Film: Progutati (Swallow)
Ja sam ga gledala još pre pandemije, što se sada čini pre oko 1000 godina i isto toliko mi je trebalo da se odlučim na ovu recenziju. Trebalo je vremena da se slegne, da ga progutam i svarim, da se izrazim u skladu sa temom, te da shvatim koliko me ne ostavlja na miru.
Film je prelep i nenametljiv, baš kao glavna junakinja u svojoj ulozi savršene supruge u savršenom braku u savršenoj kući, buduća savršena majka koja nosi dete naslednika poslovne imperije, savršene porodice koja savršeno nema problema. Živeći savršen život ova skoro stepfordska supruga, Beti Drejper u nastanku, pohodi kao duh prelepu scenografiju svog skupocenog zatvora dok uspomene na njene snove i ambicije u svetu umetnosti lagano čile.
Uzevši u obzir da "swallow" u prevodu sa engleskog jednako znači i lastavica, prelepa kuća može biti i zlatni kavez. Znamo svi da laste u kavezu, odnosno zatočeništvu ne žive dugo i da se ne pripitomljavaju zaista. Za razliku od drugih ptica u ljudskim naseljima one se vrlo samostalno hrane lovom i ne dolaze previše u direktan kontakt sa ljudima. Nema evidencije da je naslov namerna igra reči, ali svakako da je prigodna.
Hanter se utapa tako u besmisao svakodnevice ispunjene socijalnim normama i očekivanjima, emocionalno zanemarena od strane svog supruga i ljudski neuvažena od strane njegovih roditelja, sa ni malo samostalnog kontakta sa spoljašnjim svetom i drugim ljudima, svedena je na puki objekat koji dopunjava imovinsku zbirku u postavci savršenog života.
Prvi deo filma jasno slika njenu nemogućnost da se u ovom okruženju izrazi i svrhovito egzistira. Takođe, scenu po scenu uviđamo da se odriče deo po deo vlastitog identiteta, svojih ambicija, planova, želja, ponašanja, prilagođavajući se zahtevima veće celine/više svrhe što je u ovom slučaju njena veza, odnosno brak i konačno trudnoća, odnosno buduća uloga majke koja uspeva da je od sebe same i raspolaganja sopstvenim telom dodatno otuđi.
Sa karakterističnim "ukusom" pedesetih i insistiranju na vintage estetici, ovaj film slika sliku braka koja je normirala ponašanje genracija i generacija žena kroz ljudsku istoriju, postavljenu na pijedestal u epohi SAD pedesetih godina prošlog veka kao ideal i san svake žene. Ironično je da će je baš svekrvin poklon, koji treba da inicira i ohrabri Hanter u uverenju da sve to tako i treba upravo biti zaslužan za njenu emancipaciju.
Tokom filma Hanter sa svojojm svekrvom deli nekoliko neobično ženski intimnih momenata, gde se sluti saučešće i saosećanje ne prijatelja ili člana porodice, nego upravo dve pripadnice istog roda za koje je priča već predefinisana. S tim što starija budući iskusnija, ironično ima manje razumenjava i više imperativa u svom stavu prema novoiniciranoj Hanter koja tek treba da se ukolpi u svoj novi život.
Poklon koji ova daje svojoj snaji kada Hanterina trudnoća bude (ne njenom voljom) objavljena jeste knjiga o spontanosti i razbijanju rutine koja deluje kao šamar i vrhunski sarkazam jer u samom darivanju sadržano je očekivanje da knjiga bude pročitana, ali ne i primenjena u meri u kojoj bi narušila poželjne obrasce ponašanja. Pretpostavka je da saveti o spontanosti o kojima je moguće čitati, jesu osmišljeni tako da pomognu u zatomljavanju bilo kakvih simptoma neočekivanog ponašanja i osećanja.
Ove godine skoro istovremeno imali smo priliku da vidimo još jedan ženski/feministički horor koji se bavi emancipacijom od nasilja u partnerskom odnosu. U Nevidljivom čoveku (The Invisible Man, 2020.) lik nasilnika i to nasilje dosta su eksplicitni i izraženi u (klasičnim) ulogama zlostavljača opsednutog kontrolom i potčinjavanjem "kratkih živaca" i "lake ruke" sa otvoreno sociopatskim karakteristikama i žrtve koja uspeva da se emancipuje do eksplicitnog suprotstavljanja i zadobijanja sopstvene bezbednosti i života.
Ali šta kada se nasilje ne može baš nazvati nasiljem, šta kada muž koji vam je sve obezbedio i učinio da nemate brige, ali ni potrebe za izborima osim boje zavesa ili mesta za žardinjere u vrtu istovremeno nema potrebe za vama kao ljudskim bićem već kao dodatkom savršenoj rutini vlastite egzistencije. Šta kada njegova predusretljiva i brižna porodica ne očekuje da vas upozna i prihvati već da vas ukalupi u ulogu koja je namenjena supruzi njihovog sina u carstvu korporativne aristorkatije?
Može li se tada ono što ne možemo nazvati nasiljem, a ipak ide na štetu ličnosti žene, pa i njene lične slobode, fizičke i mentalne, može li se tada to delanje sredine i pojedinaca i društvenih faktora koje oni predstavljaju ipak identifikovati (ako već ne nazvati) kao nasilje nad ženom? Civilizacijski odobrena, ekonomski argumentovana, kroz vaspitanje i usađivanje želje za odbravanjem sprovođena represija nad ženom jeste glavni zlikovac u ovom filmu.
Ili ako nećete feminističko čitanje, morate ipak prihvatiti da je jaka politička, u stvari anti-represivno feministička jedna od glavih poruka ovog body horora. Body horor u kući koja je sama telo, predstavljeno iznutra toplim tonovima, pre svega crvenim nasuprot hladnom plavetnilu pogleda napolje. Spoljašnjost koja predstavlja granice toga tela predstavljena je hladnim tonovima brda i neba u okolini.
U ovom telu nastanjena je Hanter, tim telom odeljena od ostatka sveta, saživljavajući se sa njom sve dublje i sami osećamo otuđenost. Telo unutar tela je predstava Hanter, onako kako sama sebe doživljava zatomljena unutar tela koje je okružuje i tela koje služi za komunikaciju i posredovanje sa svetom.
Pitanje našeg identiteta, njegovog pojma i granica, između ostalih, uvek je već u vezi sa pitanjem našeg tela. Telo je naša matrijalnost i naša prisutnost, ospoljenje. Raspolaganje vlastitim telom jeste jedna od odlika slobodnog čoveka, odnosno žene. Hanterin prvi gest spontanosti inspirisan (nenamerno) literaturom koji poslušno čita jeste upravo i gest pobune za preuzimanje kontrole nad spostvenim telom, a time i odlukama.
Momenat kada Hanter proguta prvi predmet, kliker, izuzetno čulno, prikazan je kao odlaganje zadovoljstva potpunim osećanjem teksture i oblika, a potom i gutanjem predmeta, gde plima zadovoljstva vrhuni pobednosnosnim izrazom na licu zbog spoznaje i osvešćenja ove sitne moći, ovog samo njenog znanja, ovog ponovnog utemeljenja intimnosti sa sopstvenim telom. Ova komunikacija sa vlastitom unutrašnjošću postaće ritual kada se ovaj budući ritualni objekat ponovo nađe na vitrini odakle ga je Hanter prvobitno uzela, nakon što ga po defekaciji povrati iz wc šolje, očisti i dodeli mu mesto, odnosno značenje u vlastitoj onotlogiji.
Tu počinje pobuna, mučna, kravava i bolna, ali neizbežna čijij je ovo samo simptom! Kako kolekcija na vitrini bude rasla i postajala oštrija i opasnija priča o emancipaciji od nametnutih granica i normi survava se u okrutnost bodi horora. Auto-invazija tela izazvana je ozbiljnim poremećajem u ishrani koji podrazumeva ingestinaciju nenutritivnih predmeta koji su vrlo često opasni po zdravlje onoga koji ih guta. Ovaj film ne slavi i ne romantizuje piku (što je ime poremećaja koji će biti dijagnostikovan glavnoj junakinji) već naprotiv pokazuje svu strahotu i ozbiljnost ovog stanja i njegovog uticaja na život pacijenta.
Simptomi revolucije za kojom žudi Hanter, doslovno su krvavi, nekada samo nekoliko crvenih tačkica u toaletu, a nekada hitna hiruška intervencija zbog predmeta koji su zaglavljeni u crevima. Nakon hiruške intervencije između ostalog i zbog činjenice da ugrožava zdravlje deteta koje nosi, porodica se odučuje da je pošalje na terapiju, dodele joj medicinskog brata – čuvara, a kada se ispotavi da ni to ne može da stavi pod kontrolu njenu bolest i nju samu, žele da je pošalju u instituciju zatvorenog tipa do okončanja trudnoće.
Priča je emotivno napeta i kompleksna za sve učesnike radnje, poremećaj o kome je reč predstvljen je ozbiljno u svoj svojoj strahoti, I dobri i loši momci nisu samo dobri ili loši i priča zaista ima da ponudi više od jednog ugla u svakom svom trenutku. Užas cene naizgled savršenog života kontrastiran je prelepim i skladnim koloritom scenografije i kostima u kojima se likovi kreću. Borba za slobodu je prljava i kontraverzna, a katarza je retko i teško dostupna kao i samoj junakinji koja hraneći svoj poremećaj uvek novim i opasnijim predmetima hrani i osnaživanje vlastitog identiteta, a opet na štetu sebe same.
Prilično sam sigurna da će ovo biti jedan od filmova godine. Blag i nenametljiv, prelep i tih, kao aikido koristi vašu energiju da bi vas vodio kroz priču. Ono što stavite unutra to će vam se uglavnom vraćati, da li je to sama odvratnost pojedinačnih scena, ozbiljnost socijalnog aspekta i politička poruka ili medincinska problematika ovog do sad, koliko znam, na filmu neobrađenog stanja, ili... ko zna šta ćete vi još videti.
Kako bilo dok shvatite da je gotovo, činiće se da nikada nije ni počelo, ili da počinje uvek već iz početka. Sasvim lako ovo je priča koju možda upravo proživljava neko u vašoj neposrednoj okolini i osim u njegovoj delikatnoj likovnosti, u toj spoznaji o bliskosti i neposrednoj mogućnosti jednog ovakvog scenarija je vrhunski užas ovog ostvarenja!
Režija: Karlo Mirabelja-Dejvis
Scenario: Karlo Mirabelja-Dejvis
Uloge: Hejli Benet, Ostin Stouvel, Denis O'Her
Trajanje: 94 min
Proizvodnja: SAD, 2019.
Prvi autorski dugometražni film Karla Mirabelja-Dejvisa prikazan je prvi put prošle godine na Trajbeka filmskom festivalu. Film je postigao značajan uspeh i doneo nagradu glavnoj glumici, Hejli Benet, za ulogu Hanter Konrad. Nakon toga film je prikazan na još 15 festivala širom sveta gde je od 25 nominacija ukupno uzeo 15 nagrada.
Scenario: Karlo Mirabelja-Dejvis
Uloge: Hejli Benet, Ostin Stouvel, Denis O'Her
Trajanje: 94 min
Proizvodnja: SAD, 2019.
Prvi autorski dugometražni film Karla Mirabelja-Dejvisa prikazan je prvi put prošle godine na Trajbeka filmskom festivalu. Film je postigao značajan uspeh i doneo nagradu glavnoj glumici, Hejli Benet, za ulogu Hanter Konrad. Nakon toga film je prikazan na još 15 festivala širom sveta gde je od 25 nominacija ukupno uzeo 15 nagrada.
Ja sam ga gledala još pre pandemije, što se sada čini pre oko 1000 godina i isto toliko mi je trebalo da se odlučim na ovu recenziju. Trebalo je vremena da se slegne, da ga progutam i svarim, da se izrazim u skladu sa temom, te da shvatim koliko me ne ostavlja na miru.
Film je prelep i nenametljiv, baš kao glavna junakinja u svojoj ulozi savršene supruge u savršenom braku u savršenoj kući, buduća savršena majka koja nosi dete naslednika poslovne imperije, savršene porodice koja savršeno nema problema. Živeći savršen život ova skoro stepfordska supruga, Beti Drejper u nastanku, pohodi kao duh prelepu scenografiju svog skupocenog zatvora dok uspomene na njene snove i ambicije u svetu umetnosti lagano čile.
Uzevši u obzir da "swallow" u prevodu sa engleskog jednako znači i lastavica, prelepa kuća može biti i zlatni kavez. Znamo svi da laste u kavezu, odnosno zatočeništvu ne žive dugo i da se ne pripitomljavaju zaista. Za razliku od drugih ptica u ljudskim naseljima one se vrlo samostalno hrane lovom i ne dolaze previše u direktan kontakt sa ljudima. Nema evidencije da je naslov namerna igra reči, ali svakako da je prigodna.
Hanter se utapa tako u besmisao svakodnevice ispunjene socijalnim normama i očekivanjima, emocionalno zanemarena od strane svog supruga i ljudski neuvažena od strane njegovih roditelja, sa ni malo samostalnog kontakta sa spoljašnjim svetom i drugim ljudima, svedena je na puki objekat koji dopunjava imovinsku zbirku u postavci savršenog života.
Prvi deo filma jasno slika njenu nemogućnost da se u ovom okruženju izrazi i svrhovito egzistira. Takođe, scenu po scenu uviđamo da se odriče deo po deo vlastitog identiteta, svojih ambicija, planova, želja, ponašanja, prilagođavajući se zahtevima veće celine/više svrhe što je u ovom slučaju njena veza, odnosno brak i konačno trudnoća, odnosno buduća uloga majke koja uspeva da je od sebe same i raspolaganja sopstvenim telom dodatno otuđi.
Sa karakterističnim "ukusom" pedesetih i insistiranju na vintage estetici, ovaj film slika sliku braka koja je normirala ponašanje genracija i generacija žena kroz ljudsku istoriju, postavljenu na pijedestal u epohi SAD pedesetih godina prošlog veka kao ideal i san svake žene. Ironično je da će je baš svekrvin poklon, koji treba da inicira i ohrabri Hanter u uverenju da sve to tako i treba upravo biti zaslužan za njenu emancipaciju.
Tokom filma Hanter sa svojojm svekrvom deli nekoliko neobično ženski intimnih momenata, gde se sluti saučešće i saosećanje ne prijatelja ili člana porodice, nego upravo dve pripadnice istog roda za koje je priča već predefinisana. S tim što starija budući iskusnija, ironično ima manje razumenjava i više imperativa u svom stavu prema novoiniciranoj Hanter koja tek treba da se ukolpi u svoj novi život.
Poklon koji ova daje svojoj snaji kada Hanterina trudnoća bude (ne njenom voljom) objavljena jeste knjiga o spontanosti i razbijanju rutine koja deluje kao šamar i vrhunski sarkazam jer u samom darivanju sadržano je očekivanje da knjiga bude pročitana, ali ne i primenjena u meri u kojoj bi narušila poželjne obrasce ponašanja. Pretpostavka je da saveti o spontanosti o kojima je moguće čitati, jesu osmišljeni tako da pomognu u zatomljavanju bilo kakvih simptoma neočekivanog ponašanja i osećanja.
Ove godine skoro istovremeno imali smo priliku da vidimo još jedan ženski/feministički horor koji se bavi emancipacijom od nasilja u partnerskom odnosu. U Nevidljivom čoveku (The Invisible Man, 2020.) lik nasilnika i to nasilje dosta su eksplicitni i izraženi u (klasičnim) ulogama zlostavljača opsednutog kontrolom i potčinjavanjem "kratkih živaca" i "lake ruke" sa otvoreno sociopatskim karakteristikama i žrtve koja uspeva da se emancipuje do eksplicitnog suprotstavljanja i zadobijanja sopstvene bezbednosti i života.
Ali šta kada se nasilje ne može baš nazvati nasiljem, šta kada muž koji vam je sve obezbedio i učinio da nemate brige, ali ni potrebe za izborima osim boje zavesa ili mesta za žardinjere u vrtu istovremeno nema potrebe za vama kao ljudskim bićem već kao dodatkom savršenoj rutini vlastite egzistencije. Šta kada njegova predusretljiva i brižna porodica ne očekuje da vas upozna i prihvati već da vas ukalupi u ulogu koja je namenjena supruzi njihovog sina u carstvu korporativne aristorkatije?
Može li se tada ono što ne možemo nazvati nasiljem, a ipak ide na štetu ličnosti žene, pa i njene lične slobode, fizičke i mentalne, može li se tada to delanje sredine i pojedinaca i društvenih faktora koje oni predstavljaju ipak identifikovati (ako već ne nazvati) kao nasilje nad ženom? Civilizacijski odobrena, ekonomski argumentovana, kroz vaspitanje i usađivanje želje za odbravanjem sprovođena represija nad ženom jeste glavni zlikovac u ovom filmu.
Ili ako nećete feminističko čitanje, morate ipak prihvatiti da je jaka politička, u stvari anti-represivno feministička jedna od glavih poruka ovog body horora. Body horor u kući koja je sama telo, predstavljeno iznutra toplim tonovima, pre svega crvenim nasuprot hladnom plavetnilu pogleda napolje. Spoljašnjost koja predstavlja granice toga tela predstavljena je hladnim tonovima brda i neba u okolini.
U ovom telu nastanjena je Hanter, tim telom odeljena od ostatka sveta, saživljavajući se sa njom sve dublje i sami osećamo otuđenost. Telo unutar tela je predstava Hanter, onako kako sama sebe doživljava zatomljena unutar tela koje je okružuje i tela koje služi za komunikaciju i posredovanje sa svetom.
Pitanje našeg identiteta, njegovog pojma i granica, između ostalih, uvek je već u vezi sa pitanjem našeg tela. Telo je naša matrijalnost i naša prisutnost, ospoljenje. Raspolaganje vlastitim telom jeste jedna od odlika slobodnog čoveka, odnosno žene. Hanterin prvi gest spontanosti inspirisan (nenamerno) literaturom koji poslušno čita jeste upravo i gest pobune za preuzimanje kontrole nad spostvenim telom, a time i odlukama.
Momenat kada Hanter proguta prvi predmet, kliker, izuzetno čulno, prikazan je kao odlaganje zadovoljstva potpunim osećanjem teksture i oblika, a potom i gutanjem predmeta, gde plima zadovoljstva vrhuni pobednosnosnim izrazom na licu zbog spoznaje i osvešćenja ove sitne moći, ovog samo njenog znanja, ovog ponovnog utemeljenja intimnosti sa sopstvenim telom. Ova komunikacija sa vlastitom unutrašnjošću postaće ritual kada se ovaj budući ritualni objekat ponovo nađe na vitrini odakle ga je Hanter prvobitno uzela, nakon što ga po defekaciji povrati iz wc šolje, očisti i dodeli mu mesto, odnosno značenje u vlastitoj onotlogiji.
Tu počinje pobuna, mučna, kravava i bolna, ali neizbežna čijij je ovo samo simptom! Kako kolekcija na vitrini bude rasla i postajala oštrija i opasnija priča o emancipaciji od nametnutih granica i normi survava se u okrutnost bodi horora. Auto-invazija tela izazvana je ozbiljnim poremećajem u ishrani koji podrazumeva ingestinaciju nenutritivnih predmeta koji su vrlo često opasni po zdravlje onoga koji ih guta. Ovaj film ne slavi i ne romantizuje piku (što je ime poremećaja koji će biti dijagnostikovan glavnoj junakinji) već naprotiv pokazuje svu strahotu i ozbiljnost ovog stanja i njegovog uticaja na život pacijenta.
Simptomi revolucije za kojom žudi Hanter, doslovno su krvavi, nekada samo nekoliko crvenih tačkica u toaletu, a nekada hitna hiruška intervencija zbog predmeta koji su zaglavljeni u crevima. Nakon hiruške intervencije između ostalog i zbog činjenice da ugrožava zdravlje deteta koje nosi, porodica se odučuje da je pošalje na terapiju, dodele joj medicinskog brata – čuvara, a kada se ispotavi da ni to ne može da stavi pod kontrolu njenu bolest i nju samu, žele da je pošalju u instituciju zatvorenog tipa do okončanja trudnoće.
Priča je emotivno napeta i kompleksna za sve učesnike radnje, poremećaj o kome je reč predstvljen je ozbiljno u svoj svojoj strahoti, I dobri i loši momci nisu samo dobri ili loši i priča zaista ima da ponudi više od jednog ugla u svakom svom trenutku. Užas cene naizgled savršenog života kontrastiran je prelepim i skladnim koloritom scenografije i kostima u kojima se likovi kreću. Borba za slobodu je prljava i kontraverzna, a katarza je retko i teško dostupna kao i samoj junakinji koja hraneći svoj poremećaj uvek novim i opasnijim predmetima hrani i osnaživanje vlastitog identiteta, a opet na štetu sebe same.
Prilično sam sigurna da će ovo biti jedan od filmova godine. Blag i nenametljiv, prelep i tih, kao aikido koristi vašu energiju da bi vas vodio kroz priču. Ono što stavite unutra to će vam se uglavnom vraćati, da li je to sama odvratnost pojedinačnih scena, ozbiljnost socijalnog aspekta i politička poruka ili medincinska problematika ovog do sad, koliko znam, na filmu neobrađenog stanja, ili... ko zna šta ćete vi još videti.
Kako bilo dok shvatite da je gotovo, činiće se da nikada nije ni počelo, ili da počinje uvek već iz početka. Sasvim lako ovo je priča koju možda upravo proživljava neko u vašoj neposrednoj okolini i osim u njegovoj delikatnoj likovnosti, u toj spoznaji o bliskosti i neposrednoj mogućnosti jednog ovakvog scenarija je vrhunski užas ovog ostvarenja!
Nina Stefanija Blažević
