NIKAD DOSTA PARANORMALNOG

Film: Priče o duhovima (Ghost Stories)

Režija: Džeremi Dajson, Endi Najman

Scenario: Džeremi Dajson, Endi Najman

Uloge: Endi Najman, Martin Frimen, Pol Vajthaus

Trajanje: 98 min

Proizvodnja: Velika Britanija, 2017.

Svima nam je poznat onaj osećaj jeze kada bi se kao klinci okupili u gluvo doba noći i u zamračenoj sobi prepričavali navodno autetntične natprirodne događaje koje smo čuli od odraslih ili pročitali negde. Taj specifičan osećaj je zaslužan za večitu popularnost priča o paranormalnim događajima, ili još preciznije, duhovima. I tako smo dobili film nazvan jednostavno "Priče o duhovima". 

Zašto je neko u lavini sličnih priča kojima nas horor autori intenzivno zasipaju već godinama pomislio da će film ovako neambicioznog naslova proći. Možda pre svega zato što je ovo britanska produkcija i zbog manjeg kapaciteta proizvodnje, (ne)kvalitet se ne može meriti sa onim najgorim što Holivud može da da? Ili možda zato što je bazirana na dramskom predlošku Endi Najmana i Džeremi Dajsona koji je prvobitno postavljen na čuvenom londonskom West End pozorištu? Uspeh njihove predstave je svakako uticao na to da se ona pretoči na filmsko platno, ali da li je to dovoljno da se istakne među skorašnjim filmovima slične provenijencije poput "Nasleđenog zla" (Hereditary, 2018.), "Suspirije" (Suspiria, 2018.) ili barem "Opatice iz pakla" (The Nun, 2018.)? 

Za početak, da vidimo o čemu se ovde radi. Priča prati skeptičnog profesora Gudmana (Endi Najman), koji kao protagonista priče u svojoj emisiji raskrinkava lažne spiritističke medijume i slične paranormalne prevare. Njega angažuje Čarls Kameron, čuveni istraživač paranormalnih pojava iz sedamdesetih godina, da reši tri slučaja koji su navodno stvarna svedočanstva o susretu sa natprirodnim. Od ove tačke priča prati Gudmana koji sprovodi istragu i intervjuiše svedoke događaja u pseudodokumentarističkom maniru.

Iako su se autori dali sve od sebe da učine ovaj film zanimljivim i originalnim, mislim da je primetno neiskustvo autora sa filmskim medijumom. Njihov filmski prvenac boluje od mnogih narativnih boljki, koje ne moraju bitI problem na pozorišnim daskama, ali su ovde i te kako primetne. Pre svega mislim na tri stvari: nedostatak dinamike, tenzije i loše struktuiran narativ. Početak priče ima formu pseudokumentarca, jer se vrti oko emisije koju vodi profesor Gudman. Pošto su očekivanja postavljena u manir dokumentarca, tako i likovi bivaju uvođeni posredno od strane Gudmana, koji ih intervjuiše i dokumentuje njihova svedočanstva. Zbog neefikasnog pripovedanja, film ima problem da uhvati zalet. 

 

Iz dokumentarističkog manira proizlazi i drugi problem: nedostatak tenzije. Jer smo u priče uvedeni posredstvom Gudmanovih intervjua, koji istražuje tri nepovezana slučaja, mi od samog početka znamo da su protagonisti priča živi i bezbedni, a pošto su jedini likovi koji se pojavljuju u navedenim pričama, ceo horor se svodi na jezivu atmosferu. Poslednji problem, loša struktuiranost priče, proizlazi iz navedena dva, ali i iz činjenice da film negde oko trećeg čina uzima potpuno drugi način pripovedanja, bliži psihološkom hororu, što bi moglo delovati zanimljivo, ali film u celini ne deluje organski povezan, već više kao da neko nije bio siguran kakav efekat želi da postigne. Finalno razočarenje je i predvidiv klimaks filma.

Ipak, "Priče o duhovima" imaju i poneki dobar momenat. Kao što rekoh na početku, u celini ovaj fim nije ni blizu loš kao neka od mainstream holivudskih ostvarenja. Kasting je odličan, kinematografija je upečatljiva, a atmosfera je odlična i uspeva da ulovi šarm klasičnih priča o duhovima. Ovaj film bi verovatno bio mnogo efektniji da su producenti angažovali nekog iskusnijeg reditelja, koji bi umeo da od ovog materijala sastavi koherentniju priču, ovako ostaje samo utisak blagog razočarenja.

Aljoša Tomić

STARA ŠKOLA

Film: Prestravljen (Aterrados)

Režija: Demijan Rugna

Scenario: Demijan Rugna

Uloge: Maksimiliano Gijon, Norberto Gonzalo, Elvira Oneto

Trajanje: 87 min

Proizvodnja: Argentina, 2018.

Pre dvanaest godina Demian Rugna je napisao scenario za ne tako poznati i proslavljeni film „Smrt zna tvoje ime“ (Death knows your name, 2007.) u kojem možemo da vidimo interesovanje prema estetici ružnog, krvoproliću i kasapljenju. Drugim rečima, nešto na šta ne može da ostane imun ni jedan mladi reditelj ukoliko gaji ljubav prema horor žanru, a naročito njegovom zlatnom i srebrnom dobu. „Prestravljen“ je sa druge strane film koji je Rugna samostalno napisao i režirao. Svakako daleko ozbiljnije ostvarenje nešto iskusnijeg autora sa sličnim, možda manje pubertetskim ambicijama, obišlo je mnoštvo festivala 2017. i 2018. godine. Američka kritika jedva da ga je uopšte uočila, ali ja verujem da će on naći put do pravih gledalaca. Malo je dobrih horora koji dolaze iz Latinske Amerike, a „Prestravljen“ svakako jeste jedan od izuzetno retkih. Ne želim da kažem da ovaj film ima ko zna šta specifično u sebi, međutim valja mu priznati barem omaž staroj školi filmova strave i užasa.

Radnja je smeštena u mali gradić negde u Argentini, gde se u jednom komšiluku dešavaju neobične, neobjašnjive stvari. Interesantno za ovaj film je da nekako nije određen protagonista od samog početka, tako da gledalac prati tri priče koje potiču iz tri različite kuće istog komšiluka i njihovo suočavanje sa paranormalnim. Zaplet počinje kada bivši policajac Funes (Maksimiliano Gijon) dovede svog prijatelja Hanoa (Norberto Gonzalo) koji se bavi paranormalnim pojavama u kuću majke Alicije (Žulijeta Valina) čiji se tek nastradali i sahranjeni sin pojavio na pragu kuće. Uskoro će grupa paranormalnih istražitelja oformiti tim u nameri da pronađu još dokaza, rasvetle i povežu događaje iz ova tri domaćinstva.

Ovaj film je podeljen u dva čina. Prvi u kojem gledamo tri priče, iz tri kuće, koje su pune duhova ili utvara koje pomeraju stvari ili bauljaju po prostorijama u nameri da plaše ili ubiju ukućane. Drugi čin je posvećen istrazi paranormalnog tima istražitelja kada ove tri kuće ostanu prazne. Meni je zaplet bio mnogo interesantiniji od raspleta, u stvari razrešenje onoga što je sam zaplet postavio bio mi je nedostojan svoje mogućnosti. To znači da sve ono što nas je navuklo da gledamo i željno iščekujemo drugi čin bilo je iznevereno. Ništa nam ne otkriju naši istraživači. Nema istorije i porekla duhova, nema razloga i motiva zbog kojih su oni tu. Drugi čin je jednostavno prazna vazna. Pored toga, muzika i jezivost su izuzetno direktni, ako zanemarino specijalne efekte koji su ovde stara škola u svakom smislu te reči.  

Nenad Lančuški

DA LI JE ODRASTANJE UVEK BILO OVAKO JEZIVO?

Film: Sabrinine jezive avanture (Chilling Adventures of Sabrina)

Kreator: Roberto Agvajer-Sakasa

Uloge: Kirnan Šipka, Ros Linč, Lusi Dejvis

Trajanje: 11 epizoda po 60 min.

Proizvodnja: SAD, 2018.

Iako za nešto manje od dva meseca očekujemo premijeru druge sezone, još nije kasno da vam predložimo još jedno iz bogate produkcije Netfliksovih ostvarenja u prošloj godini: “Sabrinine jezive avanture”! Svako ko se makar i površno seća bilo koje od prethodnih iteracija ove junakinje, može se zapitati šta mala veštica ili veštica tinejdžerka, može tražiti na našem blogu koji se pre svega bavi hororom. 

Činjenica je da su prethodne verzije Sabrine, počevši od one u izdanjima Arči stripova još 1962. godine, koristile veštičje aspekte u komedično-apologetske svrhe opisujući jednu razigranu, dovitljivu, ali nestašnu mladu devojku, čije neobično zanimanje/priroda služe tome da stvore neobičan seting za lika koji bi inače na ovaj ili onaj način svakako moramo da se susretne sa čarima i izazovima adolsecencije i odrastanja. 

Nasuprot tome Roberto Agvajer-Sakasa je odličan poznavalac horor žanra i ljubitelj mračnih i ozbiljnih, spram likova kojima su inspirisani, skoro apsurdno preteških tema. Sabrina predstavlja drugi u nizu naslova iz serijala Archie Comicsa kojima je on udahnuo novi, mnogo zreliji i mračniji život. Ko je gledao "Riverdejl" (Riverdale, 2016.), već je upoznat sa stilom ovog pisca i njegovom potrebom da se kroz teme namenjene bezazlenoj neslutećoj publici tinejdž serije vrlo ekplicitno dotakne tema od rodne ravnopravnosti do isprepletenosti politike i kriminala, korupcije u pravosuđu, dvoličnosti religije i njenih institucija i od priče o malom ušuškanom američkom gradiću koji se menja na gore, u stvari ispriča priču o gubitku nevinosti generacije koja odrastajući ulazi u koštac sa društvenim sistemom koji nas zapravo sve okružuje. 

Dok je Riverdejl vrlo sporog tempa, ne po količini avantura koje likovi prolaze već po tempu kojim evoluiraju, tema cele sezone Sabrininih jezivih avantura jeste sazrevanje i transformacija mlade junakinje iz mešovitog braka (veštac – smrtnica) koja na svoj 16. rođendan treba da bude inicirana u veštičji koven i odbaci sve veze sa svojom smrtnom prirodom, ali i društvom i svetom srednje škole u kojoj je do tad boravila. U svojoj potrazi za identitetom vodeći se prvim načelom satanističke religije kojoj pripada po tradiciji svoje veštičje porodice, slobodom, Sabrina se buni protiv nametnutog i podrazumevanog izbora, koji nije organski, njen vlastiti i bira teži put izgradnje vlastitog identiteta sa namerom da zadrži i usvoji najbolje od oba sveta. 

Glavnu ulogu tumači Kirnan Šipka, malda glumica sa pozamašnim glumačkim iskustvom, nama poznata po ulozi Sali Drejper u preko 90 epizoda serije "Ljudi sa Menhetna" (Mad Men, 2007.). Svojom celokupnom pojavom ona pronalazi način da skoro štrči u kadrovima svake epizode kao da time podržava činjenicu da ne pripada niti jednom od dva sveta, ni ljudskom ni veštičijem. Njena kasnija vizuelna transformacija oličava transformaciju ličnosti jednako kao i njeni postupci koji će je voditi do konačne odluke o opredeljenju u finalu sezone. 

Nakon iskustva sa Riverdejlom, Agvajer-Sakasa je svoj stil učinio elegantnijim, bolje foskusiranim još direktnijim u obraćanju problemima, minucioznijim u eksploataciji vizuelnih detalja koji će nas podsetiti na filmove poput "Isterivača đavola" (Exorcist, 1973.), "Strave u ulici brestova" (A Nightmare on Elm Street, 1984.) ili "Suspirije" (Suspiria, 1977.) i još mnogih. Radnja je smeštena u izmišljeni grad Grindejl u čudno neodređenom vremenskom periodu na način na koje je naše društvo u svom pristupu aktuelnim temama, za početak roda i pola, zaista meštavina nekih zastarelih, retrogradnih koncepcija i progresivnih struja koje se bore za politička i ljudska prava. On je tu uspeo da smesti izazove odrastanja i ceo jedan svet institucionalizovane religije i pravila veštičijeg kovena koji istrajava paralelno, ali izvan čulog opažanja stvarnog sveta smrtnika. Radnja serije i rast likova događaju se u prizmi magijskog i natprirodnog brutalno inspirisanog referencama na kultne horor naslove i onim što su naše predrasude ili neka površna znanja o paganizmu i satanizmu, a opet u svetu koji po svojoj patrijarhalno mizoginoj strukturi utvrđenoj u borbi za političku i druge vrste moći i spletkama predstavlja u stvari adekvatno ogledalo onom što svaki dan možemo sresti u svojoj okolini. Za početak navodna religija slobodne volje, - satanizam ovde je predstavljen u formi svake religije koja ono što nudi prevodi u strukturu u kojoj svoje prednosti kroz hijerarhijsko, a vrlo često i patrijarhalno organizovanje, upravo ukida, tražeći slepu pokronost svojih sledbenika u zamenu za (kontrolisanu) moć iz spoljašnjeg izvora.

Teme ljudskih prava i diskriminacije, te strukture sistema i korupcije koja ga suštinski prožima definitivno prevazilaze okvire tinejdžerske serije i kao i u "Riverdejlu", izgleda predstavljaju (slabu) tačku autora koji ima potrebu da insistira na njima. U kombinaciji sa dobro iskorišćenim budžetom za specijalne efekte veštačke krvi, maske demona i uopšte efekata magijskih rituala ili vizija, korišćenim u scenama gde su teme varirale od slešera do kanibalizma, bratoubistva i obraćanja Satane lično, vršnjačkog nasilja i diskriminacije, nagoveštaja BDSM odnosa i drugih uvrnutosti možda će vas nešto od ovog i šokirati iz prostog razloga što to što vidite niste očekivali u seriji o veštici tinejdžerki.

Postoji i druga mogućnost, da pomenute teme političke korektnosti kao i pop kulturne horor reference kojih ima pregršt u seriji, od kostima, do scenografije i kadriranja određenih scena predstavljaju, od strane Netfliksa poručenu, mešavinu vrlo precizno doziranih sastojaka koji daju kempi pastiš stilizovan tako da odgovara oku i srcu današnjeg po malo pretencioznog, trendi, a u stvari “programiranog” gledaoca u čijoj svesti sve ove pojedinačne stvari predstavljaju već viđen materijal. Stanje šoka i horora ipak ne prelazi granicu dobrog ukusa i cela serija je namenjena onima od 14+ godina, ali dinamike svakako ima. Može biti da se ovde ona produkuje pravilnim, pažljivo raspoređenim intervalima scenama gore-a i horora koji se lagano uvodi kroz epizode u kombinaciji sa punchline-ima malih pobeda za pojedince koji uspevaju da se izbore za svoja prava u pojedinačnim slučajevima nepravde, misleći da time menjaju sistem i vešto raspoređenih emotivnih momenata u međusobnim odnosima glavnih likova za koje se vežemo, pa onda i strahujemo. U svakom slučaju ovako sklopljena priča o Sabrini, pogađa tačno unutrašnjost uma jednog tinejdžera koji ima bujnu i vrlo mračnu maštu, ali i visoke aspiracije i entuzijazam za društveni angažman upren na ispravljanje nepravdi na kojima naše društvo počiva. 

Kako je odnos polova i rodna ravnopravnost u velikoj meri tema serije, na kraju mi je ostalo pitanje da li je o vešticama u našoj kulturi moguće govoriti izvan konteksta hrišćanske civilizacije i patrijarhalnog društva zasnovanog na seksualnoj podeli rada? Da li negovanje kulta ženske moći koja dolazi iz prirode koja je ujedno i boginja dobija svoj adekvatan izraz u tropi o vešticama koja samo naizgled osnažuje, a u svojoj osnovi predstavlja još jednu od diskriminišućih, muških, slika žene u istoriji našeg sveta? Ne znam da li će nova sezona, koja stiže 5. aprila odgovoriti na ova moja pitanja, ali svakako će biti zanimljivo da vidimo koliko će biti dosledni u konsekvencama koje slede nakon transformacije likova iz prve sezone.

Nina Stefanija Blažević

POVRATAK VEŠTICA

Film: Suspirija (Suspiria)
Režija: Luka Gvadanjino
Scenario: Dejvid Kajganič
Uloge: Dakota Džonson, Tilda Svinton, Mija Got
Trajanje: 152 min
Proizvodnja: Italija/SAD, 2018.

Dario Arđento je jedan od najuticajnijih horor autora u istoriji. Iako gotovo trideset godina nije uradio ništa naročito vredno pomena, filmovi na kojima je radio sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka su imali neizmeran uticaj na autore koji stvaraju danas. Njegova dva najuspešnija filma, koja su mu donela internacionalnu slavu su "Tamno crveno" (Profondo rosso, 1975.) i "Suspirija" (Suspiria, 1977.). Ovim filmovima je postavio nove standarde u okvirima horor filma i svrstao se u redove ljudi koji su oblikovali savremeni horor film, poput Džordža Romera i Džona Karpentera.

Nakon svega rečenog, nije potrebno isticati koliki je teret na nekome ko smera rimejk nekog od ovih filmova. A taj neko je italijanski autor Luka Gvadanjino, koji još od 2000. godine pokušava da realizuje ovaj film. U početku su za ovaj projekat bila vezana mnoga imena, poput reditelja Dejvida Gordona Grina, čiji smo rad imali prilike da vidimo prošle godine u novom nastavku "Noći veštica" (Haloween, 2018), ali i glumačka imena poput Natali Portman i Džudi Denč. Usled teškoća pri poletanju ovog projekta, pretprodukcija se razvukla sve do 2015. godine, kada je konačno produkcija zvanično počela, sa Gvadanjinom lično u rediteljskoj stolici.

Kako se onda Gvadanjino, reditelj proslavljen intimnim dramskim pričama, uhvatio u koštac sa rimejkom horor filma ovakvog kalibra? Pre svega ograđujući se od toga da pravi rimejk, za njega je ovaj film omaž osećaju koji je imao kada je prvi put gledao originalni film. A zatim angažujući ekipu sa kojom je napravio jedan od svojih najuspešnijih filmova "Rasprskavanje" (A Bigger Splash, 2015.). Adaptacija scenarija koji su originalno napisali Dario Arđento i Darija Nikolodi je pripala Dejvidu Kajganiču, scenaristi "Rapsrskavanja", nama poznat po prošlogodišnjoj seriji "Teror" (The Terror, 2018.). Kajganič je zahtevao slobodu da elaborira teme koje se u tragovima nalaze u originalu, ali se Arđento nije ozbiljnije bavio njima. I zaista ih je elaborirao, stvarajući verziju priče koja je za skoro sat vremena duža od originalne. 

Kajganič priču stvara u turbulentni istorijski okvir Nemačke 1977. godine, u period poznat kao "Nemačka jesen". Ovu godinu je obeležila serija terorističkih događaja, koji uključuju otmicu Lufhansinog leta 181, otmice visokih zvaničnika i bombaške napade. Takođe je i godina u kojoj je originalni film napravljen. Dok je Arđentova verzija vanvremenska i ekspresionistička, gotovo operatična, novi film je mnogo uzemljeniji i realističniji. Sem toga što se bavi problemima i tragedijama nastalim kao posledica rata, Kajganič sa druge strane uvodi teme veštičarenja i ženske solidarnosti, koji smešteni u realističnije okvire, daju filmu politički podtekst. Naime, Kajganič smatra da su ove teme iskvarene od strane istorije, transformišući hrišćansko shvatanje veštičarenja kao obožavanja Đavola u obožavanje primitivne figure božanske Majke, koja štiti i uništava. Naravno, ponešto od ovoga možemo naći i u originalu, ali pošto Arđenta zanima isključivo spektakl, kod njega ove ideje uglavnom ostaju neistražene.

Tematski slojevi su previše brojni za recenziju ovog obima i zahtevali bi obimniju analizu, ali moramo se osvrnuti i na druge tehničke aspekte. Kao što sam pomenuo, Gvadanjino se držao proverene ekipe, pa su glavne uloge pripale njegovim starim saradnicama Dakoti Džonson i Tildi Svinton - koja u ovom filmu igra tri lika, uključujući i glavnu mušku ulogu, a za odličnu retro kinematografiju inspirisanu filmovima Rajnera Vernerea Fasbindera je zadužen Sajombu Mukdiprom koji je sa Gvadanjinom sarađivao na "Zovi me svojim imenom" (Call me by your name, 2017.). Muzika, koju je za original radio italijanski prog-rok bend Goblin, ovde je pripala britanskom muzičaru i frontmenu benda Radiohead, Tomu Jorku, koji je obavio odličan posao na soundtracku.

 

Rezultat ovog poduhvata nije film koji pokušava da oponaša original, već je autentično delo koje će se verovatno dopasti jedino onima u preseku venovog dijagrama ljubitelja Darija Arđenta i Luke Gvadanjinoa. Ali ako imate nekih dva i po sata sa kojim ne znate šta bi, dajte šansu ovom filmu.

Aljoša Tomić