PUT OKO SVETA UZ FOLK HOROR

Film: Atlas zla (The Field Guide to Evil)
Režija: Ašim Aluvalija, Ken Evrenol
Scenario: Robert Bolesto, Elif Domanik,
Uloge: Marlen Hauzer, Lucija Operman, Karin Pauer
Trajanje: 117 min
Proizvodnja: Grčka/Novi Zeland/Poljska/Turska/Austrija/SAD/Mađarska/Indija, 2018.

Odmah na početku disklejmer: oduvek sam gajio simpatije prema antologijskim serijama i filmovima baziranim na mitu i folkloru. To je razlog zašto me je prošlogodišnji naslov "Hagazusa: Pagansko prokletstvo" (Hagazussa, 2017.) prijatno iznenadio, zašto mi je "Veštica" (The Witch, 2015.) jedan od omiljenih horora svih vremena, i zašto me je "Sredina leta" (Midsommar, 2019.) razočarao.

Mit i tradicija su uvek bili mač sa dve oštrice, kroz istoriju prečesto korišćeni u svrhe zgrtanja političke moći i ispredanja nacionalističkih narativa. Sa druge, malo manje ideološke strane, ovaj par može biti odlično oruđe za razumevanje ljudske suštine i toga kako smo stigli tu gde smo danas. Oni izražavaju ono najprimitivnije u nama, i samo analiziranjem toga možemo se duhovno pomeriti napred. 

Moje mišljenje je da film koji želi da se bavi ovom tematikom, mora da ulovi i taj momenat estetskog izraza karakterističnog za mitsko-magijsko pripovedanje, da se izmesti izvan konvencija tradicionalne filmske estetike i nađe ono univerzalno ma gde da ga to izmeštanje odvede. Možda ovo zvuči pretenciozno, ali je u stvari elementarno, jer mit nije ništa ezoterično, on je i danas deo svakodnevice, samo ga je potrebno osvestiti. A ako mi ne verujete, popričajte sa nekim ko veruje u astrologiju ili u teorije zavere i razumećete na šta ciljam.

Zanimljiv eksperiment na ovom polju nam daje internacionalna banda autora, koja se zahvaljujući uspešnoj crowdfunding kampanji okupila oko interesatnog projekta. Reč je o antologiji koja se sastoji od osam kratkih filmova, od kojih svaki na način specifičan za autora, obrađuje po jednu narodnu pripovest iz regiona iz koga potiču. 

Rezultat varira, ali sveukupno dobili smo zanimljiv paket, o čijem svakom delu vredi reći poneku reč, kao i o njihovim autorima, koji su svi manje poznata, ali interesantna imena u horor žanru.

HELFALSKE GREŠNICE (DIE TRUD)

Prva priča dolazi nam iz Austrije, i napisana je i režirana od strane autorskog dvojca Veronike Franc i Severina Fijale. Ljubiteljima horora ovaj duo može biti poznat po odličnom psihološkom hororu "Vidim, vidim" (Ich seh, Ich seh, 2014.). Ovaj segment po atmosferi podseća na ranije pomenute "Hagazusa" i "Veštica", i verovatno je najmanje eksperimentalan od svih u ovoj antologiji, ali je vrlo efektna i učiniće da ostanete uz film, čisto da vidite šta je sledeće. 

Priča je smeštena "nekada davno" u Austriji, i bavi se ženskom emancipacijom, kroz priču o devojci koja u ruralnoj sredini u kojo živi počinje da oseća krivicu zbog grešnih misli koje prevladavaju u njoj, a u selu je opštepoznato da krivica i strah rađaju čudovišta.

POSEDNUTA AL KARIZIJEM, DEMONOM NOVOROĐENČADI

Druga priča nam dolazi iz Turske, i njen autor je Ken Evrenol. Ovaj autor se i ranije bavio hororom, u svom ultradosadnom nadrealističkom filmu "Vrata pakla" (Baskin, 2015.). Na sreću, ovaj kratki film ima mnogo više energije i jezivu ekspresionističku atmosferu. 

Evrenolova priča obrađuje Tursku legendu o Al Kariziju, vampirskom zloduhu koji se javlja ženama nakon rođenja deteta, u formi starice, mačke ili koze. Zanimljivo je da je ova legenda rasprostranjena i na prostoru Bosne, verovatno uvezena za vreme Osmanske imperije.

PALITELJ I DEVICA

Meni omiljeni segment dolazi iz Poljske, a razlog tome je moja ljubav prema estetskom izraz Anješke Smočinske, čiji me je stil osvojio nakon što sam odgledao njen debitantski film "Mamac" (Córki dancingu , 2015.). Njena antologijska priča sjajno hvata senzibilitet slovenske narodne priče sa svim onim primitivnim momentima koji su ostali na ovim prostorima i nakon pokrštavanja. 

Alegorična priča o magiji i žudnji za moći, priča prati lutalicu koji za vreme jednog od svojih putovanja, sreće misterioznu devojku koja mu obeća da će mu se sve želje ostvariti nakon što pojede tri srca nedavno umrlih. Obuzet pohlepom, lutalica kreće da ostvari svoje snove.

ČUVAJ SE MELONHEDA

Ova priča dolazi iz Amerike i još uvek nisam siguran da li je potpuni promašaj ili je pogodak u centar. Autor priče je Kelvin Rider, poznat po bizarnoj horor komediji "Lutalica" (The Rambler, 2013.). Rider pripoveda priču iz američkog folklora, koja govori o malim glavatim kanibalima po imenu Melonhedi. Slučajno ili namerno, koristi estetiku trash filma, sa sve prenaglašenom amaterskom glumom i gostovanjem horor ikone Pola Forda. A zašto Rider smatra da je trash film medij američkog folklora je stvar koju treba detaljnije analizirati. 

Krećemo stereotipnim odlaskom jedne nuklearne porodice na odmor na izolovanu lokaciju na severu SAD-a. Naravno, ne prođe mnogo vremena pre nego što se u njihovoj šumskoj kolibi počnu pojavljivati čudne stvari.

ŠTA SE DESILO SA PANAGASOM PAGANINOM

Grčki kompozitor i pisac Janis Veslemes je autor pete priče. Opus ovog autora mi nije poznat, ali njegov pripovedački stil je dovoljno intersantan da poželim da ga bolje upoznam. Njegov jedini dugometražni film je "Norveška" (Norwigia, 2014.) i sudeći po sinopsisu, priča o vampiru plesaču koji je u potrazi za "toplom" devojkom u mračnom predgrađu Atine je nešto što bi moglo lako da mi se dopadne. Ali pre nego što budem u prilici da pogledam njegovo dugometražo delo, par reči o njegovoj epizodi u antologiji. 

Priča inspirisana grčkim folklorom govori o kalikancarosu, na ovim prostorima poznatijim pod imenom karakondžula. Ovaj niži demon boravi u podzemnom svetu sve do vremena Božića, kada izlazi na površinu. U mestima gde su paganski običaji još uvek živi, oni se nekada maskirani mešaju sa pijanom ruljom i učestvuju u proslavi. Junak ove priče je kalikancaros koji usred jedne od takvih proslava biva razotkriven.

PALATA UŽASA

Po meni najslabiji segment antologije je kratka priča Ašima Aluvalije. Ovaj renomirani autor, poznat po svojim nekonvencionalnim dokumentarcima i krimi drama, pripada novoj generaciji indijskih autora, koja stvara van okvira bolivudskog sistema. Ovaj nepobitno vrhunski kinematograf, opredelio se za jednu lovkraftijansku priču inspirisanu bengalskom narodnom pričom. Na žalost, mislim da nije baš isporučio neopisive užase u svom visokostilizovanom segmentu. 

Ova priča smeštena u 1919. godinu govori o drevnoj palati smeštenoj duboko u džunglu. U ovoj palati poludeli kralj je skupio razne kuriozitete koji ne pripadaju ovom svetu. Mi pratimo britansku ekspediciju koja sa svojim vodičem dolazi da se upozna sa neobičnim ritualima i življem ove palate.

DAH NOĆI 

 Pretposlednji segment nam dolazi iz Nemačke. Njegova autorka je Ketrin Gebe, poznata po mučnoj socijalnoj drami baziranoj na istinitim događajima po imenu "Ništa se loše ne može desiti" (Tore tanzt, 2013.). Priča ovog filma je jezivija od većine horora koje sam gledao poslednjih godina, i majstorski je ispripovedana. I koliko god njen prvi dugometražni film delovao realistično, njena priča u antologiji "Atlas zla" je čist magični realizam. 

Ona priča staru bavarsku priču o drudeu, zlom duhu koji zaposeda tela ljudi. Kada izađe iz tela da bi širio bolest, osoba koju zaposeda ostaje beživotna sve dok se on ne vrati. A ako bi bio ubijen, i njegov domaćin bi ostao mrtav. Glavni junak priče je mladić koji živi sa svojom sestrom na obroncima Alpa i njihovu porodicu pohodi jedan od ovih duhova.

OBUĆAREV IZBOR

I na kraju imamo jedan nemi film stilizovan u maniru nemačkog ekspresionizma. Baziran na mađarskoj narodnoj priči "Princezina kletva", britanski reditelj Piter Striklend nam priča priču o dva brata, koji se takmiče za ljubav princeze. Striklend, nama u svežem sećanju po svom filmu "U tkanini" (In fabric, 2018.), poslednjih dvadesetak godina živi u Slovačkoj i Mađarskoj, tako da nije neobično što nam od njega dolazi mađarska bajka. 

Priča prati dva brata Botonda i mlađeg Tivadara, oba obućari po struci i oba zaljubljeni u princezu. Razlika je u tome što princeza jedino Tivadaru uzvraća ljubav, ali problem je u tome što je on samo prosti zanatlija. Zato ga kralj šalje da obavi nemoguć zadatak, da bi dokazao svoju ljubav prema njegovoj kćerki. Naravno, ovo će dati i njegovom bratu priliku da pokuša da osvoji princezu dok je Tivadar odsutan.

*        *        *

Ovo je definitivno jedna od interesantnijih antologija koje sam gledao poslednjh godina, i važnije od jednokratnog zadovoljstva konzumiranja filma, vrednije mi je što mi je otkrila neke mlađe svetske autore čiji rad ću pažljivo pratiti u budućnosti. Bacite pogled, sigurno ćete naći nešto što će vam se dopasti u širokom spektru stilova i priča koje ova antologija nudi.

 Aljoša Tomić

CRNO OGLEDALO U CRNOJ KUTIJI

Film: Crna kutija (Black box)

Režija: Emanuel Osi-Kufor
Scenario: Emanuel Osi-Kufor, Stiven Herman
Uloge: Mamodu Ati, Felicija Rašad, Amanda Kristin
Trajanje: 90 min
Proizvodnja: SAD, 2020.

U poslednje vreme sam gledao neke stare horor filmove iz sedamdesetih gde se u određenom smislu tek formiraju elementi žanra. Moje prvo zapažanje nakon gledanja „Crne kutije“ koji je izašao ove godine, a koji naravno liči na veliku većinu horor filmova danas, jeste da horor žanr danas ima potpuno drugačiju funkciju. 

 

Dok je žanr nastajao sedamdesetih određeni elementi drame su radikalizovani do ekstremizma kako bi se stvorio efekat strave, dok je danas obrrnuto, horor elementi se koriste kao metafore ili parabole da bi se ispričala priča koja je suštinski po sebi drama. Tako je i sa ovim filmom.

Radnja prati Nolana (Mamodu Ati), samohranog oca koji pati od amnezije od trenutka kada se probudio iz kome nakon saobraćajne nesreće u kojoj je stradala njegova supruga. Jedina nada da uspe da povrati sećanje jeste nova terapija doktorke Bruks (Felicija Rašad). Ova terapija omogućuje da se na osnovu moždanih talasa rekreiraju slike iz sećanja koje su duboko potisnute. Kada Nolan pristupa terapiji, shvata da u njegovim sećanjima ima mnogo neobičnih pojava koje ne razume. 

 

S obzirom da je ovaj film producirao Blumhouse productions, isti studio koji je pre nekoliko godine radio na filmu „Beži“ (Get out, 2017), nesumnjivo se vidi uticaj Pilovog prvenca. Pored toga definitivno ne samo zbog svoje teme već i obrta koji ostavlja jak utisak na gledaoca, film podseća na jednu od epizoda „Crnog ogledala“ (Black mirror, 2011 - ).

Mešavina naučne fantastike i horor elemenata u ovom filmu uspevaju da predstave borbu Nolana da povrati svoja sećanja kako bi mogao kvalitetnije da funkcioniše i kako bi mogao da bude bolji otac svojoj ćerci Avi (Amanda Kristin). Iz ovakvog koncepta radnje vidimo jednu porodičnu dramu koja onog trenutka kada Nolan odlazi na terapiju postaje naučna fantastika i napokon kada u svojim sećanjima otkriva neobične stvari prerasta u horor. 

Međutim horor elementi nisu ovde da bi zaista nekog uplašili. To je ono što ovaj žanr u poslednje dve decenije jako teško postiže. Horor elementi su ovde da bi kroz metaforu pokazali stanje uma glavnog lika Nolana ili da bi doveli u pitanje karakter lika iz perspektive savremene etike (bioetike), a u kontekstu tehnološkog napretka.

Kao što se u „Crnom ogledalu“ svaka epizoda na svoj način bavi određenim bioetičkim pitanjima koja otvaraju otkrića savremene tehnologije, tako i ovaj film ima u sebi ovu dimenziju jedne vrste moralne problematike. Slabija karika filma jeste što na ovom polju ne donosi ništa novo što nismo videli u „Crnom ogledalu“ ili što nismo videli u filmu „Beži“. Praktično je „Crna kutija“ pokrala ideje od prethodno spomenutih stavljajući ih u novi priču. 

 

 

Napetost ne izostaje kako do obrta, tako i posle njega u peripetiji i raspletu događaja. Atmosfera i ton filma nije da su na zavidnom nivou, ali drže pažnju gledaoca sve do pred sam kraj, kada postane jasno kako će da se završi.

„Crna kutija“ nije film koji se izdvaja od drugih po nečemu posebnom. Neće postati klasik, niti će ga se iko sećati za nekoliko godina, jer će ostati u senci remek-dela Džordana Pila „Beži“ i revolucionarne serije „Crno ogledalo“, ali nije ni za baciti. Svako ko voli horore dvadeset prvog veka naći će trunku zadovoljstva u ovom filmu. Sa druge strane onaj ko traži originalnost i kvalitet biće razočaran.

Nenad Lančuški

SLASHER SA SLOVENSKOM DUŠOM

Film: Niko ne spava u šumi noćas (W lesie dzis nie zasnie nikt )
Režija: Bartoš M. Kovalski
Scenario: Bartoš M. Kovalski, Jan Kvisinski
Uloge: Julija Vjenjava-Narkijev, Mihal Lupa, Viktorija Gasjevska
Trajanje: 102 min
Proizvodnja: Poljska, 2020.

Slovenski narodi nisu naročito poznati po horor filmu, pa zato kada se pojavi neki naslov koji pripada ovom žanru, kod nas ili u komšiluku, u meni obično naraste neobičan entuzijazam. Takav je slučaj bio sa prošlogodišnjim hrvatskim zombi hororom "Poslednji Srbin u Hrvatskoj" (2019.), a sada i sa prvim poljskim slasherom "Niko ne spava u šumi noćas".

Ovakvi pokušaji retko kada su savršeni, ali uvek osećam potrebu da progledam kroz prste manama ovih filmova, i prosto da uživam u nečemu što nije još jedan generični holivudski film. Čak i kada se trude da ga oponašaju, naše slovenske duše to oboje u nešto što je uhvatljivo samo ljudima sa ovih prostora.

Mladi autor Kovalski, svestan toga da ovi prostori nisu naročito plodno tle za žanrovski film, ipak se odlučio da njegov drugi dugometražni film bude klasičan slasher. Tačnije, u dobroj meri omaž klasičnom slasheru, a i šire. Oni koji su odrastali osamdesetih i devedesetih uz VHS snimke omiljenih horora, lako će uhvatiti direktne reference na serijal "Petak trinaesti" (Friday the 13th, 1980.), "Američkog vukodlaka u Londonu" (An American Werewolf in London, 1981.), "Kamp za prespavati" (Sleepaway Camp, 1983.), "Vrisak" (Scream, 1996.), ali i šire klasike poput "Terminatora" (The Terminator, 1984.) i "Gunise" (The Goonies, 1985.).

Ipak, ovaj film ima ponešto da ponudi i mimo referencijalnosti, a to su pre svega momenti u kojima će se prepoznati ljudi sa ovih prostora. Na primer, već prva scena odiše slovenštinom, dok gledamo ruralni poljski predeo, u kome uniformisani poštar na klimavom biciklu dolazi do žene koja krvavu plahtu pere u limenom lavoru, dok kokoška ispod stola kljuca plišanog medvedića. Ili kada nekoliko scena dalje vidimo skupi automobil iz koga izlazi sveštenik koji potom blagosilja mobilne telefone.

Kovalski je svoju sposobnost da vešto prikaže atmosferu socijalne drame dokazao pre par godina sa svojim debitantskim filmom "Igralište" (Plac zabaw, 2016.), sa kojim je pokupio brojne nagrade i nominacije na raznim svetskim festivalima. Ipak, ovi sitni momenti su ovde gurnuti u pozadinu, a u prvom planu je galerija likova tipična za žanr, kao i monstruozni psihopata koji će im vrlo brzo biti za petama.

Priča prati grupicu tinejdžera, koji dolaze u kamp "Adrenalin", specijalizovan za odvikavanje od zavisnosti od interneta. Klincima se oduzimaju njihovi tableti i mobilni telefoni, i pod nadzorom vodiča odlaze u šumu gde će provesti nekoliko dana učeći tradicionalne tehnike snalaženja u prirodi. Naši junaci su sportista Danijel (Sebastijan Dila), prikriveni gej Bartek (Stanislav Sivka), promiskuitetna plavuša Anijela (Viktorija Gasijevska), štreber Julek (Mihal Lupa) i očigledna finalna devojka Zosija (Julija Vjenjava-Narkijev).

Naravno, Kovalski nikoga ne pokušava da iznenadi narativom, štaviše, sve teče predvidljivo kao i u svakom slasheru od nastanka žanra naovamo. Ali bez obzira na osećaj poznatosti, autor je uspeo da me upeca i da me zadrži da do kraja sa interesovanjem ispratim priču. Čak i uprokos povremenim napadima iritacije usled trapavih dijaloga, koji su mogli proći još jednu reviziju od strane scenarista.

Uprkos slabim dijalozima, estetika je na iznenađujućem nivou, kinematografija je odlična, šminka i gore efekti deluju mnogo skuplje nego što jesu (čudo jedno šta se može napraviti kreativnom upotrebom svinjske džigerice), a atmosferična retro muzika za koju je zaslužan Radžimir Demski Jimek je fenomenalna.

Na kraju, daleko od toga da je ovo savršen film, ali uprkos tome što sam slab na kuriozitetne horore koji niču na ovim prostorima, mislim da je ovo zabavan slasher, i da mu treba dati šansu. Ali samo ako ne očekujete ništa više od onoga što bi očekivali od bilo kog B filma.

Aljoša Tomić

HOROR ROMANSA

Serija: Posednuće na Blaj Menoru (The Haunting of Bly Manor)
Kreator: Majk Flanegen
Uloge: Viktorija Pedreti, Oliver Džekson Koen, Amelija Iv
Trajanje: 55 min/9 epizoda
Produkcija: SAD, 2020.

Ponovo je tema Majk Flanegen, ali da spojlujem svoj tekst na samom početku ovaj put nemam nameru da kritikujem njegov rad. Posle uspešne prve sezone serije „Posednuće kuće Hil“ (The Haunting of Hill House, 2018.), stigao je na Netflix novi mini serijal. Ovaj serijal ima manir da svaka sezona ima sopstvenu priču i može da se posmatra kao mini serija.

Druge serije sa ovakvom formom kao što su „Pravi detektiv“ (True Detective, 2014.), „Američke horor priče“(American Horror Story, 2011.) i „Teror“ (The Terror, 2018.) uglavnom su ako ne već u drugoj sezoni, onda nešto kasnije izneverili svoje gledaoce. „Posednuće na Baj Menoru“ nije u bledoj senci svoje prve sezone.

On što ostaje zajedničko sa prvom sezonom jeste svakako tema, a to su duhovi iz prošlosti u ukletoj kući gde je smeštena radnja. 2018. to je bila Hill House, sada je to Bly Manor. Dakle isti je tip horor priče koja se razvija. Strah od paranormalnog koji remeti živote ljudi u sadašnjem trenutku, a da oni nisu svesni zbog čega ih duhovi prošlosti opsedaju.

Jeza i strah kod gledalaca u ovom podžanru koji već skoro dve decenije predstavlja jedan od najpopularnijih tipova horor filmova, proizlazi iz dobro osmišljene misterije, odnosno drugim rečima iz čežnje gledalaca da sazna zašto je kuća ukleta i šta ti duhovi hoće. Koji su njihovi motivi. „Posednuće na Blaj Menoru“ će vam do kraja devete epizode sve razrešiti, međutim nećete biti razočarani time što vam se misterija razotkrila.

Horor elementi će se u raspletu pretvoriti u elemente drame i priča će nas odvesti zaista u prošlost iz koje potiču duše tada živih ljudi koji su vodeći se vlastitim motivima postali upravo oni duhovi koji progone protagonoste glavnog narativa.

Naša protagonistkinja je bejbisiterka Deni (Viktorija Pedreti) koja dobija posao na Blaj Menoru da čuva dvoje dece Floru (Amelija Bea Smit) i Majlsa (Bendžamin Evon Ainsfort) u kući udaljenoj od civilizacije. Ovaj posao dobija od njihovog strica Henrija (Henri Tomas) koji nikada ne dolazi u posetu svojim sestrićima. Na Blaj Menoru zatiče deo posluge koja tamo živi već neko vreme i koja kao i sama deca imaju određene čudne navike i ponašanje.

Ova sezona za razliku od prethodne nije toliko strašna, već više podseća na gotske romanse jer se i među našim likovima kroz njihove odnose i kod razotkrivanja odnosa duhova razvijaju ljubavne priče i spletke.

Na granici horora i melodrame serija ne vuče gledaoca za nos, ali ga tera da gleda dalje, takoreći zaposeda ga dajući mu u svakoj epizodi po delić celine koja ga očekuje na samom kraju. Lično sam uživao u seriji od početka do kraja. Verujem da se o ovome može reći i da je horor limunada, međutim kvalitet razvoja priče se ne može osporiti kao ni sam obrt koji čuči u poslednjoj epizodi.

Deca su besprekorno odglumila svoje uloge, za razliku od nekih drugih glumaca koji su mogli biti i uverljiviji. Ali sve to može da se proguta. Nadam se da nas treća sezona ukoliko je bude neće razočarati.

Nenad Lančuški