POTRAGA ZA PRAZNIČNIM HORORIMA 2: USKRSNUĆE

Film: Adventski kalendar (Le calendrier)
Režija: Patrik Ridremon
Scenario: Patrik Ridremon
Uloge: Juženi Deruan, Onorin Magnije
Trajanje: 104 min
Proizvodnja: Francuska/Belgija, 2021.

Kao što pomenuh negde u ovo doba prošle godine, jedna od misija našeg bloga je da popuni onu neprijatnu tišinu porodičnih okupljanja. Pa tako zahvaljujući nama, pre nego što vas rodbina pita kako napreduje fakultet ili pravljenje dece, možete se spasiti puštanjem nekog od prazničnih horora koje vam mi preporučujemo. U najboljem slučaju vaša rodbina će se zabaviti, a u najgorem biće toliko zgađeni da će jedino pitanje koje im je na umu biti: “šta nije u redu sa tobom?”

U svakom slučaju, ovo je drugi deo moje potrage, i kako svaki nastavak, kreće se klizavom padinom i rizikuje pad kvaliteta dok pokušava da nadmaši original. A kada su praznični horori u pitanju, nije teško posrnuti i zaneti se gledanjem nekog od komercijalnih trash proizvoda koji samo pokušavaju da eksploatišu raznovrsne religiozno-praznične teme. I kao prvog puta, odlučio sam se da krenem nekonvencionalnom rutom: prateći svoje srce.

Na početku potrage, naišao sam na film “Nojeva ajkula” (Noah`s Shark, 2021.). Znam da ova travestija biblijske teme nema veze sa praznicima, ali s obzirom da smo ove godine propustili da recenziramo film o napadu ajkule, moram ga pomenuti ovde. Ipak, gledate ga na sopstvenu odgovornost, jer sumnjam da je budžet ovog filma prevazišao trocifren broj. Ali ako baš želite praznično b film, bacite pogled na "Crveni Sneg" (Red Snow, 2021.), horor komediju o autorki vampirskih romana, koja igrom slučaja sreće pravog vampira.

Sledeći film je pravi praznični, ali samo po nazivu: “Crni petak” (Black Friday, 2021.). Ovom filmu je glavni selling point to što u njemu glumi legendarni Brus Kembel. Na žalost, videti ga u ovom filmu izaziva uglavnom tugu, jer se sada prvi put na besmrtnom Ešu vide godine, i razlog zašto nije u stanju da glumi u nastavku serije “Eš protiv mrtvog zla” (Ash vs Evil Dead, 2015.). Sam film je niskobudžetni SF/horor o invaziji parazita koji ljude pretvara u bezumne monstrume, a koji je loše napisan i po standardima B filma, ali može da prekrati vreme ako ste sa društvom i u dobrom raspoloženju.

Sledeći na listi je "Tiha noć" (Silent Night, 2021.), film sa božićnom tematikom autorke Kamile Grifin, i ima koncept koji zvuči interesantno. Poslednje je božićno veče pre apokalipse koja će uništiti sav živi svet. Nekoliko britanskih konzervativnih porodica se okuplja da se oproste jedni od drugih pre nego što popiju pilule koje su dobile od vlasti, da bi prekratili sebi i svojim najdražima muke umiranja u otrovnom oblaku koji se približava. Sam narativ ima energiju opuštenog ćaskanja na sahrani, i ako se odlučite da gledate biće vam ovo najneprijatnijih sat i po u ovoj godini, a to je upravo ono što želimo da izbegnemo ovim poduhvatom.

Na kraju moja potraga se završila filmom koji mi je sigurno jedno od najprijatnijih iznenađenja ove godine. Odlučio sam se na gledanje samo iz razloga što ima prazničnu temu, i sem toga nisam imao nikakva očekivanja. 

Autor Patrik Ridremon mi je potpuno nepoznat, i njegova filmografija otkriva da je češće angažovan kao glumac, nego kao pisac ili reditelj. Naime, ovo mu je tek drugi autorski film, ali bez obzira na to, ovaj horor pleni svojim kvalitetima. Glavni razlog zašto je proleteo ispod radara većini ljubitelja horora je taj što ovo nije veliki film, niti ima velika imena zbog kojih bi čuli za njega. Nije prikazivan u bioskopima, a distribuiran je na platformi Shudder, koja nema resurse jednog Netflixa kojim bi promovisao ovakav naslov.

Zbog prazničnog naslova očekivao sam praznu eksploatativnu priču, u maniru pometnutog “Crnog petka”, ali tematika filma je u stvari inspirasana autorovom intimnom pričom. Naime, njegova sestra, rođena 1. decembra, često je dobijala adventske kalendare na poklon, ali ona bi ih, umesto da otvara jednu po jednu pregradu sa slatkišima, otvorila sve odjednom i pojela isti dan. Zato je on smislio tri pravila kalendara. Prvo, moraš ga zadržati čak i ako imaš isti, ne smeš ga se rešiti, i drugo, ako ga baciš - ubiću te.

Od ove tačke Ridremon gradi priču o misterioznom kalendaru poreklom sa prostora Nemačke, koji ima sličan set pravila, kao i sposobnost da promeni sudbinu onoga u čijem je posedu. Razotkrivanje misterije je ono što će vas držati pirkovane do samog kraja. Ali i drugi aspekti filma nisu za bacanje. Momenat koji mi se naročito dopao je angažovanost ovog filma. Naročita pažnja je posvećena prikazivanju života glavne junakinje Eve (Juženi Deruan), koja je paraplegičarka.

Eva je bila profesionalna plesačica, koja je pre tri godine doživela saobraćajnu nesreću usled koje je ostala paralizovana od struka na dole. Pratićemo je dok se suočava sa raznim formama diskriminacije i nasilja u privatnom i profesionalnom životu. Njena prijateljica Sofi (Onorin Magnije) joj na poklon iz Nemačke donosi masivni drveni adventski kalendar, kompleksnog mehaničkog dizajna. Nakon što pojede prve slatkiše počeće da otkriva da oni imaju neočekivan uticaj na njen život, kao i sposobnost da ga potpuno promene, ako je spremna da plati cenu.

Na prvi pogled svojevrsna fuzija “Gospodara pakla” (Hellraiser, 1987.) i “Gospodara želja” (Wishmaster, 1997.) ovaj film ima taj šmek stare škole, ali sa druge strane je potpuno savremen sa problemima koje stavlja pred glavnu junakinju. Siguran sam da ćete uživati otkrivajući bogatu pozadinsku priču razrađenu do detalja, ako budete gledali još samo jedan horor do kraja godine neka to bude ovaj. 

Aljoša Tomić

SVEŽINA SA ISLANDA

Film: Jagnje (Lamb)
Režija: Valdimar Johanson
Scenario: Sjon, Valdimar Johanson
Uloge: Numi Rapas, Hilmir Snir Gudanason, Bojrn Hlinur Haraldson
Proizvodnja: Island, 2021.
Trajanje: 106 min

Film „Jagnje“ zasnovan je na zajedničkom scenariju Islandskog pisca Sjona i reditelja Valdimara Johansona. Izvršni producent ovog filma je uticajni mađarski filmski autor Bela Tar, a film je distribuiran u većini zemalja Evrope i SAD-a. Premijerno je prikazan ove godine na Kanskom filmskom festivalu, a nagrađen je i Oskarom za najbolji međunarodni film od Akademije filmskih umetnosti i nauka. Takođe je zaradio do sada skoro 3 miliona dolara, što je sve zajedno veliki uspeh za debitansko ostvarenje i jedan ovakav minimalistički film.

Odmah na početku treba reći da se ovde ne radi ustvari ni o kakvom hororu, barem ne u onakvom smislu na kakav smo se navikli čak i u evropskoj kinematografiji. Ono što bi ga eventualno učinilo hororom jesu motivi fantastike kao natprirodne pojave i to kako se ljudski svet odnosi spram nje. Drugim rečima, ono što se ovde pojavljuje kao natprirodno biva tretirano kao samorazumljivo, kao nešto što je, uslovno rečeno, potpuno „normalno“. 

Radnja je smeštena na jednoj farmi ovaca koja je u planinama udaljena od civilizacije. Marija (Numi Rapas) i Igvar (Hilmir Snir Gudanason) su bračni par koji živi usamljeničkim životom nakon što su ostali bez deteta. Jedan dan nakon porađanja ovaca, odluče da jedno jagnje zadrže za sebe tretirajući ga poput svog novorođenčeta. Na tako nešto se odlučuju jer ovo jagnje ima telo čoveka (devojčice).

Oni uopšte ne dovode u pitanje svoj postupak već to smatraju kao nešto što se desilo prirodnim putem. Niti razgovaraju o tome, niti su začuđeni nad svojom usvojenom „ćerkom“. Tek Ingvarov brat Petur (Bojrn Hlinur Haraldson) koji se vraća sa puta, postavlja pitanja i smatra ono što su učinili nenormalnim. Odnosno, zaplet otpočinje njegovim dolaskom i otvorenim kritikovanjem njihovog postupka zbog čega dolazi do sukoba. 

Da se vratim sada na to šta je ovde zaista jedan novi pristup hororu, odnosno jednoj novoj perspektivi gledanja na natprirodno kakvo do sada u filmu nismo imali. I kod Dejvida Linča u "Glavi za brisanje" (Eraserhead, 1977.) glavni lik Henri (Džek Nans) ima odnos sa nečim što tretira kao svoju bebu, međutim ono je groteskna abominacija koja i njemu samom izaziva strah i gađenje. U filmu „Jagnje“ ono što je tretirano kao beba i kasnije kao dete, niti je abominacija u smislu odvratnosti, niti je se njeni usvojitelji plaše.

Bizarnost ove situacije je sama po sebi jasna. U oba filma natprirodno je stavljeno u pojam novog života koji sam po sebi treba da predstavlja izvor sreće. Nije u svakom društvu novi život bio vrednovan bezuslovno, ako se setimo da su Spartanci u Helenskoj grčkoj ubijali novorođenčad ukoliko su imala neki invaliditet ili bilo kakvu bolest. Drugim rečima, ukoliko nisu imala predispozicije da stasaju u ratnike.

Današnje društvo svaki život nastoji da vrednuje na isti način. Međutim razvojni put ove emancipacije može da se vidi upravo u analizi ova dva filma sa sličnom, gotovo istom tematikom. Kod Dejvida Linča glavni lik i dalje ima strah od svog novorođenčeta koje je neuobičajeno, dok se Johansonovi junaci prema svom neuobičajenom novorođenčetu odnose kao da ono to nije. Čak i Petur koji „devojčicu“ ne prihvata na početku kroz dalji razvoj priče zapravo menja svoj odnos prema njoj.

„Devojčica“ za razliku od Linčove abominacije nije niti strašna niti ružna, čak u određenim segmentima filma izgleda vrlo simpatična. U ovome se simbolički ogleda društvena percepcija dece sa smetnjama, bolesne dece ili naprosto ljudi koji svoje ljubimce doživljavaju kao svoju decu. Tačnije ovde možemo da uočimo jednu genezu odnosa društva prema osobama sa smetjama koja seže od toga da je dete koje se rodi drugačije bivalo odbacivano do bezuslovnog prihvatanja. 

Linčov Henri želi da prihvati svoje novorođenče ali nije u stanju da to uradi u potpunosti, zato je i ono prikazano kao stravična abominacija. Dok sa druge strane u „Jagnjetu“ likovi bezuslovno i samorazumljivo prihvataju različitost, kao što je to vrednost i odnos današnjeg društva prema drugačijem, barem u svojoj osnovnoj ideji.

Takođe cela simbolika može da predstavlja i odnos ljudi prema ljubimcima kada svoje mačke i pse zovu bebama i decom, na prvi pogled se samo šaleći, a suštinski ustvari transferujući odnos koji bi imali sa nerođenim detetom na svoje ljubimce.

Ovo poslednje može da predstavlja jedan veštački identitet roditeljstva koji sebe ne shvata ozbiljno. Na taj način oni žive izvan svog identiteta „roditelja“ iako takvim odnosom sa ljubimcem u stvari kreiraju jedan takav odnos. Svakako postoje i oni koji takav identitet prihvataju sa spremnošću da ih društvo osudi i proglasi luckastim ili ludim. To je upravo ono što Petur čini kada dolazi na farmu.

Ono što bi se na kraju krajeva ovde moglo nazvati alternativnim horor elementima jeste ta ambivalentnost koju gledalac oseća spram „devojčice“.

Prvi deo filma je zbog svega navedenog beskrajno zanimljiv, međutim kasnije postaje dosadan i sa sve manje sadržine, da bi krajnji rapslet skliznuo u potpunu neangažovanu fantastiku i banalnost. Sve ono što je načeto u prvoj polovini filma, a o čemu sam ovde pisao nekako ostaje u senci samog krajnjeg ishoda. Zapravo ne doživljava svoj rasplet kakav obećava. Sva inventivnost se izgubila.

Svakako ovaj film poziva na razmišljanje i predstavlja ipak malo svežne. Tema je interesantna, kinematografija dobra. Ne može da škodi ako bacite pogled.

Nenad Lančuški

VLAHOFOBIJA I MIZOGINIJA U SERIJI „CRNA SVADBA“

U nedelju 21. novembra imali smo priliku da na malim ekranima Superstar TV pogledamo poslednju epizodu serije „Crna svadba“ reditelja i autora Nemanje Ćipranića. Svi oni koji su seriju pratili na RTS-u finale su mogli da prate proteklog vikenda.

Naime, serija “Crna svadba“ ugledajući se na aktuelne svetske horor trilere bez sumnje u skladu sa mogućnostima domaće produkcije ispunjava sve uslove kvalitetne savremene televizijske serije. Najvećim delom to je ono što je privuklo toliki broj gledalaca. Dakle, serija je uzbudljiva i intrigira svakog ko baci pogled na nju. 

 

Zaplet je u prvoj polovini inspirisan domaćim folklorom, odnosno vlaškom magijom, da bi u drugom delu serije ovi motivi izgubili na snazi, a priča otišla u generične elemente satanizma. Tok radnje i neizvesna završnica na kraju svake epizode koja dodatno zapliće radnju, obećavaju bogatu sadržinu, koja do samog kraja nije da će gledaoca ostaviti gladnim, ali mu neće ni dati sve odgvore koje je iščekivao.

„Crna svadba“ na samom kraju sezone ipak vuče gledaoce za nos nerazrešavajući mnoštvo priča koje su pokrenute. Odnosno prolongirajući ih za neku buduću sezonu. Dobar dramski narativ trebao bi da zaplete u potpunosti razreši sa intencijom da se iz njih stvore novi koje bismo pratili u novoj sezoni. To ova serija nema, već ostavlja stvari nedorečene.

Radnja započinje u jednom selu u istočnoj Srbiji gde Mitar (Slavko Štimac), naizgled bez ikakvog razloga uzima automatsku pušku i ubija dvanaest svojih komšija uključujući i svoju ženu i taštu. Nakon što službenik državne bezbednosti Petar Ćirić (Uliks Fehmiu) ne uspeva da iz njegovih ruku spasi poslednju žrtvu, Mitar puca sebi u glavu, pre toga izgovrajući reč: Katabaza!

Iako ozbiljno sebi oštećuje mozak, ipak nekako ostaje živ. Policijski inspetkor Tomić (Nikola Kojo) traži psihološko veštačenje Nataše Janković (Jelena Đokić) kako bi ustanovili zašto je Mitar, ničim izazvan, počinio ovaj zločin.

 

Nataša Janković i inspektor Tomić u Mitru ne vide ništa drugo do čoveka sa mentalnim poremećajem, dok Petar Ćirić ima drugačije viđenje stvari jer je istu reč „Katabaza“ izgovorio i njegov sin pre samoubistva. Drugim rečima, kao što i potvrđuje komšija Saša (Jovo Maksić) iz sela, Mitrov prijatelj koji ga je sreo neposredno pre masakra, u čitav događaj upleteno je dejstvo vlaške magije.

Nakon emitovanja prvih nekoliko epizoda, jedan Vlah iz sela Zlot kod Bora, Miki Janošević, obratio se javno ekipi serije, kritikujući ih da su njegov narod predstavili u lošem svetlu. Drugim rečima, Janošević kaže da serija podupire već postojeće predrasude koje postoje o tome da su Vlasi „zatvoren narod“ i da se bave crnom magijom. I zaista prosečan gledalac kada pogleda seriju može samo da se dodatno uplaši i zgrozi svim onim običajima koje serija prikazuje.

 
To je kao kada bi neko pravio seriju o Romima, tematizujući recimo bandu Roma pljačkaša koji kradu po gradskom prevozu, a sa druge strane narativ gradio na radnji nekih policajaca koji ih gone i žrtavama koje su opljačkane. Ne dajući na ovaj način niti jedan valjan dramski karakter koji bi nosio lik Roma, a da ne bude nužno negativac.

Kada bi se pojavila jedna ovakva serija zasigurno bi je mogli prozvati rasističkom i s obzirom da je tema diskriminacije Roma već odavno prisutna u našoj društvenoj stvarnosti, mnogi bi prepoznali ksenofobične i rasističke narativne težnje takve priče. Međutim, takvu seriju danas niko ne bi napravio jer su stvaraoci svesni predrasuda o Romima i ne bi ih zanemarili. Kada je u pitanju neka druga manjinska populacija, izgleda da svesti manjka.

 

U seriji „Crna svadba“ jedini lik Vlaha odnosno Vlahinje koji se pojavljuje je vračara Mikula (Ljiljana Blagojević) o kojoj do kraja prve sezone nije jasno kakve su joj namere. Najviše o Vlasima saznajemo iz Sašine priče, koji nije Vlah već Srbin i koji o svojim komšijama Vlasima govori kao o čudacima koji imaju svoje uvrnute običaje. Slično misli i prosečan gledalac, a na ovaj način mu Sašina priča samo dodatno razbuktava maštu.

Dalje podupiranje straha od vlaške magije je očigledno jer onaj koji je omađijan je Srbin Mitar koji živi u vlaškom selu i čija žena i tašta su takođe Vlahinje.

Reditelj Nemanja Ćipranić se izvinio Vlasima, rekavši da nisu imali nameru nikoga da uvrede, pravdajući se da ovo nije dokumentarni film već fikcija. On takođe kaže u emisiji "Uranak" na televiziji K1, da ovo samim tim nije „portretisanje jednog naroda“ i prikazivanje vlaškog naroda kao zlog i da „u svakom narodu, i u našem i u bilo kom drugom postoje dobri i loši ljudi“.

 

Međutim, u seriji nismo videli niti jednog dobrog Vlaha. Zapravo nemamo niti jedan lik Vlaha koji bi nosi radnju. Imamo samo njihovu magiju.

 

Na isti način sa druge strane nismo videli niti jedan pozitivan ženski lik. Svi ženski likovi koji se pojavljuju izuzev Nataše, na koju ću se kasnije vratiti, imaju epizodne uloge, odnosno sporedne uloge. A njihovi karakteri imaju sve loše stereotipne „ženske“ osobine.

Već pomenuta vračara Mikula je sama po sebi stereotip, dakle slepa starija žena koja ima uvid u svet onostranog. Vrlo je tajnovit njen karakter i to će ostati do samog kraja sezone. Ovo predstavlja jednu nepoverljivost prema ženi koja se bavi istraživanjem kao što je takvo nepoverenje bilo prema svakoj ženi u srednjem veku koja se osmelila da se bavi bilo čime osim onim što je takođe stereotipni „ženski“ posao.

Lik Danijele (Jelena Stupljanin) takođe predstavlja jedan stereotipni ženski karakter. Ona je supruga inspektora Igora Blagojevića (Nebojša Milovanović), partnera inspektora Tomića sa kojim i vara svog muža. Vrhunac ove preljube je kada u toku seksualnog čina sa Tomićem izgovori da im je Igor samo prepreka i da bi bilo bolje da ga nema.

Zatim imamo Natašinu tetku (Danicu Maksimović) čiji lik je potpuno sporedan, pojavljuje se u svega tri epizode. Njena uloga postaje važna tek pred sam kraj kada ona, koja bi trebalo da čuva Natašinu devojčicu Idu (Anastasija Đurović) dok je Nataša na putu, počini izdaju pritom praveći se da je dobročiniteljka. Njen lik je prevrtljiv i licemeran jer se predstavlja u jednom svetlu, a ustvari radi nešto potpuno suprotno. 

 

Lik Vesne Đurić (Borka Tomović) koja tumači ulogu supruge Miće Đurića (Filip Đurić) iz dešavanja 1976. je takođe tajnovit. Ona je u tom vremenskom trenutku samo zabrinuta žena koja želi da pomogne svom mužu jer je izgubio moć govora. Međutim, kada mu se pod nerazjašnjenim okolnostima moć govora vrati, ona kao da shvata određene činjenice koje utiču na to da se ona preobrazi. U poslednjoj sceni sezone otkrivamo i u šta se preobrazila, ali još uvek ne otkrivamo kako.

Zatim imamo lik inspetkorke Krivošije (Monika Romić) koji je takoreći samo dekor. Ona nema nikakve narativne funkcije, pojavi se odjednom i na prvi mah imate utisak da je nadređena Tomiću što bi izazvalo potencijalni sukob interesa između ovih likova. Međutim, stvari su obrnute te u narednom periodu gledamo samo kako nju i drugog kolegu Tomić mobinguje.

Još jedan epizodni ženski lik se pojavljuje u narativu iz ’76. u sceni u kojoj muva Miću Đurića u kafani. Kada on odbije njen flert, navalentna devojka se preobražava iz umiljatosti u poganost. Proklinje ga nakon čega se Mića sledećeg jutra budi bez glasa.

I na kraju dolazimo do Nataše. Ovaj lik jedan je od nosećih karaktera celokupne priče. Prva scena u kojoj vidimo Natašu jeste neka televizijska emisija gde se ona žustro raspravlja sa javim tužiocem, radikalno i čvrsto zastupajući ženska prava i kritikujući patrijarhalno društvo. A poslednja scena u kojoj je vidimo jeste kako kleči pred sveštenicima u manastiru koji obavljaju ritual zamonašenja. Kako je došlo do toga da se Natašin razvojni put u seriji završi tako da ona sada kleči pred instituciom patrijarhata?

 

U ekspoziciji mi upoznajemo Natašu kao savremenu poslovnu ženu. Ona ne kuva već svojoj ćerci Idi za ručak naručuje picu. Ona radi za NVO gde nipodaštava svoje podređene kolege. Pošto je Natašin lik definisan kao feministkinja koja je uspela da se uspe na lestvici moći i iz te pozicije demonstrira silu, ideju feminizma i borbe za oslobođenje žena autor predstavlja kao žensku verziju šovinizma.

To je posledica elementarnog nerazumevanja ideje feminizma, odnosno tumačenja feminizma iz perspektive muškarca i njegovog patrijarhalnog razmevanja sveta. Zbog toga ni jedan ženski lik nema složeniji karakter od stereotipnih loših „ženskih“ osobina koje im dodeljuje patrijarhat.

Zbog toga feministkinja Nataša, odnosno kvazi-feministkinja u ovoj verziji, kroz narativ mora biti ismejana u svim svojim osobinama. Razvoj njenog lika zasnovan je na unutrašnjem sukobu. Sve ono u šta veruje na početku sezone biće obesmišljeno i izvrnuto u suprotnost.

Ključni lik njenog preobražaja je Monah Tihon (Toni Mihajlovski) koji pokušava da je upozori na opasnost koja vreba njenu ćerku iz onostranosti, u šta Nataša naravno ne može da veruje jer je ona naučnica i psihološkinja. Ali kako počinju da se dešavaju određene neuobičajne stvari tako se i njeno mišljenje menja, a samim tim i njene akcije, što u krajnjim instancama dovodi to poslednje scene koju sam spomenuo.

 

Mizoginija u seriji „Crna svadba“ toliko je očigledna da sama završnica jasno kroz dve scene ukazuje na to. Sa jedne strane vidimo zamonašenje Nataše Janković u manastiru, a sa druge strane vidimo Vesnu Đurić kao kapetana satanističkih sila na čijem krilu sedi Ida koja je sam Crni vojvoda.

U krajnjoj liniji u seriji imamo borbu dobra i zla, dobro predstavljaju sveštenici i policajci, svi muškarci osim one inspektorke Krivošije koja ionako nije sposobna nizašta, a zlo predstavljaju žene u koje su ušli satanski demoni.

Možda vlahofobija još može da se popravi tokom druge sezone kada se razvije lik Mikule ili se pojave neki novi likovi koji bi nosili radnju, a koji bi dolazili iz zajedice Vlaha. Međutim, mizoginija teško da može da se popravi, ona je eksplicitna i čvrsto vezana za ključne motive same radnje.

Žene u „Crnoj svadbi“ su prevrtljive, preljubnice, nesposobne i oličenje čistog zla. Jedini način da postanu afirmativni likovi jeste da se pokore patrijarhalnom društvu, u ovom slučaju instituciji crkve koja će da ih stavi pod kontrolu.

Nenad Lančuški

TRANSHUMANISTIČKA LJUBAV

Film: Titan (Titane)
Režija: Žilija Dikurno
Scenario: Žilija Dikurno
Uloge: Vensan Lindon, Agat Rusel, Garans Marilije
Trajanje: 108 min
Proizvodnja: Francuska/Belgija, 2021.

"Morate biti mnogi da biste bili jedan."
- Žilija Dikurno

Žilija Dikurno je autorka koja me je potpuno osvojila svojim prvim dugometražnim filmom "Sirovo" (Grave, 2016.), koji je doživeo fenomenalan uspeh kako kod kritike, tako i kod publike, o čemu svedoče i dvadeset i četiri nagrade pokupljene na raznim svetskim festivalima. Pet godina kasnije, stiže nam njen drugi film.

"Titan" je premijerno prikazan ove godine na festivalu u Kanu, gde je dobio Zlatnu palmu. Ovaj film, za razliku od prvog, koji je bio linearna priča o odrastanju, ima mnogo kompleksniju strukturu, kako narativno, tako i tematski. To će sigurno odbiti veliki broj ljubitelja horora koji od istog očekuju sat i po vremena lagane i krvave zabave.

 

"Plakao sam na kraju filma, a nisam znao zašto" reči su jednog od gledalaca i to prilično dobro sumira uzburkani osećaj u vama koji će potrajati nekoliko dana nakon gledanja ovog filma. Dikurno se bezkompromisno bavi osetljivim temama (pogotovo za našu konzervativnu sredinu), poput polnog i rodnog identitea, rodnih uloga i transhumanizma.

Ipak, iza bizarne premise, koja je nastala inspirisana autorkinom noćnom morom, o devojci koja nakon saobraćajne nesreće odrasta sa titanijumskom pločom u glavi i razvija seksualnu fiksaciju na automobil, leži jedna univerzalna ljudska priča. Naša glavna junakinja Aleksija (Agat Rusel) će kroz niz transformativnih iskustava pokušati da ostvari svoju autentičnu egzistenciju. Na tom putu će biti suočena sa raznim formama zlostavljanja, od blažih pritisaka ka konformizmu, pa sve do ekstremnijih oblika u vidu seksualnog nasilja, a sve sa ciljem da dođemo do odgovora na pitanje: "Postoji li ljudskost izvan društvenog konstrukta?"

 

Ovo sigurno zvuči još konfuznije, jer pokušavam da jedan nekonvencionalan narativ sumiram bez spojlera. Ali samo iskustvo gledanja je mnogo luđe od toga. Dikurno ima potpuno formiran autentičan izraz i porediti je sa drugim autorima nije fer. Ali ako bih pokušao da dam referencu za njen estetski izraz, rekao bih da izgleda kao fuzija Linčovske logike snova i Kronenbergovskog transhumanističkog body horora.

Oni neoprezni, koji još nisu odustali od čitanja teksta možda misle da je ovde samo problem u eksplicitnosti splattera francuske škole horora. I oni još misle, izdržao sam "Mučenice" (Martyrs, 2008.), "Krvavu romansu" (Haute tension, 2003.) i "Otpozadi" (Irréversible, 2002.), ovo nije ništa za mene. Žao mi je, ali i vas moram razočarati. Ovaj film ima veoma malo eksplicitnih gore scena i one koje postoje su uglavnom sugerisane. Ako osetite mučninu gledajući ovaj film, ona će biti egzistencijalne prirode.

 

 

Ovo je film koji bih svima preporučio zbog njegovih kvaliteta, ali znam da će se malom procentu ljudi dopasti. U svakom slučaju, ova autorka ne prestaje da iznenađuje i slobodno mogu da kažem da ima potencijal da postane jedan od najznačajnijih autora svoje generacije. 

Aljoša Tomić

HOROR STRANA ŠOU BIZNISA

Film: Prošle noć u Sohou (Last Night in Soho)

Režija: Edgard Rajt
Scenario: Edgard Rajt, Kristi Vilson Karins
Uloge: Tomasin Makenzi, Anja Tejlor Džoj, Met Smit
Produkcija: Velika Britanija, 2021 

Trajanje: 106 min

Premijerno film je prikazan na 78. Venecijanskom Internacionalnom Filmskom Festivalu 4. septembra, a u Britaniji na Londonskom Filmskom Festivalu 9. oktobra. Ove premijere na žalost nisu dočekale dve glumice filma Dajana Rig i Margaret Nolan. Obe su preminule tokom 2020. godine, a film je posvećen upravo njima.

Kod nas je stigao vrlo brzo u bioskope, kao i u bioskope širom sveta. Ono što publici prvo privlači pažnju u vezi ovog filma jeste glumica Anja Tejlor Džoj koju znamo iz, slobodno mogu reći, kultnog filma „Veštica“ (The Witch, 2016.), a potom svakako ime reditelja koje nije nepoznato, a vezano je takođe za jedan klasik horor žanra. Reč je Edgardu Rajtu i njegovom prvom filmu „Šon živih mrtvaca“ (Shon of the dead, 2004.).

Iako je pored ove horor komedije uglavnom režirao neke akcione krimi filmove, ili tinejdžerske komedije, nije se loše pokazao sa ozbiljnim horor narativom kakav ima ovaj film. 

Sama radnja i ne počinje kao horor. Mlada devojka koja živi sa bakom, Elouiz (Tomsin Makenzi) iz malog mesta odlazi na studije u London. Povučena i staromodna, zaljubljena u modu i muziku šezdesetih, ne snalazi se u među svojim urbanim vršnjacima u studentskom domu. Rešava da napusti studentski dom i nalazi privatni smeštaj kod gospođe Kolins (Dijana Rig).

Ubrzo nakon useljenja javljaju joj se vizije o devojci Sendi (Anja Tejlor Džojs) koja je nekad stanovala u istoj sobi. Sendi živi upravo u šezdesetim i ima san da postane pevačica i zvezda šou biznisa. Prateći njen život kroz svoje vizije otkriva mnoštvo stvari o noćnom životu Londonu o kojima devojka iz provincije nije mogla ni da sanja. 

Film je interesantan, uzbudljiv i misteriozan sve do poslednjih deset minuta. Onda pri konačnom raspletu počinje da se pretvara u najveće đubre sve sa boss fight-om i naravno srećnim krajem za koji čak nema valjane narativne osnove.

Ali dok još ne znate kakva vas svinjarija čeka na kraju možete da uživate u avanturi mlade Elouiz pred kojom su kako egzistencijalni tako i psihološki izazovi. Priča može da vas navede na zaključak da ste otkrili određene stvari, pa potpuno da vas prevari obrtom i to je ono što čini najveći kvalitet ovog filma.

 

Tema filma je takođe aktuelna jer se bavi životom mlade žene unutar šou biznisa jednog velikog grada. Šta je tu što je strašno? Upravo su određeni aspekti realiteta koje kinematografija i narativ pretvaraju u horor motive. Drugim rečima, kroz horor poetiku film predstavlja sve one slutnje i strahove koje jedna mlada žena može da ima ulazeći u svet noćnog života. 

 

Čitav film je nekako kao priprema za sam rasplet koji je toliko očajan. Ja mogu samo da kažem da sam razočaran filmom u celini, ali ne mogu da kažem da mi je bio katastrofalan.

Ukoliko možete da nađete snage da progutate patetičan mejnstrim završetak, posavetovao bih vas da čak i odete u bioskop jer naravno, filmsko platno je filmsko platno. Međutim ako vas nije zaintrigirala ova priča ni malo i mislite da će to biti gubljenje vremena, odustanite od te ideje i sačekajte da se film pojavi online ili ga jednostavno preskčite.

Nenad Lančuški

LUDILO U ZEMLJI ČUDA

Film: Vilova zemlja čuda (Willy's Wonderland)
Režija: Kevin Luis
Scenario: Dž.O. Parsons
Uloge: Nikolas Kejdž, Emili Tosta, Bet Grant
Trajanje: 88 min
Proizvodnja: SAD, 2021.

Kada je Nikolas Kejdž u pitanju postoje dve škole mišljenja: jedna veruje da je on jedan od najgenijalnijih živih glumaca, a druga da je čovek koji je odavno izgubio razum. Šta god da je slučaj u svojoj bogatoj karijeri, u kojoj je do sada osam horora, doneo nam je neke od najboljih naslova, kao i neke od najgorih, pa čak i neke koji su među najgorim filmovima svih vremena, poput rimejka "Čoveka od pruća" (Wicker Man, 2006.).

Sada je pred nama njegov najnoviji horor, koji je i pre nego što je produkcija počela stekao mali kult sledbenika, zbog njegove sličnosti sa popularnom survival horor video igrom "Pet noći kod Fredija" (Five Night's at Freddy's, 2014.). Ova igra tek treba da dobije svoju zvaničnu adaptaciju u režiji Krisa Kolumbusa, a "Vilova zemlja čuda" je u stvari bazirana na scenariju kratkog filma Dž.O. Parsonsa po imenu "Volijeva zemlja čuda" (Ime je promenjeno iz legalnih razoga). 

Ovaj scenario se odlično kotirao na Blood List-u, online servisu na kome korisnici mogu da ocenjuju neproducirane scenarije i tako im povećaju šansu da ugledaju svetlo dana. "Vilova zemlja čuda" je privukla pažnju Nikolasa Kejdža koji je odlučio da ga producira, ali i da igra glavnu ulogu u njemu. Autori za ovaj film kažu da je "Bledoliki jahač" (Pale Rider, 1985.) sreće "Klovnove ubice iz dalekog svemira" (Killer Clowns from Outer Space, 1988.), i da, tačno je toliko over the top koliko očekujete.

Premisa je jednostavna: Nikolas Kejdž je čovek bez imena, u filmu potpisan samo kao "domar". Dok se vozi u nepoznatom pravcu, njegov Ševrolet Kamaro biva oštećen i stavljen van funkcije. U potrazi za nekim ko mu može popraviti automobil, on dolazi u gradić Hejsvil u državi Nevada. Pošto gradić nema mogućnost korišćenja platnih kartica, a naš junak je bez keša, on biva primoran da napravi pogodbu: U zamenu za opravak automobila, radiće preko noći u lokalnom restoranu kao domar sve dok ceo restoran ne bude očišćen. 

 Restoran, "Vilova zemlja čuda" iz naslova, je restoran, prvenstveno namenjen za proslave dečijih rođendana, po uzoru na američku franšizu Chuck E. Cheese. Atmosferu restorana upotpunjuje bend animatroničkih lutaka predvodjenih lasicom Vilijem, koji zabavljaju goste svojim repertoarom rođendanskih pesama. Ipak, restoran je toliko zapušten da izgleda kao da godinama nije u funkciji, a naš necrećni junak će kako noć bude odmicala shvatiti i zašto.

Za razliku od "Zatvorenika zemlje duhova" koji je previše komplikovan i pretenciozan da bi bio zabavan, autori "Vilijeve zemlje čuda" nisu gajili iluzije o tome šta pokušavaju da naprave. Horor komedija u maniru "Mrtvog zla" (The Evil Dead, 1981.) sa minimalnim zapletom i urnebesnim akcionim scenama je baš ono što ćete dobiti ako se upustite u gledanje ovog filma. Ljubitelji Kejdžovog ludila će biti sasvim zadovoljni, a i onima koji samo žele da ubiju sat i po vremena neće biti dosadno.

Iako je prošao neslavno na boks ofisu, gde je sa uloženih 5,5 miliona vratio tek negde oko desetine svog budžeta, čini se da će nastavak biti neizbežan. I to je obično problem sa filmovima koji imaju ovako prost koncept čija jednostavnost pleni. Kako smo videli nebrojeno puta do sada, nastavak je u obavezi da podigne uloge i samim tim učine narativ kompleksnijim što redovno ubije draž originalnog filma.

U svakom slučaju, u kom god smeru da ode ova franšiza, ostaće nam ovaj film kao jedna od svetlijih tačaka Nik Kejdžove bogate karijere, toplo preporučujem ljubiteljima B filma. 

Aljoša Tomić

FESTIVAL SRPSKOG FILMA FANTASTIKE: DOMAĆA SELEKCIJA

Od 29. do 31. oktobra u Dvorani kulturnog centra u Beogradu održan je 15. Festival srpskog filma fantastike. Pored međunarodne i regionalne selekcije prikazan je i film „Vampir“ Branka Tomovića koji je saradnja domaće, Engleske i Nemačke filmske produkcije, kao i američki film „Girl Next“ i ruski „Superdeep" sa našom Milenom Radulović. Uz sve to festival je obogatio i 8. tradicionalni Zombie Walk, a od svega navedenom mi smo imali priliku da ispratimo domaću selekciju u kojoj su se našli sledeći filmovi:

 Film: Ženolovci
Režija: Aleksandar Ivanović, Lazar Aleksić, Mirza Abdagić
Trajanje: 30 min
Proizvodnja: Akademija umetnosti, 2021.

„Ženolovci“ je na festivalu osvojio Koskara za najbolji scenario u konkurenciji domaće selekcije i to s pravom. Film u svom polučasovnom razvoju narativa drži pažnju gledaoca od početka do kraja i vešto se poigrava sa komikom, izmišljenom mitologijom i found footage kinematografijom.

Radnja prati tri momka koji žive na planeti muškaraca. Nakon što otkrivaju knjigu u kojoj piše da negde na nekom ostrvu postoji žena, polaze u potragu za njom. Opsedani sumnjama i nesigurnošću onoga što rade upustiće se u nepredvidivu avanturu.

Uz svu bizarnost već same ekspozicije, krajnji ishod u suštini biva i očigledan, međutim nepredvidiv. Ovaj film u sebi pored lucidnost narativa i apsurdizma razvija i autentične likove koji su nam već poznati iz sličnih priča, samo ih ovaj film angažuje u skladu sa novim autentičnim motivima koje obrazuje.


Film: Furija
Režija: Petar Ristovski
Trajanje: 25 min
Proizvodnja: Besne slike/FDU/Zillion film, 2021.

Furija je u rimskoj mitologiji boginja osvete, pandan Erinijama iz grčke mitologije koje opsedaju Oresta nakon što ubije svoju majku Klitemnestru i njenog ljubavnika Egista. Izraz Furija može da bude epitet za opasnu ženu koja je spremna na svašta zarad zadovoljenja pravde ili ličnih postignuća. „Furija“ Petra Ristovskog je nagrađena Koskarom za najbolju režiju u selekciji, a ja u ovom filmu nisam našao ništa osim skupe i dobre tehnike za realizaciju filma, kao i nekoliko poznatih glumaca.

Koliko sa jedne strane prethodni film zaista ima dobar scenario i zaslužuje nagradu za njega, ovaj film nema ništa do pretenciozne priče potonule u patetiku, baratajući nejasnim i nerazgovetnim elementima fantastike i horora. 

U filmu imamo poznate glumce kao što su Nataša Marković i Aleksandar Gligorić koji ne uspevaju da ostvare svoje karaktere jer deluje kao da karakteri ni sami ne znaju šta hoće. Ovde imamo jednu priču koja se razvija u magnovenju apstraktnog brbljanja i koja nema svoj početak i kraj. Što u krajnjoj liniji jeste negde i radnja.

 
Naime, Furija dolazi iz budućnosti da sebi kao devojčici izbriše sećanja za ovu misiju ima i svoje pomoćnike, a devojčicina majka pokušava da je spreči. Od previše mistike, teško je sagledati smisao ove priče.

Film: Za Vasotu
Režija: Petar Pešut
Trajanje: 24 min
Proizvodnja: FDU/Cinnerent, 2021.

Od svih filmova meni lično najdraži koji sam pogledao, a kada sam video da je i dobio Koskara za najbolji film u selekciji, postao mi je nekako još draži. Sinematičnost ovog filma prevazilazi sve opsege kratkometražne varijante, međutim po strukturi i priči on da bi postao nešto više morao bi da ima daleko razvijenije likove i radnju. Iako vrlo siromašnog scenarija, film to nadomešćuje kadrovima postapokaliptične pustare u koju je priča smeštena. 

Mladić pokušavajući da pronađe put do svog rodnog Mašingrada nailazi na starijeg čoveka sa kolima koji se zaputio negde drugde, za Vasotu. Zaplet se odvija u njihovom preganjanju i otimačini oko kola jer imaju različite namere.

U ovoj postapokaliptičnoj borbi za opstanak ogleda se možda buduća slika čovečanstva. Ova dva lika kao da su sami ostali na svetu u želji da pronađu put do civilizacije osuđeni su jedan na drugog, međutim sukob interesa koji je do kraja filma obesmišljen ovde predstavlja imperativ života svakog bića. Za 24 minuta koliko traje film, pustara uspeva da vam se uvuče pod kožu.

Film: Heroes
Režija: Jovana Dimitrijević
Trajanje: 6 min
Proizvodnja: Girls Can Do Horror, 2021.

Ovaj kratki film od 6 minuta više liči na neki kvir video performans, međutim možemo ga shvatiti filmom u najširem značenju. Njegov kinematografski dizajn ima eksperimentalnu artikulaciju.

Što se tiče sadržine „Heroes“ se bavi problemom rodnog identiteta. U svojim krajnjim instancama ne pravi distinkciju od zasnivanja rodnog identteta kao drugačijeg polnog entiteta. Problematika pola i roda predstavljena je kroz nago telo obmotano filmskim trakama, aludirajući  na telo kao predmet filma uopšte. 

Sve je ovo uredu, međutim ne znam kakve sve to ima veze sa fantastikom? Jer ako je problem kvira, problem nekakve fantastike onda diskredituje sebe kao realni problem. Sa druge strane možda ta realnost problem kvira doživljava kao fantastiku, te bi onda ovaj film kao umetnički akt na filmskoj traci bio ustvari kritika te realnosti.  

Film: Krvava mačeta
Režija: Miloš Popović
Trajanje: 7 min
Proizvodnja: Glamur Production, 2021.

Slešeri su poslednje dve decenije izgubili na ozbiljnosti i snazi u odnosu na osamdesete i devedesete kada su bili najpopularniji. Od  „Kolibe u šumi“ (The Cabin in the Woods, 2011.) tradicionalni slešer ne samo da sebe više ne shvata ozbiljno, nego postaje nemoguće da ponovo prežvakava isti koncept po stohiljaditi put. Zato pravi ljubitelji horor slešera uživaju još jedino u namernim treš varijantama istog ili post-slešerima. 

Tako i „Krvava mačeta“ predstavlja amatersku kratku verziju „Petka trinaestog“ (Friday the 13th, 1980.)

Radnja prati dva momka koji se šetaju po šumi sve dok ne nalete na maskiranog ubicu sa mačetom i onda... znate kako to već ide. Dok su praktični efekti izuzetni, gluma i radnja su otvoreno naivni i bez stida bezobrazno loši. Ali u tome je i čar, ovaj film me je ubedljivo najviše nasmejao.

Film: Supergvozden
Režija: Lazar Bačkonja
Trajanje: 5 min
Proizvodnja: Lazar Bačkonja, 2021.

U selekciji se našao i jedan animirani film, pretendujući takođe na jednu varijantu treša. Međutim za razliku od „Krvave mačete“ ovo je potpuni promašaj. Ne samo da se nisam nasmejao nego sam jedva čekao da se završi. 

Naime, radnja prati jednog starca koji voli da gleda superherojske filmove, a samim tim poput deteta mašta da i sam postane superheroj. Sva banalnost i nezrelost protagoniste potpuno je ekvivalenta nezrelim idejama autora ovog dela. Ali jedna važna napomena koju sam saznao tek kada sam počeo da pišem recenziju jeste da je autor filma dete, pa samim tim nekako je pleonazam reći detetu da je nezrelo.

Međutim sa druge strane s obzirom da se ovaj film nalazi ravnopravno u selekciji sa ostalim filmovima, kao kritičar sam dužan da ga tretiram na ravnopravan način. Ono što je problematično u ovom filmu jeste cinizam, a to nikako ne bi smelo da bude motivacija za stvaralaštvo bilo kome, a naročito ne detetu. 

Jer ideja da se stari ljudi u mentalnom i intelektualnom smislu vraćaju u stadijum deteta, što prikazuje film ne bi smeo da bude predstavljen na ovako banalan i površan način. Neka ova recenzija bude shvaćena kao pedagoška mera.

Film: Introspekcija
Režija: Ivona Vujackov
Trajanje: 3 min
Proizvodnja: Računarski fakultet, 2021.

Kao što kaže i sam naziv ovog filma „Introspekcija“ se bavi problemom unutrašnje potrage za sobom. Kroz određene elemente sna, u potrazi za identitetom i poniranje u unutrašnjost koja je određena pre svega emocionalnim stanjima, film komunicira sa psihičkim elementima unutrašnjeg bića.

Kadrovi devastiranih civilizacijskih građavina, napušteni i načeti nadirućom prirodom metaforično predstavlja stanje unutrašnjeg bića protagonistkinje. Ne mogu da tvrdim da je „Introspekcija“ neka vrsta autobiografskog dela, međutim svakako priča može da se protumači vrlo lično. Međutim, 3 minuta, koliko traje film kratko je vreme da se ova tema ozbiljnije razradi. Dakle, film deluje kao da se i nije pomakao dalje od svoje teme i samim tim nije razvio dalje svoju početnu problematiku.

Nenad Lančuški

NOĆ VEŠTICA UBIJA U POJAM

Film: Noć veštica ubija (Haloween Kills)
Režija: Dejvid Gordon Grin
Scenario: Dejvid Gordon Grin, Deni Mekbrajd, Skot Tims
Uloge: Džejmi Li Kertis, Džudi Grir, Endi Matiček
Trajanje: 105 min
Proizvodnja: SAD/Velika Britanija, 2021. 

Kada smo pre par godina dobili nastavak Karpenterovog klasičnog slashera "Noć veštica" (Haloween, 1978.), koji je retkonovao celokupan serijal, nije bilo sumnje da ćemo videti još nastavaka. I taj dan je došao ove godine, i to od istog autorskog tima koji je radio na prethodnom filmu. 

Za "Noć veštica" (Haloween, 2018.) sam rekao da je funkcionisao sasvim dobro, baš zato što se autori nisu trudili da otkriju toplu vodu, napravili su jedan slasher sa svim onim klišeima i tropama koje očekujemo od njega, uz kap savremenih trendova, poput transformisanja finalne devojke Lori u feminističku militantnu staricu. Nije bilo revolucionarno ali je funkcionisalo.

Ali sada, kao što to obično biva, nastavak mora podići uloge u svakom smislu: ne samo da ubistava mora biti više i moraju biti spektakularnija, nego i priča i univerzum filma moraju biti prošireni. I pisci su odlučili da napišu jednu priču koja se bavi prirodom zla. Ali na najgori mogući način. 

To izgleda otrpilike ovako: pratićemo Majkla Majersa koji još jednom teroriše građane Hadonfelda na noć veštica. Samo ovog puta će nam u intermecu između ubistava (i ponekad za vreme ubistava) glavni likovi monolozima objašnjavati kako je Majkl metafora radikalnog zla koje je nezaustavljivo brutalnom silom i da je njegova snaga u strahu koji proizvodi kod svojih žrtava.

Ovaj koncept na zanimljiv način proširuje Majersov lik, pretvarajući ga u Bugimena koji čuči u mraku ispod svakog kreveta, ali način na koji je to eksplicirano u narativu čini da ceo film deluje banalno, naivno, pa čak i parodično.

Još jedan potez koji je zanimljiv kao ideja, ali tragično loše sproveden u delo je odluka da lik Lori bude gurnut u pozadinu, a glavne uloge preuzmu preživeli likovi iz originalnog filma. Ova odluka je prebacila težište narativa sa Lori na sam grad Hadonfeld i njegovu tragediju.

Jedan od likova tokom jednog od brojnih flashbacka koji nas vraćaju u vreme originalnog filma naziva Hadonfeld "jednostavnim gradom u kome se ništa uzbudljivo nikada ne dešava." I izgleda da je zaista tako, jer u Noći veštica 2018. godine građani još uvek pričaju o ubistvu troje ljudi od pre pedeset godina kao da su se desila juče. Razumem šta su hteli da kažu, ali u svetu u kome je crna hronika svakodnevno puna stvari kakvih se ni Majkl Majers ne bi postideo, ova premisa deluje veoma naivno, i umesto da učvrsti univerzum ovog filma, samo čini da deluje kao da je potpuno diskonektovan od stvarnosti. 

Kako film bude odmicao, ovakvi momenti če postajati sve češći, dok ne završimo sa bezličnim likovima, sa kojim ni na koji način ne možemo empatisati, a koji bi trebali da budu protagonisti. Bićemo izloženi klišeiziranim replikama koje izgovaraju potpuno mehanički, bez emocije sve do samog finala filma koji je namesto vrhunca samo najjeftiniji cliffhanger koji sam ikada video.

Jedini momenat u kome se vidi da je ovo film od 20 miliona dolara su gore efekti koje prate solidna ubistva koja čini Majkl Majers. Ali s obzirom na to da sve ostalo deluje kao da je ispalo iz B produkcije, ne bih rekao da se trud isplati.

"Noć veštica" nije serijal za koji sam emotivno vezan, ali jeste jedan od stubova horor kinematografije. Ne možemo se pretvarati da u ovom serijalu nije bilo užasnih nastavaka, ali ako je "Noć veštica" iz 2018. već bio novi početak za serijal, tragično je da već drugi nastavak bude u istom kvalitativnom rangu sa "Noć veštica: Uskrsnuće" (Haloween: Ressurection, 2002.).

Za mene je ovaj film razočarenje kakav je bio "Osmi putnik: Kovenant" (Alien: Covenant, 2017.), i jedan od najgorih horor filmova u tekućoj godini.

Aljoša Tomić

VAMPIRI PONOVO LETE

Serija: Šta radimo u senkama, sezona 3 (What we do in the shadows)

Kreator: Džemejn Klement
Uloge: Kajvan Novak, Mat Beri, Nastasija Demetru
Trajanje: 30 min (10 epizoda)
Proizvodnja: SAD, FX, 2021.

Sada je već malo onih koji nisu gledali ovu seriju, a još manje onih koji za nju nisu barem čuli. Revolucionalni lažni dokumentarac o vampirskom životu tokom noći dobio je svoju treću sezonu. I zaista može se reći ukoliko ovo ostvarenje do sada niste gledali, ne znam šta čekate!

 

U prve dve sezone serija nam je prodala formu i likove koje smo zavoleli. Prodala nam je apsurdistički humor koji ne jenjava ni u novoj sezoni. Međutim, ono što ima treća sezona jeste jedna potpunost i zaokruženost kakvu bi mogli da očekujemo od svake zrele priče, a nasuprot potpune nezrelosti samih aktera te priče.

 
Spojleri druge sezone: Pošto se druga sezona završava tako što Giljermo otkriva da je njegov predak niko drugi do Van Helsing, jedan od najvećih lovaca na vampire svih vremena, njegova slučajna ubistva nekoliko vampira, između ostalog i barona Afanaza, postaju obasjani u drugačijem svetlu.

Stajući u odbranu svojih ukućana naspram Vampirskog veća koje želi da ih osudi na smrt, Giljermo vešto potamani celo veće. Ostvarujući genetske predispozicije svog porekla. 

 

Treća sezona otpočinje upavo tako, što upravu nad Vampirskim većem dodeljuju Laslu, Nađi, Nandoru i Kolin Robinsu, a sam Giljermo, jer oni ne žele da ga se odreknu, postaje njihov lični telohranitelj. Dakle, ova sezona se ponovo vraća na jednu celovitu priču koja se provlači kroz kompletnu sezonu sa povremenim manjim digresijama u neke sporedne avanture.

U ovoj sezoni likovi će se nositi sa novim pozicijama koje su dobili i njihovi karakteri će se razvijati dalje u skladu sa tim pozicijama i situacijama u kojima će se zadesiti kao članovi Vampirskog veća.

Pošto Laslo i Kolin Robins neće želeti da se bave svojom novom pozicijom moći, svu ulogu preuzimaju Nandor i Nađa. Dinamika između njih kulminiraće iz epizode u epizodu, a Giljermo kao njihov telohranitelj imaće veći uticaj i veću ulogu nego što je imao u prethodnim sezonama.

Dok sa jedne strane budemo gledali kako Nađa i Nandor u borbi za moć na naivan, dečiji način ostvaruju svoje želje i svoju novu političku ulogu u vampirskom svetu, sa druge strane imaćemo prilike da vidimo kako Kolin Robins istražuje poreklo svoje vampirske vrste. Ovo istraživanje odvešće ga do određenih mesta koja će mu možda promeniti život.

Kao svaki dobar narativ i ovaj u svojoj trećoj dekadi i po principu cikličnosti priče, izvlači ponovo i dovodi u fokus određene elemente i tokove radnje iz prve sezone, nastojeći da ih poveže sa novim i kompletira. To rediteljima i scenaristima vešto uspeva, a najbolji primer za to je šesta epizoda koju sam pogledao čak dva puta koliko je dobra. 

Ova epizoda je toliko dobra da je prosto neverovatno kako je u svega dvadesetak minuta strpano toliko bizarnosti, takođe smatram da je ovo ujedno i najbolja epizoda u seriji do sada! Kulminacija dobro napisane priče, interesantih likova, situacione komike i found fotage režije.

Razvoj priče na samom kraju neću otkrivati, ali u svakom slučaju pored toga što je neočekivan i u duhu serije, ima i svoju angažovanu stranu. Premda pišem ovaj tekst dok još uvek iščekujemo željno da izađe poslednja epizoda nove sezone koju ćemo gledati sledeće nedelje pre Noći veštica, jednog od najvećih praznika za sve ljubitelje horor estetike. 

 

Ako još niste gledali ovu seriju, stvarno ne znam šta čekate! Ako čekate jedino da se završi cela sezona da biste onda pogledali sve odjednom to vas razumem, jer sve može da se izbindžuje za tri, četiri sata nekog vikenda. Ali vi koji niste još ni krenuli da gledate jer mislite da će vam serija pokvariti film, ili da ćete samo gubiti vreme gledajući nešto što ste već videli u istoimenom filmu, nemojte imati takve predrasude. Pogrešne su kao i sve predrasude!

Ništa zabavnije i rasterećenije ne postoji trenutno u domenu horora da se pogleda od ove vampirske ekipe. 

 

 

Nenad Lančuški

NEDOREČENI PASTIŠ

Film: Zatvorenici Zemlje duhova (Prisoners of the Ghostland)
Režija: Sajun Sono
Scenario: Aron Hendri, Reza Sikso Safai
Uloge: Nikolas Kejdž, Sofija Butela, Nik Kasavetes
Trajanje: 103 min
Proizvodnja: SAD/Japan, 2021.

Kada je početkom osamdesetih godina prošlog veka mladi Nikolas Kopola započinjao svoju filmsku karijeru, niko nije mogao da nasluti kakav kult će se formirati oko njegovog lika. Kako je vreme odmicalo, Nikolas, sada sa novim imenom, lansiran u visine Holivuda uz pomoć svog slavnog ujaka Frensisa, bira uloge koje su sve ekscentričnije i eksperimentalnije, do te mere da danas većina ljudi veruje da je izgubio razum. Ali kult njegovih obožavalaca sa interesovanjem prati svaki njegov novi filmski korak.

Moram priznati da nisam najfanatičniji od njegovih fanova, ali mi je teško da ostanem ravnodušan prema njegovom opusu, koji uključuje kako klasične drame, akcije i trilere, tako i potpuno bizarne žanrovske hibride i neke stvari koje je još teže definisati. Samo u ovoj godini uspeo je da učestvuje u jednom od najboljih i u jednom od najgorih filmova koje sam pogledao. 

Ranije ovog leta sam bio oduševljen filmom "Svinja" (Pig, 2021), u kome Kejdž igra glavnu ulogu. Kako je poslednjih par godina svoje filmove obeležavao sve bizarnijim stilom glume, ozbiljna dramska uloga me je izbacila iz koloseka više nego bilo koje ludilo koje je mogao da mi servira.

A onda sam imao priliku da pogledam "Zatvorenike Zemlje duhova". Na papiru ovaj film zvuči fenomenalno. Režirao ga je Sajun Sono, horor ljubiteljima poznat po klasičnim J-hororima "Klub samoubica" (Jisatsu sâkuru, 2001.), "Čudan cirkus" (Kimyô na sâkasu, 2005.) i monogim drugima, a meni drag zbog njegove hip-hop opere "Tokijsko pleme" (Tokyo Tribe, 2015.). Ovaj film je njegov rediteljski debi na američkom tržištu.

 

Glumačka ekipa je odlična, pored Nika Kejdža, koga ili volite ili mrzite, tu su uvek odlična Sofija Butela u glavnoj ženskoj ulozi i Bil Mouzli u ulozi glavnog antagoniste.

Na žalost, u ovom filmu ništa ne funkcioniše: cela estetika je pastiš vesterna, samurajskog filma, kabuki pozorišta, postapokaliptičnog filma i natprirodnog horora. Sono je bio svestan da toga da će u kombinaciji sa Nikolas Kedjžom ovaj film biti potpuna anarhija, ali uprkos tome čini se da je ispustio sve konce iz ruku.

Najveći problem je upravo u tome što je za ovako jednostavnu premisu, kakvu su pisci imali na umu, količina elemenata koji su utrpani suvišna, jer nijedan od njih ne stiže da bude razvijen. Načelno, film prati heroja (Nikolas Kejdž), koji je sve samo ne to. On je pljačkaš banke sa mračnom prošlošću, koji biva uhapšen za vreme svog poslednjeg poduhvata u Gradu samuraja. Naime, njegov partner gubi kontrolu, i veliki broj nedužnih civila gubi život u pljački, zbog čega heroj završava u tamnici. 

 

Ipak, korumpirani gradonačelnik (Bil Mouzli) mu daje ponudu koju neće moći da odbije: On želi da se heroj zaputi u Zemlju duhova i pronađe njegovu unuku Bernis (Sofija Butela). Za ovaj poduhvat heroj će imati tri dana, plus još dva ako je pronađe, a u suprotnom, odelo koje mora da nosi će mu razneti ektremitete, testise i grlo.

Ovakva premisa nije problem po sebi, neki odlični akcioni i horor filmovi su bazirani na jednako jednostavnim premisama, važan je put, kako mudri kažu. A na ovom putu je podzaplet o obeščašćenom samuraju Jasuđirou (Tak Sakaguchi) koji je primoran da služi gradonačelniku, podzaplet o bizarnim stanovnicima Zemlje duhova koji pokušavaju da zaustave sat koji će ih dići u vazduh, pod zaplet o čudaku koji pravi ljudske lutke, podzaplet sa mutantima i verovatno još neki koje sam zaboravio.

 

 

Nijedna od ovih priča neće biti razjašnjena do kraj, niti ima poentu, već su tu samo da svet učine čudnijim. Zbog toga ceo film deluje kao roršahov test, sigurno bi mogli pokušati da tražimo skrivena značenja ovih bizarnih momenata, ali ne znam zašto bi, jer sama priča nije ispričana na dovoljno interesantan način da zaokupi gledaoca.

Žao mi je što Sonov američki debi nije ispao slavnije, ali sa Nikolasom Kedjžom još nismo završili za ovu godinu. Ostaje da se vidi da li će se iskupiti sa "Vilijevom zemljom čuda" (Willy's Wonderland, 2021.), koju ćemo ostaviti za neku od sledećih recenzija. 

 

Aljoša Tomić

DAN KAD JE TREŠ POSTAO MAINSTREAM

Film: Zloćudan (Malignant)
Režija: Džejms Van
Scenario: Džejms Van, Ingrid Bisu, Akela Kuper
Uloge: Anabel Volis, Medi Hason, Džordž Jang
Trajanje: 101 min
Proizvodnja: SAD, 2021,

Džejms Vanov novi film. Ova rečenica najbolje opisuje „Zloćudno“ koji se pojavio od 19. septembra u američkim bioskopima, a vrlo brzo i kod nas. Ukoliko pratite horor filmove i strastveni se obožavalac, prosto šta god da mislili o Vanu i njegovim filmovima nužno morate da vidite šta je to sledeće što ovaj reditelj i horor autor plasira u mainstream.

Posle „Slagalice strave“ (Saw, 2004.) koja je blago rečeno zapalila gledaoce i namamila ih da sa nestrpljenjem iščekuju nove nastavke, Van je započeo još nekoliko sličnih ciklusa u filmskoj industrji, kao što su „Astralna podmuklost“ (Insidious, 2010.), „Prizivanje zla“ (The Conjuring, 2013.). Svaki od njegovim ostvarenja dobio je najmanje pet nastavaka, ako nije dobiće ih. Samo „Slagalica strave“ ima sedam originalnih delove i dva koja se ne nadovezuju direktno na glavnu priču. 

Međutim, stvar je u tome što Van uglavnom baci kosku sa prvim filmom, a onda potom drugim scenaristima i rediteljima prepusti sve, a on iz senke ubira plodove svoga rada kao producent. Na ovaj način se franšize filmova nikako ne završavaju, a bivaju sve lošiji. Gledaocima ovo dođe kao droga, uvek se nadaju da će da u nekom od narednih nastavaka vrate onaj doživljaj koji su imali sa gledanjem prvog dela, ali se to nikada ne desi.

Lično sam bio veliki fan „Slagalice strave“ do četvrtog nastavka u kojem sve već postaje lišeno svake logike originala. Ostalim Vanovima fimovima nisam naročito oduševljen, pogotvo ne njihovim nastavcima u kojima se ili ponavlja scenario iz prvog, samo malo drugačije ili se pak izmisli neki nov detalj da bi smo imali privid da je nešto drugačije.

Film „Zloćudan“ kao što „Slagalica strave“ u mainstream uvodi splatter-body torture porn kulturu, prosečnom horor gledaocu nastoji da približi treš-kemp sa primesama italijanskog giallo filma. Već sam prolog filma, ukazuje na to šta ćemo gledati. Tu vidimo da u nekoj bolnici 1993. neko čudovište čiji lik ostaje misterija za oko kamere, razbacuje osoblje dok ne uspeju da ga svladaju. Nakon što to, i dalje ne znamo šta, ne vežu za operacioni sto i doktorka ne izgovori rečenicu: „Vreme je da odstranimo tumor!“

Dvadeset i sedam godina kasnije radnja prati Medison (Anabel Val) koja ima problem da sačuva dete nakon što ostane u drugom stanju jer su joj se dva puta desili spontani pobačaji. Zbog čega trpi verbalno i fizičko nasilje od strane supruga. Jedne noći, pošto se zaključa u svoju sobu kako bi se sakrila od muža, on biva butalno ubijen od strane nepoznatog demona koji se pojavio tu iz nepoznatih razloga.

U priču se upliću detektivi, a odmotavanje misterije nas vodi ka određenoj povezanosti Medison i samog misterioznog demona u istu onu bolnicu 1993.

Ko je antagonista ili bolje reći šta je antagonista, gledalac će naslućivati i pretpostavljati od prvog njegovog pojavljivanja. Ugrubo ako mozak bude opteretio tim razmišljanjem, sigurno će određene motive i pogoditi, ali autor ipak ima svu kontrolu nad radnjom tako da konačno razotkrivanje jeste upravo slaganje kockica na jedno mesto.

Prva trećina filma sve sa propratnom muzikom, lošom glumom i doslovno prepisanim replikama iz hiljadu sličnih filmova, izmamljivalo mi je smeh. Onda posle nekog vremena kada se navikete na taj stil i ritam film vas polako uvuče i vozi. Učini priču toliko interesantnom da zaboravite na sve ostalo za trenutak. Sve do samog kraja koji će biti toliko glup ali fantastičan da ni ona klasična patetika koju ni jedan mainstream film ne može da izbegne izgleda najistinitije moguće.

Napokon su se mainstream film i treš poistovetili. Ovo je prvi put da jedan mainstream film sebe ne shvata ozbiljno već je napravljen sa gotovo nepoznatim glumcima koji imaju baš loš scenario da nauče, ali sve to tako treba. Identitet undergrounda i glamura. Jedinstvo suprotnosti, sinteza krajnjih oblika.

Prosečnoj publici se ovo ne sviđa, a istinskim fanovima treša, kempa i giallo filma ovo može biti najveća uvreda. Novi Džejms Vanov film, kako smo ga nazvali na početku, svakako je ponovo protresao filmski industriju. On je uspeo. Film sigurno ima da dobije barem pet nastavaka, a Van gomilu love. Ali ko će da ih gleda? Navići će se publika jer će hteti još zabave!

Samo ovaj film nije da se gleda dva puta. Kao ni njegovi budući nastavci. Jer i to je Džejms Van. Jednokratni autor. Zabavni zanatlija. 

Nenad Lančuški