LOVCI I LOVINA

Ove nedelje sam igrom slučaja otkrio dva sveža horor filma koji dele premisu: ljudi koji love ljude. Iako je nekim recenzentima ovo bilo dovoljno da ukažu kako to mora biti više od slučajnosti, ja mislim da ova dva naslova ne dele mnogo više od glavne ideje, koja nije ni tako retka kada je horor žanr u pitanju. 

Film: Lov (The Hunt)
Režija: Kreg Zobel
Scenario: Nik Kjuz, Dejmon Lindelhof
Uloge: Beti Gilpin, Hilari Svenk
Trajanje: 90 min
Proizvodnja: SAD, 2020.

Prvi film je nazvan jednostavno i direktno, "Lov". Ovaj film je režirao Kreg Zobel, koji nije naročito uzbudljivo ime kada je horor u pitanju, ali moram priznati da je uspeo prijatno da iznenadi. "Lov" je prepun frenetične akcije, duhovitih obrta i subverzivnih ideja. Doduše, ovo je dobrim delom zasluga i scenarističkog dvojca Kjuz i Lindelhof.

Još pre svog prvog javnog prikazivanja, ovaj film je digao prašinu. Razlog tome je tvit predsednika SAD-a Donalda Trampa u kom kaže da je ovaj film "stvoren da potpiri i izazove haos", čime je zaslužio svoj tag line "film o kome se najviše priča, a koji niko nije video". Priča filma je viđena kao gruba kritika dvopartijskog političkog sistema Amerike u kojoj su se našli uvređenim i desni konzervativisti i levi liberali.

Pa da li je ovo film koji će samostalno da sruši američku vladajuću elitu? Ne baš, ovo je u svojoj suštini crna komedija sa relativno malim budžetom. S obzirom da je reč i o misteriji, ne želim da ulazim dublje u zaplet, jer je dobar deo draži film u simpatičnim obrtima. Ali ono što je izazvalo reakciju političara je prilično gruba satira koja je osnova narativa.

Sa lajtmotivom praseta iz romana "Životinjska farma" Džordža Orvela, ovaj film koristi opus ovog pisca da ukaže na apsurdne momenta i licemerje ukorenjeno u sistemu. Na primer, antagonisti filma u svakom dijalogu insistiraju na liberalnom jeziku političke korektnosti, koji je ovde predstavljen kao semiotički prazan "Novogovor".

Film definitivno ima neke provokativne ideje, ali ne intelektualizuje ih previše, ostajući pri tome dinamičan i duhovit akcioni film sa odličnim gore efektima. Na žalost, iako je zabavan i iako je digao mnogo prašine u medijima, to mu nije pomoglo da vrati ni polovinu uloženog novca na svetskom tržištu.

Prikazivanje ovog ostvarenja je prvo odgođeno zbog masovnih pucnjava u Americi, a zatim i prekinuto pre veremena zbog pandemije Korona virusa. Slučajnost ili nešto više? Sigurno slučajnost, ali svejedno bacite pogled na ovaj film

Film: Bakurau (Bacurau)
Režija: Žulijano Dorneles, Kleber Mendonsa Filjo
Scenario: Žulijano Dorneles, Kleber Mendonsa Filjo
Uloge: Barbara Kolen, Tomas Akvino, Silvero Pereira
Trajanje: 131 min
Proizvodnja: Brazil/Francuska, 2019.

Za razliku od "Lova", "Bakurau" je daleko ozbiljniji film snimljen na deliću budžeta svog holivudskog kolege. O ozbiljnosti ovog filma svedoči 17 nagrada i 8 nominacija na raznim svetskim festivalima, uključujući nominaciju za Zlatnu palmu, i nagradu žirija na festivalu u Kanu. Film je započeo svoja festivalska prikazivanja prošle godine, da bi široj publici bio prikazan u martu ove godine.

I moram reći da je ovo jedno od prijatnijih iznenađenja ove godine. I ne kažem to samo zato što sam slab na filmove sa područja Centralne i Južne Amerike. Ovo je inteligentan i slojevit film, iako na površan pogled možda ne deluje tako. Kako je bitan deo i ovog filma misterija, neću ulaziti previše u zaplet, ali ću reći ponešto o opštijim tačkama ovog naslova.

Priča je smeštena u malo seoce Bakurau, sa jedva stotinjak žitelja, smešteno negde u pokrajini Pernambuko države Brazil. Iako je ovo seoce toliko malo, da ga nema ni na Google mapama, seljani nisu pošteđeni terora razvijenog sveta poput kriminalnih kartela i korumpiranih političara. Dobar deo filma ćemo se upoznavati sa žiteljima koji se trude da vode dostojanstven život u skladu sa svojim istorijskim nasleđem i kulturnom tradicijom.

Takođe, upoznaćemo se i sa kakvim se svakodnevnim problemima i kofliktima suočavaju. Sve dok se ne pojavi mala letelica u obliku letećeg tanjira.

Ovaj film kao i "Lov", ima satirične elemente, koji nisu toliko in your face, iz jednostavnog razloga što je ovaj film mnogo slojevitiji i nije toliko ogoljen. Ovaj film sa razlogom traje preko dva sata, jer ne žuri da pređe na akciju, već polagano postavlja figure na tablu, i postepeno gradi tenziju. Pošto nigde ne žuri, ritam filma je odličan i rasplet filma je krajnje katarzičan.

"Bakurau" je mnogo moćnija satira i društveni komentar od "Lova", ali na žalost, verovatno će jednako ostati nepoznat široj publici, uprkos svim festivalskim uspesima. Dodatni motivator za gledanje ovog filma ljudima sa Balkana je i način na koji problemi latinske amerike rezoniraju sa našim. Ova zemlja jednako pati od hronične bolesti kriminalaca i korumpiranih političara zbog kojih možemo da se srodimo sa nesrećnim žiteljima Brazila i sličnih južnoameričkih država. Možda jedino bez onog gorkog ukusa kao kada se bavimo našim problemima, jer nas ceo okean deli od tog sveta.

Aljoša Tomić

SAGA SE NASTAVLJA

Serija: Šta radimo u senkama, sezona 2 (What We Do In The Shadows)

Kreator: Džemejn Klement

Uloge: Kajvan Novak, Mat Beri, Natasja Demetru

Trajanje: 30 min (10 epizoda)

Proizvodnja: SAD, FX, 2019.

Prošle nedelje se završila i druga sezona serije “Šta radimo u senkama?” koja sada među ljubiteljima horora i horor komedije polako uz film iz 2014. zauzima kultni status. Možda je serija čak prevazišla i popularnost filma jer poznajem neke ljude koji obožavaju seriju, a da zapravo još nisu pogledali film. Za mene je serija bolja i urnebesnija, ali svakako ne osporavam ni kvalitet filma niti njegovu originalnost i autentičnost. Kada se pojavio kao pseudo dokumentarac o vampirima, to je već kao sam koncept obećavalo bizarnu horor priču.

Dakle, saga se nastavlja. Naši junaci Nandor, Nađa, Kolin Robins i Giljermo nastavljaju svoj vampirski život na Stejten Ajlendu. Svakom od ovih likova će u drugoj sezoni biti posvećena bar jedna epizoda. To znači da ćete ukoliko među ovim likovima imate omiljenog, uživati u epizodi gde će on biti protagonista. To je možda ono što karakteriše drugu sezonu i štoje razlikuje od prve.

Spojleri prve sezone: U prvoj sezoni pored sporednih priča razvija se i jedan meta-narativ vezan pre svega sa glavnog pokretača radnje odnosno Barona Afanaza, koji dolazi u posetu našim junacima. Većina stvari koja tera radnju napred ustvari vezana je za događaje koji se dese nakon njihovog zajedničkog izlaska i smrti Barona, za koju je kao što znamo odgovoran Giljermo. 

U drugoj sezoni nema nikakvog meta-narativa već se iz epizode u epizodu naši likovi susreću sa uvek novim preprekama. Pošto smo u prvoj sezoni imali epizodu posvećenu vukodlacima bio bi red da se kroz seriju obrade i druga horor bića iz tame, tako da ćete imati priliku da uživate u susretu naših junaka sa duhovima,vešticama ali i lovcima na vampire. 

Moj omiljeni lik je Kolin Robins, a koji je vaš?

Kolin Robins je ona vrsta monstruma kojeg ćete zaista nekad sresti u životu. Ja ih znam bar nekoliko. Njegov lik je toliko uverljiv u svom smaranju drugih likova da segmenti posvećeni njemu zaista izazivaju određenu dozu teskobe. Ako sam se i nasmejao bilo je od muke! Kolin Robins je u seriji ubedljivo najstrašniji lik, pogotovo kada se hrani pa mu se oči zacakle. Za razliku od njega ovi “pravi” vampiri su samo smešni. 

 

Ustvari oni su samo vampiri iz strašnih priča, a Kolin je stvarni vampir koji se kreće danju i koji sisa vašu energiju kad vas se dočepa. Takvih treba da se uhvate. Vampire iz horor priča barem možete da ubijete kolcem u srce, a za ovog mislim da još uvek nije pronađeno adekvatno oružije osim da bežite glavom bez obzira. Tako isto je prikazano i u seriji. Kolin ustvari je nepobediv, kao Džejson iz “Trinaestog petka” (Friday the 13th, 1980.). On jedino može samog sebe da pobedi, tako što kada isisa energiju svih, ostaje bez hrane, sam i nesrećan.

 Ako kažemo da je prvi film iz 2014. bio revolucionaran za horror-treš-komediju i found footage prikazujući na nivou ideje bizarnu priču o tri cimera vampira. Svakako da je serija ovu ideju u svom žanru i podžanru izvela u mainstream i plasirala u sam vrh horor serijala. Druga sezona ne donosi ništa novo što već nismo videli u filmu i prvoj sezoni, ali sledi započeto i verodostojno iz epizode u epizodu potvrđuje svoj kvalitet.

Nenad Lančuški

DOM IZ SNOVA SA PREČICOM DO PAKLA

Film: Vivarijum (Vivarium)
Režija: Lorkan Finegan
Scenario: Lorkan Finegan, Garet Šejnli
Uloge: Imodžen Puts, Džesi Ajzenberg, Džonatan Eris  

Trajanje: 97 min
Proizvodnja: Irska, SAD, Belgija, Danska 2019.


Ovo je treća porodična drama u obliku horora koja me je zadesila ove godine u trajanju samo jednog godišnjeg doba. Uputno je reći da izgleda da civilizacijski promišljamo neke vrednosti koje su važile do sada za konvencionalni recept za življenje života. Ovog puta je na redu čuveno otpočinjanje zajedničkog života ili simbolično rečeno svijanje porodičnog gnezda!

Namerno koristim ovu metaforu jer film počinje jednim prelepo režiranim isečkom iz prirode koji vas lako može dovesti u zabunu da gledate neku BBC-ijevu prirodnjačku emisiju, ali ubrzo kao što u poslednjem razredu osnovne škole otkirjemo da se biologija tiče ljudskih tela i našeg života, tako i ovde ubrzo vidimo da i ljduski životi imaju svoje zakonitosti i neizbežan redosled koji diktira priroda. Pogotovo kada se umesto na poziciji posmatrača nađemo na poziciji posmatranih.

Takođe sama reč iz naslova – vivarijum – upućuje nas na temu prirodnjačkih ogleda. Vivarijum je prirodnjačka bašta - odnosno ograđen prostor sa kontrolisanim uslovima koji oponašaju autentičan životni ambijent u kome se drže (manje) životinje za posmatranje.

Priča prati mladi par koji se odlučuje zajednički život i kupovinu kuće. Razmatrajući različite opcije nailaze na agenciju za nekretnine čiji neobičan agent im nudi jedinstvenu priliku da steknu dom u novom predgrađu namenjenom ostvarenju svih ideala porodičnog života. Iako sa rezervom, oni prate ovog čudnog, ali ubedljivog lika u posetu domu smeštenom u košmarni lavirinit naselja prepunog identičnih rezeda zelenih kuća. 
 
To je mesto gde ovaj par neočekivano počinje novi život, mesto gde počinje zaplet i mesto/tačka u vremenu nakon koga atmosfera, radnja i događaju postaju potpuno neočekivani i nepredvidivi na svaki način koji vam padne na pamet. Film od samog početka, iako sasvim jasan i koncentrovan u svojoj poruci, ipak svo vreme radi na tome da vas razoruža od svake pretpostavke i od gledalačkih alata ostavi vam jedino mogućnost da se poistovetite sa ovo dvoje ljudi, što zaista neće biti teško. 

Empatija sa likovima dolazi prirodno i lagano. Delom, zato što se radi situaciji/životnoj fazi sa kojom većina nas može da napravi korelaciju, a to je početak zajedničkog života sa nekim. Takođe, zato što način na koji je film osmišljen i snimljen u sebi sadrži zadatak da vas kroz celu priču vodi putem boja i scenografije koje se od trenutka kada otpočne zaplet
pretvaraju u natprirodnu prašumu čulnosti i primordijalnih strahova začinjenih klasutrofobijom i gubitkom kontrole nad sopstvenim životom.

Drugim rečima imamo posla sa koncentrovanim jadom egzistencije "odraslog" i samostalnog života dvoje ljudi koji živeći svoje male potrošačke živote prigodno u idealnom komšiluku predgrađa utapaju se u banalnost svakodnevice suočeni sa posledicama izbora za koje nemaju utisak da su ih sami napravili. Naravno od srećnog para ljubavnika koji žude za životnom avanturom, gledamo kako se pretvaraju u ogorčene i povređene pojedince koji se međusobno prebacuju odgovornost i krivicu za život koji vode sa jednog na drugo.

Trivijlanost svakdonevnih borbi za puko preživljavanje očišćeno od smisla istoveremeno tone u nešto što mogu opisati jedino kao kiselinu linčevskih pejzaža podsvesti gde objašenje za to što nam se događa sasvim prirodno može biti i nešto potpuno natprirodno! Ovaj film u sebi sadrži naučno fantastične elemente na isti način kao i "Zona Sumraka" (Twilight Zone, 1959.) i nadrealno teskobnu atmosferu misetrije "Tvin Piksa" (Twin Peaks, 1990.).

Topla preporuka svim ljubiteljim horora koji su skoro ili uskoro staju "na ludi kamen" zajedničkog života, ali i svima koji ovih dana promišljaju karakteristike i nedostatke konzumerističkog društva koje odavno ne funkcioniše po logici svrsishodnosti i smisla, već po inerciji za koju bi semoglo reći da je nagonska i prirodna da isto to društvo nije prirodu (onu unutrašnju, kao i okolinu) potpuno ostavilo po strani zarad "civilizacije".

Čak i ako se ne bavite nikakvim promišljenjem, ovaj film je prelepo, nadrealno snimljen i režiran, jasno i kompaktno napisan i sjajno iznesen od strane glumačkog para Puts-Ajzenberg. Nema razloga da se ne upustite u jednu malu prirodnjačku avanturu sa ljudskim jedinkama u ulozi zamorčića i pokušate da saznate ko to nadgleda eksperiment!

Nina Stefanija Blažević

JABUKA NE PADA DALEKO OD STABLA

Film: Posednik (Possessor)

Režija: Brendon Kronenberg
Scenario: Brendon Kronenberg
Uloge: Andrea Rajsborou, Kristofer Abot, Dženifer Džejson Li
Trajanje: 102 min
Proizvodnja: Velika Britanija/SAD, 2020.

Brendon Kronenberg je, uprkos poznatom prezimenu, prilično nepoznato ime čak i ljubiteljima horora. Sin čuvenog kralja body horora Dejvida Kronenberga, uz koga je i uronio u svet filma radeći na filmu "Postojanje" (eXistenZ, 1999.) kao tehničar za specijalne efekte, započeo je svoju ozbiljniju autorsku karijeru sa svojim prvim dugometražnim filmom "Antivirus" (Antiviral, 2012.).

Osam godina kasnije zavšio je produkciju i svog drugog filma, koji je premijerno prikazan u selekciji filmskog festivala Sandens u januaru ove godine. Već u ova dva filma se može primetiti da mladog Brendona interesuju dosta slične teme kao i njegovog oca. I ovo će uglavnom biti determinanta toga da li će vam se njegovi filmovi svideti.

 

 

Ciničniji gledaoci će u njegovom opusu videti oponašanje Kronenberga starijeg, obučeno u milje tipičnog festivalskog artsy filma. Moje mišljenje je da je uprkos bremenu koje nosi, Brendon na putu da nađe svoj autentičan izraz, i da ima inteligentne i precizno izvedene ideje.

Dok se njegov prvi film bavio distopijskim svetom u kome je celebrity kultura eskalirala do te mere da obožavaoci velikih zvezda žele da se inficiraju bolestima koje njihovi idoli imaju, njegov drugi film se okreće ka unutra i bavi se pitanjem identiteta, ili njegovim rečima, "film o osobi koja možda jeste, a možda i nije uljez u svom vlastitom životu." 

 

 

Brendon kaže da su mu glavna inspiracija za ovaj film bile komedije o zameni tela, ali uprokos tome ovaj film je turoban, spor i na momente vrlo eksplicitno nasilan. Ovo nije naročito zabavan film, ali je veoma ekspresivan dok postavlja neka veoma zanimljiva pitanja i slika jedan narativni pejzaž u kome se identiteti glavnih likova rasipaju.

Glavni lik filma je Tasija Vos (Andrea Rajsborou, koju smo imali priliku da vidimo u prošlogodišnjem hororu "Mendi"), elitni agent tajanstvene korporacije koja koristeći neuralne implante zaposeda tela drugih ljudi, sa ciljem sprovođenja asasinacija poslovnih konkurenata.

 

 

Iako je veoma uspešna u onome što radi, Tasijin porodični život je u rasulu zbog posla kojim se bavi, a umovi ljudi koje je zaposedala je ne napuštaju ni u najintimnijim trenucima njenog porodičnog života. Dok njena mentalna nestabilnost uzima danak, Tasija dobija novi zadatak, um Kolina Tejta (Kristofer Abot), mladog službenika konkurentske korporacije, koji je u vezi sa ćerkom glavnog izvršnog direktora te firme.

Kolin i sam ima probleme u svom intimnom životu, i nakon posednuća, dva okrnjena uma će početi da se prepliću i bore za prevlast u telu nesrećnog domaćina.

Što se tiče samih ideja, "Antivirus" je svakako originalniji sa momentima poput onoga u kome na crnom tržištu kloniraju odreske od mesa poznatih ličnosti, ali u izvođenju "Posednik" deluje dosta zrelije i elegantnije. Iako se i dalje poprilično vidi uticaj starijeg Kronenberga, novi Brendonov film deluje za nijansu autentičnije od njegovog prvenca.

 

 

Malobrojna glumačka ekipa je još jedna svetla tačka filma, pored Rajsborouove i Abota čije izvedbe nose film, svedene, ali majstorske uloge su odigrali i Dženifer Džejson Li (koja je takođe glumila u "Postojanju") i Šon Bin (ostavljam vam da pogađate da li umire i u ovom filmu). Sem toga, vredi pomenuti i odličnu fotografiju Karima Huseina, koji je sa Brendonom radio na oba njegova filma, a koje povremeno evocira ekspresivnost Darija Arđenta.

Brendon Kronenberg je mlad autor, sa skromnim opusom, ali iznedrio je ovih par filmova koji su me zaintrigirali dovoljno da pratim njegov rad. Ako želite malo drugačiji i inteligentniji horor, preporučujem vam ovaj film. Mada upozoravam vas, postoji rizik da vam se učini pretenciozno ili derivativno, sa obzirom na težinu prezimena koju ovaj autor nosi.

 

 

Osim toga u izgledu su još dva Brendonova filma. Kako ne želi da mu se ponovi situacija u kojoj 8 godina radi na jednom filmu, što je bio slučaj sa "posrednikom" ovog puta se poduhvatio dva projekta istovremeno. Možemo očekivati jedan SF horor za sada po d radnim imenom "Zmaj", dok drugi film predstavlja društvenu satiru pod imenom "Bazen beskraja".
 

Aljoša Tomić