VANOVA UKLETA FRANŠIZA

Film: Prokletstvo ožalošćene žene (The Curse of La Llorona)
Režija: Majkl Čavez
Scenario: Miki Dotri, Tobajas Jakonis
Uloge: Linda Kardelini, Rejmond Kruz
Trajanje: 93 min
Proizvodnja: SAD, 2019.

Ni ove godine Džejms Vanova fabrika loših horor filmova ne staje sa radom, tako da smo ove godine dobili čak dva nova nastavka njegovog Conjuring univerzuma. Odmah da se ogradim, Van je majstor svog zanata, što je dokazao filmovima koje je on lično režirao,  naročito "Slagalicom strave" (Saw, 2004.) i prvim nastavcima "Prizivanja zla" (The Conjuring, 2013.) i "Astralne podmuklosti" (Insidious, 2010.).

Kako je njegova zaostavština rasla, titulu reditelja je sve češće menjao titulom izvršnog producenta. Broj naslova u ove tri franšize do danas je postao dvocifren, ali kvalitet filmova nikada nije dostigao kvalitet onih na kojima je on radio kao reditelj. Najveći broj ovih filmova je napravljen sa minimumom truda da se zgrabe pare na box officeu, što i rade, manje ili više uspešno.

Bez obzira što je u njegovoj produkciji nastaju neki od najgorih mainstream horora današnjice, to ga nije zaustavilo da u ovoj godini izbaci "Anabel 3: Povratak kući" (Annabelle Comes Home, 2019.) i mnogo manje zapažen "Prokletstvo ožalošćene žene".

Ovaj naslov deluje pomalo "uglavljeno" u Conjuring univerzum, jer ne deli ni protagoniste ni antagoniste sa drugim naslovima franšize. Jedini lik koji ga povezuje sa ostatkom serijala je otac Perez (Toni Amendola), koji je tu samo da napravi referencu na Anabel i nestane sa scene.

"Prokletstvo ožalošćene žene" je inspirisano latinoameričkim folklorom, preciznije pričom o La Joroni. Ova priča je jedno od najpoznatijih i najrasprostranjenijih usmenih predanja na ovim prostorima, sa regionalnim varijacijama po celoj centralnoj i južnoj Americi. Štaviše, priča je toliko arhetipska da je moguće naći njen analogon svuda u svetu.

Ukratko, u jednom malom selu živela je siromašna devojka po imenu Marija. Imala je reputaciju najlepše devojke u kraju. Upoznala je mladog i bogatog plemića i oni su se zavoleli i na kraju venčali i dobili dva sina. Vremenom njen muž je počeo da se udaljava od nje jer je ona sa vremenom gubila svoju lepotu, i ona zaslepljena besom ubija svoje sinove, a zatim i sebe, zbog čega biva prokleta da luta zemljom kao jecajuća utvara dok ne pronađe svoju decu.
 

Ljubitelji svetskih mitova će u ovoj figuri prepoznati keltsku Banši, grčku Lamiju i mnoge druge arhetipske likove. A to uopšte nije loš recept za horor, o čemu svedoči duga lista meksičkih horora  koji predstavljaju ovu priču počev od filma "Prokletstvo uplakane žene" (La maldición de la llorona, 1961.). Ovi naslovi nisu previše poznati van granica svoje zemlje, a pretpostavljam da je ovogodišnji film trebao da približi ovog lika mainstream publici.

U svakom slučaju, dobili smo još jednog debitanta u rediteljskoj stolici koji pokušava da oponaša Vanov rediteljski stil, bez njegovog osećaja za tenziju i ritam. Ne pomaže ni trapavo napisan scenario koji je prepun klišea koji nisu bili originalni ni kada je žanr paranormalnog horora doživeo ekspanziju pre desetak godina, a kamoli danas.
 

Ne samo da je krcat klišeima, nego je priča potpuno ravna linija, bez ijednog preokreta, u kojoj svaki element zapleta biva ekspliciran od strane likova, uključujući i naslovnu legendu, koju nam u kratkim crtama iznese otac Perez, kad je već dobio honorar i za ovaj film.

Drugi likovi su jednako generični kao i lik mudrog katoličkog sveštenika koji je video previše. Samohrana majka sa dvoje dece, policijski partner njenog pokojnog muža i buntovni šaman koji je nekada bio sveštenik čine klasičnu garnituru obaveznih likva ovog žanra. Jedina šteta je što TV veteran Rejmond Kruz u ulozi šamana nije imao više sreće sa svojom prvom većom filmskom ulogom.

Ovaj film je najneinspirativniji horor koji sam pogledao u ovoj godini, i ako bih morao da navedem neki njegov kvalitet, jedino što bih mogao da smislim je to da ne traje mnogo duže od sat i po. U eri u kojoj streaming servisi poput Netflixa, Amazona i Hulua svakog meseca ispumpaju bar jedan solidan horor, nemojte gubiti vreme na preplaćeno eksploatativno smeće.

Aljoša Tomić

POVRATAK OTPISANIH

Film: Trojka iz Pakla (3 from Hell)
Režija: Rob Zombi
Scenario: Rob Zombi
Uloge: Šeri Mun Zombi, Bil Mozli, Sid Hejg
Trajanje: 115 min
Proizvodnja: SAD, 2018.


Svi ljudi koji su upoznati sa stvaralaštvom Roba Zombija znaju da je ovaj čovek pravi zaljubljenik u horor. Sa karijerom koja se proteže na više od tri decenije stvaralaštva, svoju ljubav je demonstrirao kako kroz muziku, tako i kroz film. Svoj rediteljski debi je ostvario 2002. godine, sa "Kućom 1000 leševa" (House of 1000 Corpses), a ove godine imamo priliku da recenziramo njegov osmi dugometražni film.

"Trojka iz Pakla" je treći deo trilogije koja prati porodicu Fajerflaj, koja je započeta sa njegovim prvim filmom, i nastavljena sa "Đavoljim škartom" (The Devil's Rejects, 2005.), koja je naizgled zaključila sagu ove porodice. Pa da li je vredelo čekati preko deset godina na film kome nije trebao još jedan nastavak?

 

 

Jedan od najvećih problema i jeste upravo ovaj vremenski raspon. Iako je između "Kuće 1000 leševa" i "Đavoljeg škarta" prošlo šest puta manje vremena, kvalitativni pomak koji je Zombi načinio je mnogo veći između ova dva, nego između njegovog prvog i osmog filma. Ukratko, "Trojka" deluje kao korak unazad na svakom planu, a naročito na scenarističkom i rediteljskom.

Za one koji ne znaju, ova trilogija prati porodicu serijskih ubica na njihovom proputovanju korz Ameriku '70. i '80. godina prošlog veka. Porodicu čine najstariji član i glava porodice kapetan Spolding (koga igra fenomenalni Sid Hejg), zatim stariji sin Otis (harizmatični Bil Mozli) i mlađa ćerka Bejbi (obavezni dodatak svakom Zombijevom filmu, njegova žena Šeri Mun).

 

 
U najnovijem nastavku usled pogoršanja zdravlja za vreme snimanja filma, i tragične smrti u septembru ove godine, Sid Hejgovo mesto u trojci zauzima usvojeni sin Kapetana Spoldinga, Foksi, koga igra još jedan od stalnih Zombijevih saradnika, Ričard Brejk.

Premisa svakog od ovih filmova nije previše kompleksna: pratimo naše antijunake koji putuju od tačke A do tačke B, bežeći pred zakonom i nalazeći nove žrtve, koje ubijaju na nove i sadističke načine.

 

 

Sledeće pitanje je, logično, zašto bi bilo ko gledao ovako nešto? Razumljivo je da mi kao gledaoci, pod pretpostavkom da nismo disfunkcionalne sociopate, možemo bez problema navijati za antijunake poput Voltera Vajta iz serije "Čista hemija" (Breaking Bad, 2008.) ili Dekstera Morgana iz serije "Dekster" (Dexter, 2006.). Iako njihovi metodi nisu moralno prihvatljivi, sa njihovim motivima možemo da se saživimo i opravdamo njihovo ponašanje.

Ali u delanju trojke nema ničega pozitivnog, oni su stihija koja proizvodi nasilje radi nasilja. I ovo je momenat koji nama na ovim prostorima nedostaje da bi razumeli privlačnost serijskog ubice, a koji je tipičan kulturološki momenat za zemlju u kojoj Rob Zombi stvara. 

 

Veo intrige obavija serijske ubice još od legendarnog Džeka Trboseka, koji je harao Vajtčepelom krajem XIX veka, ali prave medijske zvezde postaju tek sredinom '70. godina prošlog veka. Kroz novinske i televizijske prenose lova na serijske ubice, snimke njihovih suđenja i pričama o njihovim životima, u svesti javnosti oni se transformišu u kulturni fenomen, koji je izrodio raznovrsni merčandajz koji ih je pratio, a koji je do tada bio karakterističan za atlete ili filmske zvezde.

Sličice sa njihovim likovima i akcione figure sociopata misterioznih motiva poput Teda Bandija, Džefri Damera ili Čarlsa Mensona postale su normalna stvar u krugovima ljudi fasciniranih njihovom harizmom. Ovaj momenat fetišizacije serijskog ubice natuknut je u uvodnim scenama "Trojke iz Pakla". Dok televizija prenosi hapšenje i suđenje porodice Fajerflaj, kroz intervjue sa običnim ljudima vidimo da oni počinju da ih vide kao heroje i buntovnike. Autor ubrzo zaboravlja na ovaj momenat i do kraja filma mu se ne vraća.

 

 

Na žalost, ovo je karakteristično za veći deo Zombijevog opusa. Iako uvek postoji taj antisistemski momenat u njegovim filmovima, on nikada nije razvijen, ostavljajući utisak plitkog filma koji je samo šminka. Ali Rob Zombi ume da lepo ušminka film, jer ima sjajan osećaj za atmosferu i oko za kadar. Ali i tu trojka pada na ispitu, jer izgleda lošije od njegovog prethodnog filma "31" (31, 2016.). U stvari izgleda mnogo lošije i od četrnaest godina mlađeg "Đavoljeg škarta".

Ovaj autor mi je uvek bio intrigantan i kao muzičar i kao filmski autor, na žalost, kvalitet njegovih filmova veoma varira. Dok "Kuća 1000 leševa", "Đavolji škart", "Gospodari Salema" (The Lords of Salem, 2012.) i "Noć veštica" (Halloween, 2007.) u mojoj knjizi imaju pozitivnu ocenu, "31", "Noć veštica II" (Halloween II, 2009) i "Trojka iz Pakla" nisu baš vredni vašeg vremena. Umesto trojke preporučujem vam najbolji Zombijev film koji je videlo premalo ljudi: "Posednuti svet El Superbista" (The Haunted World of El Superbeasto, 2009.).

Aljoša Tomić

PRIČA O JEZIVIM PRIČAMA IZ MRAKA

Film: Jezive priče iz mraka (Scary Stories to Tell in the Dark)
Režija: Andre Ovredal
Scenario: Den Hejgmen, Kevin Hejgmen, Giljermo del Toro, Markus Danstan, Patrik Melton
Uloge: Zoi Margaret Koleti, Majkl Garca, Gejbrijel Raš
Trajanje: 108 min
Proizvodnja: SAD, 2019.

Dobro došli dragi ljubitelji "Filmozofije Strave" u priču o „Jezivim pričama iz mraka“, horor filmu koji je nastajao polako, preko decenije, po (dečijim?) knjigama strašnih priča utemeljenih na folkloru i urbanim legendama iz pera Alvina Švarca. 

Radi se o tri knjige: "Jezive priče iz mraka" objavljene 1981. godine, "Još jezivih priča iz mraka" iz 1984. godine i "Jezive priče 3: Još priča od kojih se lede kosti" iz 1991. godine. One predstavljaju zbirke horor priča pomenutog autora namenjenih dečijem uzrastu, sa čime se ne bi baš svi složili. Knjige su navodno dosta brutalne i sirove u opisima, sadrže dosta nasilja i krvi i jezive crno bele ilustracije, što je sve zajedno uticalo na to da dobiju solidnu bazu publike i poštovalaca makar unutar horor žanra.

Ove knjige su obeležile osamdesete, potom i devedesete, pa i period od dvehiljaditih do sad u SAD kao izvor kontroverzi, sjajnih ilustracija Stivena Gamela i naravno strašnih priča koje po mišljenjima mnogih nisu zaista za decu. Nisam imala prilike da pažljivije zavirim u ove knjige, ali isto tako znam da raznim roditeljskim, religioznim i moralističkim udruženjima u Americi ne treba mnogo da bi dizali dževu, sklanjali određene naslove iz školskih biblioteka, cenzurisali sadržaje u odnosu na starost publike. 

Ne mogu reći kako stoji film u odnosu na knjigu, ali mogu pretpostaviti da se filmski studiji, po malo sa zadnjim namerama, opredele za ekranizaciju naslova koji već ima „istoriju“ podeljene javnosti, što pravi dobru bazu za zvučan PR. Fanovi prirodno očekuju mnogo, kao i oni koji se upecaju upravo na najave koje u sebi traže da zauzmete stranu za ili protiv.

Još ako uključiš u celu priču del Tora, koji je u autorskom smislu ovaploćenje makabra i bajke i režisera koji sigurno poseduje i entuzijazam i tehničko znanje kao što je Andre Overdal, a koji se već solidno pokazao naslovima kao što su „Lovac na trolove“ (Trollhunter, 2010.) i „Obdukcija Džejn Do“ (The Autopsy of Jane Doe, 2016.) pretpostavka jeste da želiš više od letnjeg blokbastera. Iako je dobio solidne kritike u Americi i vratio uloženo bar tri puta u prvoj nedelji prikazivanja, kod nas ovaj film nije izazvao naročitu pažnju. U bioskopima je bio letos i do sada su ga mnogi možda već i zaboravili. Nekima je sigurno prošao ispod radara jer zapravo cilja novu, mladu publiku kao potencijalne buduće fanove horor filma.

Ja sam imala baš jaku želju vlastitu, ali i molbu nekih od vernih fanova "Filmozofije strave" da pogledam i recenziram ovo ostvarenje i evo na šta sam naišla.

Film počinje i završava se monološkim replikama o egzistencijalnoj ulozi priča i pričanja u našim životima iz uglova dvoje glavnih nosilaca radnje. Istovremeno, vrlo šarmantno je uokviren muzičkim numerama „Season of the witch“ - Donovanovoj na samom početku filma i obradom Lane del Rej koja se pojavljuje i u trejleru i na kraju. Ovi detalji pored brojnih referenci na horor filmove u vidu postera i drive in bioskopa u kome ide Romerova „Noć živih mrtvaca“ (Night of the living dead, 1968.) treba da naprave atmosferu za ono što će se dogoditi kao sadržaj horor sendviča između ove dve šnite muzičkog hleba. 

Radnja sendviča počinje u najstrašnijoj noći u godini, u Noći Veštica, u malom američkom gradiću nadomak Čikaga. Godina je 1968., izborna godina, tik pred izbore koje će uzeti Nikson. Ova epoha u novijoj američkoj istoriji prebogata je političkim, socijalnim i kulturološkim previranjima, a priča se fokusira na grupu mladih ljudi koji su tik na granici zrelosti, u uzrastu kome su i sami puni previranja emocija, razmišljanja i otkrivanja sopstvene uloge u društvu i vlastitim životima i ove godine, kako sami primećuju trick-or-treat-uju poslednji put. Čudna podudarnost između društvenog i ličnog trenutka simbolično se ogleda u nizu horor priča kojima se ovaj film bavi i objedinjuje u jednu celinu kroz sudbine ovih mladih ljudi.

Eh, kad vam ovako ispričam, naložićete se, jel tako? Naravno da jeste! Isto kao kad ste videli trejler za ovaj film pa pomislili da ćete dobiti punokrvni superjezivi omnibus simbolizovanim intimnim, ali i kolektivnim strahovima, strahovima jedne ere, jedne kulture i eventualno onoga suštinski ljudskog u svakom od nas. A u stvari dobijete jedan ni dečiji, ni odrasli film, koji u dinamici radnje i karakterizaciji likova dosta kaska sam za sobom.

Film je uglavnom formulaičan i neupečatljiv. Postoji nekolicina, pristojno režiranih, napetih jump scare-ova, kojima prethodne sjajni mini obrti koji se poigravaju gledoačevim pretpostavkama i monstruma čiji se potencijal tek naslućuje. Bez obzira na to, ovaj film nam ne daje ništa što već nismo videli u  „To“ (It, 2017.) ili u „Sabrininim uzbudljivim Avanturama“ (Chilling Adventures of Sabrina, 2018.).

Jedna površna producentska igra na sigurno, koja gađa emocije gledalaca štimungom na najbanalniji način i stvarima koje su već provereno prošle na drugim mestima. Najčudnije jeste što je del Toro stao iza ovog ostvarenja kao producent i kao neko ko je radio na scenariju, tako da tok koji je celo ostvarenjenje uzelo nije lako objasniti. Del Toru nije prvi put da podrži nešto što zvuči kao dobra ideja u osnovi, ali vrlo osrednja realizacija – na Filmozofiji smo recenzirali već jedan takav pokušaj - „Ne plaši se mraka“ (Don’t be afraid of the dark, 2010.).

Od toplih boja jesenjih kadrova melanholičnog gradića koji treba da se podudara sa jeseni detinjstva koje se završava za naše likove, do njihovih klišeiziranih međusobnih odnosa i predvidivih društvenih funkcija, do vrhunca koji je i rasplet, sam u sebi potpuno scenski, ali i scenaristički antiklimaktičan i nespektakularan, od vizuelnog do suštinskog sadržajnog dela.

Na kraju je sugerisano da ćemo možda videti i nastavak, iako još ništa nije oglašeno. Ispravite me ako grešim, a iskreno se nadam da ne grešim, bar dok se ovaj film ne opredeli šta hoće da bude. Ekranizacija knjige u obliku omnibusa? Tinejdžerska misterija sa horor elementima? Angažovani horor koji se bavi društvenom kritikom jedne epohe i kulture? Samo niz jezivih priča iz mraka od kojih će vam se zaista zalediti krv u žilama, ali će vas i pročistiti na način na koji adrenalinski šok u bezbednom okruženju to čini?

Možda su želeli da budu sve ovo, ali pretužno je da nisu uspeli da budu niti jedno od ponuđenog do samog kraja, a kamoli sve kombinovano. Osrednjost ne može spasiti to što ćeš nečije poznato ime zalepiti na neku značajnu funkciju (ovde scenarističku i producentsku) i pokušati da eksploatišeš entuzijazam i nečiju stručnost - mislim na reditelja. Nije da ništa ne valja u filmu, ali pre nego počnete uopšte treba vam sadržaj. Ovaj film je imao sadržaj u vidu knjige od koga će početi. Ili je film taj sadržaj izneverio, ili sam sadržaj nikada i nije bio toliko dobar - dok ne pročitam knjige ne mogu reći.

Što se tiče mlade publike kojoj je pre svega, a po svemu sudeći, namenjen: deco, molim vas pogledajte kultne klasike žanra, čitajte dela po kojima su ekranizacije nastale, mislite svojom glavom i nemojte gutati instant kreacije industrije koja od vas pravi, ne svoje buduće fanove, nego svoje buduće potrošače.

Nina Stefanija Blažević

PRVI HOROR, DRUGI PUT

Film: Sredina leta (Midsommar)
Režija: Ari Aster
Scenario: Ari Aster
Uloge: Florens Pju, Džek Rejnor, Vilhelm Blomgren
Trajanje: 147 min
Proizvodnja: SAD/Švedska/Mađarska, 2019.

Ari Aster je autor mlađe generacije čije smo debitantsko ostvarenje "Nasleđeno zlo" imali prilike da vidimo prošle godine, a koji nas je toliko oduševio da je završio na drugom mestu naše liste najboljih filmova. Kada nečiji prvenac napravi takav bum, podrazumeva se da će oči biti uprte u njega dok iščekujemo njegov sledeći korak. I stoga smo se unapred radovali recenziranju njegovog novog horora "Sredina leta".

Ovaj autor je za svoje novo ostvarenje rekao da je to njegov prvi horor, jer je "Nasleđeno zlo" u stvari porodična drama. Nakon gledanja "Sredine leta", jedna od stvari koja privlači pažnju je da je njegova tvrdnja laž i da je ovaj film u stvari priča o vezi dvoje ljudi koji se udaljavaju jedno od drugoga. Da pojasnim, na isti način na koji je Aster zaodenuo svoju priču o porodici sa problematičnom prošlošću u ruho horora, isto to je uradio ovde sa romantičnom vezom dvoje mladih ljudi koja je na izdisaju. 

To nikako ne mora biti loša stvar, pogotovo ako vam je dosta stereotipnih holivudskih horor filmova i tražite nešto sa malo više supstancijalnosti. Pored toga, ako vam se dopao njegov prvi film, ovde ćete pronaći i druge motive koje oba filma dele, poput fascinacije paganskim običajima i folklorom, ili fenomenalne upotrebe atmosferične muzike. Da li ovo znači da će vam se "Sredina leta" nužno dopasti ako ste voleli "Nasleđeno zlo"?

Odgovor na ovo pitanje nije baš jednostavan, jer je i meni bilo potrebno dosta vremena da saberem utiske nakon gledanja novog filma. Dok je "Nasleđeno zlo" svoju estetiku vuklo iz nekih horor klasika, dajući utisak gledanja nekog ozbiljnijeg old school horora u niši "Predskazanja" (The Omen,1976.) ili "Isterivača đavola" (The Exorcist,1973.), iskustvo gledanja "Sredine leta" je mnogo oniričnije, i mnogo više podseća na neki ekspresionistički arthouse film uz kapljicu psihodeličnog ludila nalik ostvarenjima Panosa Kosmatosa.

Voleli ga ili ne, ostaviće snažan utisak na vas. Što se tiče mojih očekivanja, moram priznati da nisam dobio ono čemu sam se nadao.

Priča prati grupu mladih ljudi iz velikog grada. Tu su devojka Deni (Florens Pju), čija je depresivna sestra oduzela sebi život nakon što je ubila njihove roditelje. Zatim, njen dugogodišnji momak Kristijan (Džek Rejnor), student antropolgije na doktorskim studijama, koji nema baš ideju kako da se nosi sa problemima u vezi, i nekoliko Kristijanovih prijatelja, od kojih je jedan student na razmeni, šveđanin po imenu Pel (Vilhelm Blomgren).

Pel je odrastao u malenoj komuni po imenu Harga, u Helsinglendu. Pošto se bliži jedan od najvećih praznika njegovog naroda - Midsomar, proslava letnje ravnodnevnice, on predlaže svojim prijateljima ekskurziju u njegovo rodno mesto. Zaitnrigirani studenti antropologije pristaju, a sa njima polazi i Deni koja i dalje pokušava da se izbori sa bolom gubitka porodice, godinu dana nakon tragedije.

Harga je izolovana, tradicionalistička komuna, koja sve svoje potrebe ispunjava zemljoradničkom i stočarskom proizvodnjom, a život ustrojava prema drevnim paganskim tradicijama, koje ćemo malo po malo otkrivati kroz oči američkih posetilaca.

Ova premisa mi se činila kao odličan teren za istraživanje odnosa savremenog racionalistički ustrojenog zapadnog uma, sa prethrišćanskim mitsko-magijskim umom. Većini gledalaca neće biti previše bitno što ovoj antinomiji nije posvećeno mnogo pažnje, ali meni kao zaluđeniku za primitivne religije je zasmetalo što taj aspekt nije istražen sa dovoljno razumevanja. Smatram da bi to filmu dalo dubinu kakvu ima npr. genijalni "Zagrljaj zmije" (El abrazo de la serpiente, 2015.).

Čini mi se da je taj momenat pomalo sveden na "ti šašavi pagani", stavljaljući ih bliže primitivnim kanibalima iz "Holokausta kanibala" (Cannibal Holocaust, 1980.), što može delovati kao uobičajen zapadnjački elitizam proizašao iz evrocentrične racionalističke tradicije.

Ali možda samo previše intelektualizujem, jer ovde nije reč o vikinzima i njihovim krvavim ritualima, već o odnosu Deni i Kristijana, gde je ceo put u stvari parabola za njihovo međusobno udaljavanje usled nedostatka komunikacije. Dok je površina filma ispunjena neprekinutim audio-vizuelnim senzacijama koje preokupiraju čula za cela dva i po sata trajanja filma, u podtekstu postoji samo jaz tišine koji raste među ova dva tragična lika.

Morate biti veoma specifičan profil ljubitelja horora da biste uživali u ovakvom filmu, koji deluje kao da ne podilazi nijednoj vrsti gledaoca. Za mene, Ari Aster i posle ovog filma ostaje intrigantan autro čiji ću rad nastaviti da pratim.  Još jedan savet koji bih dao je da ako se odvažite da pogledate ovo ostvarenje, pogledajte director's cut, koji je pola sata duži od bioskopske verzije, a u koji je stalo mnogo stvari koje su bile neprikladne čak i za R rejting koji je film dobio. 

Aljoša Tomić