da joj pomogne kako bi povratila mentalno zdravlje. U isto vreme slučaj u policiji ponovo biva pokrenut, a u istragu se uključuje i privatni detektiv (Toni Servilo) kojeg su roditelji devojčice davno unajmili da im pomogne na slučaju.

 Čitava priča zavijena je velom misterije koja gledaoca od početka uvlači u vrtlog simbolike i misterije, obećavajući interesantne obrte i tragične ljudske sudbine. Međutim vrlo brzo stvari postaju jasne, odnosno ja sam lako predvideo konačnu formu završetka. Naravno određeni detalji su na kraju ipak uneli boju u tu formu što ne čini ovaj film potpuno bezličnim i prostim.

Vremenski okvir filma je vrlo čudan jer sve izgleda kao mešavina analognog futurizma i savremenosti. Pored futurističkih stambenih objekata u gradu gde se odvija radnja, prisutni su i stari fiksni telefon, automobili iz osamdesetih i slično. 

 

Recimo upečatljiva scena je kada detektiv Đenko dolazeći u svoj stan posle napornog dana istrage, seda za radni sto na kojem je laptop i uzima diktafon sa audio kasetom kako bi snimio svoj dnevni izveštaj dok se u pozadini vidi panorama grada iznad kojeg lete dronovi.

Još jedna specifičnost ovog filma jeste fotografija i dizajn koji je kompjuterski dizajniran sa paletom crvenih boja koji dominira u većini scena, naročito onih gde su scene snimljene u kolima. Ove scene podsećaju na filmove iz pedesetih koji su snimani u studijima, samo u savremenom maniru. Nešto poput scena u filmu „Grad greha“ (Sin City, 2005.).

Sve ovo navedeno ne narušava kvalitet filma već je sinhronizovano i dostojanstveno, dakle ne pripada treš estetici. Mnogo veći problem je sama priča koja se razvlači i u drugoj polovini filma počinje ozbiljno da gnjavi. Iako ćete biti pred kraj izbombardovani obrtima ukoliko shvatite u čemu je fora, ovi obrti će vam biti samo dodatna potvrda onog što već znate.

Gledao sam i boljih ali i gorih horora ovakvog tipa. Možda ukoliko baš ne znate šta ćete da gledate bacite pogled i na ovaj film, čisto zbog estetike i glume, pre svega Tonija Servila.

Nenad Lančuški

POTRAGA ZA PRAZNIČNIM HORORIMA

Film: Praznici (Holidays)
Režija: Entoni Skot-Berns, Kevin Kelš
Scenario: Entoni Skot-Berns, Kevin Kelš
Uloge: Madelajn Koklan, Savana Kenik, Rik Piters
Trajanje: 105 min
Proizvodnja: SAD/Irska, 2016

Poznata je stvar da smo mi u redakciji "Filmozofije strave" veliki poštovaoci tradicije, pa tako svakom prigodom pripremimo za vas neki sadržaj kojim možete popuniti onaj neprijatni deo porodičnog okupljanja u kome ste već apdejtovali jedni druge o novostima i pokušavate da iskopatete još neku temu pre nego što zavlada neprijatna tišina. Ili još gore, neko povede diskusiju o aktuelnim političkim dešavanjima.

Istina je da je moja potraga za prigodnim filmom uzela više vremena nego što sam očekivao. Možda sebi postavljam previsoke standarde, a možda mi je samo stalo da vas ne izneverim. U svakom slučaju, prvi film koji sam imao na umu bio je norveška horor komedija “Mrtvi sneg” (Død snø, 2009.). Iako nudi sat i po kempi zabave u najboljem maniru B horora, i smešten je u doba Uskrsa, osetio sam da u filmu o nemrtvim nacistima u potrazi za svojim blagom iz Drugog svetskog rata nema dovoljno prazničnog poleta.

 

 

Stoga sam odlučio da igram na sigurno i okrenuo sam se istraživanju filmova sa zečevima, da bi me put naveo na “Zeku ubicu” (Bunny the Killer Thing, 2015.), koji je uprkos engleskom naslovu originala, u stvari finska seksi horor komedija, koja nema baš nikakve veze sa Uskrsom. Što znači da sam još jednom naveden na krivi trag. 

  

Da ne bih više gubio vreme plivajući u moru prazničnih trash naslova, odabrao sam provereni naslov, koji sam odgledao dok je bio aktuelan, i u međuvremenu ga smetnuo sa uma. A reč je o jednoj od mojih omiljenih horor antologija. Već ranije sam govorio o mojoj ljubavi prema formi kratkog filma i antologijama, tako da ću odmah preći na film koji je pred nama.

 

“Praznici” su serija osam kratkih filmova, od kojih svaki pokriva po jedan veliki praznik, naravno, uključujući i Uskrs. Ono što me je kupilo kod ove antologije je dosta ujednačen kvalitet filmova (sa možda jednim ili dva izuzetka), i jako orignalan i subverzivan pristup tradicionalnim pričama. 

 

 

Svaki od osam filmova je potpisao drugi autor. Prvi film, koji pokriva Dan zaljubljenih, potpisuju Kevin Kelš i Denis Vidmajer, dvojac koji potpisuje najnoviji rimejk “Groblja kućnih ljubimaca” (Pet Sematary, 2019.). Ovo je ujedno i moj omiljeni film u ovoj antologiji i savršeno postavlja subverzivni ton filmova koji slede. Priča ove epizode prati Maksin (Madelajn Koklan), srednjoškolku zaljubljenu u svog nastavnika fizičkog. Glavni konflikt nastaje kada Maksin odluči da se suprotstavi svojim zlostavljačima iz razreda.

 

 

Drugi film je delo irskog autora Garija Šora, a prigodno pokriva Dan Svetog Patrika. Pre nego što je dao svoj doprinos “Praznicima”, Šor je prvi put ubio Universalov Mračni univerzum  svojim prvim dugometražnim filmom “Drakula: Neispričana priča” (Dracula: Untold, 2014.). Na sreću, kratka forma mu mnogo bolje ide od ruke i u nekih desetak minuta je strpao efektnu priču o duhu paganizma u maniru “Atlasa zla” (The Field Guide to Evil, 2018.), kroz borbu učiteljice Elizabet Kalen (Rut Bredli) sa svojom neplodnošću. 

Treća priča je i razlog zašto smo ovde: Nikolas Mekarti nam donosi svoje viđenje Uskršnjeg praznika. Reditelj “Čuda” (The Prodigy, 2019.) će nam kroz oči jedne devojčice (Ava Ejkers) na ekrane dovesti najuvrnutiji prikaz zečijeg lika još od “Doni Darka” (Donnie Darko, 2001.). Meni lično jedna od efektnijih epizoda. 

Četvrta priča bavi se Danom majki, praznikom koji se baš i ne slavi na ovim prostorima. Ovde imamo prvu i jedinu rediteljku u ovoj antologiji. Sara Adina Smit u svojoj filmografiji ima par horora, koji su dosta interesantni, ali i kod nje mi deluje kao da joj kondenzovana forma kratkog filma mnogo više odgovara. Za razliku od Šorove junakinje koja ne može da začne, glavni lik ove priče, Kejt (Sofi Traub), zatrudni posle svakog seksualnog odnosa. Zaplet počinje kada krene u potragu za odgovorima na svoj problem u pustinju u kojoj se grupa svetih žena bavi problemima sa ženskom plodnošću. 

 

Peta priča je inspirisana Danom očeva, još jednim praznikom koji se ovde ne praznuje. Antoni Skot Berns je autor sa kojim nisam previše upoznat, ali ima u filmografiji par naslova koji zvuče zanimljivo. Njegov koncept je dosta jednostavan i nabijen suspensom, u ovoj priči pratimo mladu devojku Kerol (Džoselin Donahju) kojoj je otac, koji je nestao dok je bila mala, ostavio audio snimak uputstva kojim će moći da ga pronađe kada stasa za to. 

 

Šesta priča je smeštena u kultni horor praznik, Noć veštica. Ovo je po meni najslabija karika antologije, ali vama se možda dopadne ako volite bizarne stonerske horore Kevina Smita. Ovaj autor, koji je iznedrio “Zubatog”(Tusk, 2014.) i “Ljubitelje joge” (Yoga Hosers, 2016.) nam donosi priču smeštenu u noć u kojoj nam je svet duhova najbliži, ali to nema veze sa premisom priče. Umesto toga, pratimo tri seksualne radnice koje odlučuju da se osvete svome šefu-zlostavljaču. 

 

Pretposlednja priča je božićna, i druga najslabija priča u antologiji. Skot Sjuart, reditelj “Legije” (Legion, 2010.) i “Sveštenika” (Priest, 2011.) - blokbastera koje smo zaboravili odmah nakon što smo ih odgledali, i ovde ima slabo upečatljivu ideju upakovanu u pretenciozno pakovanje. Baš kao i proizvod koji je pokretač radnje, uređaj za virtuelnu realnost koji vam pokazuje vaše najdublje želje, sem kada odluči da pokaže nešto loše što ste uradili. A da bi ovaj proizvod odneo kao poklon svome sinu za Božić, Pit Gunderson (Set Grin) će uraditi jednu veoma lošu stvar.

 

Završna priča nam vraća dvojac Kelš i Vidmajer u spisateljsku stolicu, ovaj put sa režijom Adama Egipta Mortimera. Ovaj mladi reditelj je potpisao niskobudžetni slasher “Neka vrsta mržnje” (Some Kind of Hate, 2015.), koji preporučujem, naročito ako vam se dopadne horor romansa smeštena u novogodišnju noć kojom je antologija zaključena. Priča prati serijskog ubicu Redžija (Endrju Bauen) koji upoznaje novu potencijalnu žrtvu (Lorenca Izo) sa kojom ugovara dejt u novogodišnjoj noći. 

Aljoša Tomić