PSIHOLOŠKI LAVIRINT

Film: Čovek lavirinta (L'uomo del labirinto)
Režija: Donato Karisi
Scenario: Dnato Karisi
Uloge: Dastin Hofman, Toni Servilo, Valentina Bele
Proizvodnja: Italija, 2019.
Trajanje: 130 min

Donato Karisi je italijanski pisac, scenarista i reditelj kojem je ovo drugi film koji je sam režirao, a po sopstvenoj noveli. Prvi je „Devojka u magli“ (La ragazza nella nebbia, 2017.) koji je imao i nešto veći uspeh.

U iščekivanju nekih naslova koji će tek da se pojave i često uzaludnom traganju za filmovima koji su trenutno aktuelni, potpuno slučajno stigla je jedna preporuka za ovaj film. Uvek me obraduje kada mogu da pogledam horor koji nije sa engleskog govornog područja, odnosno iz SAD-a. Zato sam se odlučio da bacim pogled na ovaj italijanski psihološki horor triler iako je star već skoro dve godine. 

„Čovek lavirinta“ je niskobudžetni film vrlo ambicioznog autora u punom smislu reči s obzirom da je Karisi svoj literarni rad pretočio u film koji je sam režirao. Obično ovakvi ambiciozni projekti budu vrlo loši, što se ne može u potpunosti reći za ovaj film ali se ne može reći ni da je sjajan.

Priča prati devojčicu Samantu (Valentina Bele) koja se petnaest godina vodila kao nestala, a ispostavlja se da sve vreme bila zatočena u lavirintu gde se njen kidnaper poigravao sa njom. Psihijatar (Dastin Hofman) pokušava kroz fragmente njenih sećanja i trauma da sazna što više o samom kidnaperu i da joj pomogne kako bi povratila mentalno zdravlje. U isto vreme slučaj u policiji ponovo biva pokrenut, a u istragu se uključuje i privatni detektiv (Toni Servilo) kojeg su roditelji devojčice davno unajmili da im pomogne na slučaju.

 Čitava priča zavijena je velom misterije koja gledaoca od početka uvlači u vrtlog simbolike i misterije, obećavajući interesantne obrte i tragične ljudske sudbine. Međutim vrlo brzo stvari postaju jasne, odnosno ja sam lako predvideo konačnu formu završetka. Naravno određeni detalji su na kraju ipak uneli boju u tu formu što ne čini ovaj film potpuno bezličnim i prostim.

Vremenski okvir filma je vrlo čudan jer sve izgleda kao mešavina analognog futurizma i savremenosti. Pored futurističkih stambenih objekata u gradu gde se odvija radnja, prisutni su i stari fiksni telefon, automobili iz osamdesetih i slično. 

 

Recimo upečatljiva scena je kada detektiv Đenko dolazeći u svoj stan posle napornog dana istrage, seda za radni sto na kojem je laptop i uzima diktafon sa audio kasetom kako bi snimio svoj dnevni izveštaj dok se u pozadini vidi panorama grada iznad kojeg lete dronovi.

Još jedna specifičnost ovog filma jeste fotografija i dizajn koji je kompjuterski dizajniran sa paletom crvenih boja koji dominira u većini scena, naročito onih gde su scene snimljene u kolima. Ove scene podsećaju na filmove iz pedesetih koji su snimani u studijima, samo u savremenom maniru. Nešto poput scena u filmu „Grad greha“ (Sin City, 2005.).

Sve ovo navedeno ne narušava kvalitet filma već je sinhronizovano i dostojanstveno, dakle ne pripada treš estetici. Mnogo veći problem je sama priča koja se razvlači i u drugoj polovini filma počinje ozbiljno da gnjavi. Iako ćete biti pred kraj izbombardovani obrtima ukoliko shvatite u čemu je fora, ovi obrti će vam biti samo dodatna potvrda onog što već znate.

Gledao sam i boljih ali i gorih horora ovakvog tipa. Možda ukoliko baš ne znate šta ćete da gledate bacite pogled i na ovaj film, čisto zbog estetike i glume, pre svega Tonija Servila.

Nenad Lančuški