NEPOJMLJIVI UŽAS NEOPISIVE BOJE

Film: Boja iz Svemira (Color out of Space)

Režija: Ričard Stenli

Scenario: Skarlet Amaris, Ričard Stenli

Uloge: Džoeli Ričardson, Madelin Artur, Eliot Najt, Nikolas Kejdž

Trajanje: 111 minuta

Proizvodnja: SAD, 2019.

Ljudi! Ljudi! Ljudi! Ne znam ni kako da počnem ovu priču! Filmska horor godina počinje vrtlogom ludila sažetom u ovom filmu i mislim da će ga teško nešto nadmašiti! Osim Nikolasa Kejdža koga svi dobro poznajemo i volimo kada je najluđi, ovaj film predstavlja meteor iz vedra neba u smislu povratka na velika platna režisera Ričarda Stenlija posle više od 20 godina.

Više o njegovom poslednjem projektu "Ostrvu doktora Moroa" (The Island of Dr. Moreau) iz 1996. godine možete videti u dokumentarcu pod nazivom "Izgubljena duša: Ukleto putovanje Ričard Stenlijevog Ostrva doktora Moroa" (Lost Soul: The Doomed Journey of Richard Stanley's Island of Dr. Moreau, 2014.) gde Ričard govori o projektu svog života, dok se sam dokumentarac bavi sudbinom i propašću istog. U jednom od intervjua  ovaj autor prethodno poznat po naslovima "Hardver" (Hardware, 1990.) i "Demon iz prašine" (Dust Devil, 1992.) priznaje kako je snimanje pomenutog "Ostrva doktora Moroa" bio njegov san, ili pre, opsesija od dečačkih dana. 

Kada se konačno dokopao prilike bio je otpušten tri-četiri dana nakon početka snimanja, ali se zato ostatak vremena ušunjavao na set u kostimu psa da bi saosećao sa onima koji su na projekat na njegovu inicijativu došli, a ugovorima bili prinuđeni da ostanu.

Iako je i dalje kreditovan za scenario na tom filmu, on tvrdi da tu od njegovog scenarija nije ostalo ništa u finalnoj verziji filma. Više od 20 godina kasnije, smatra da tu priču mora da ispriča i nije isključeno da ćemo doživeti i njegovu kompletnu verziju ovog naslova. U međuvremenu...

Nakon 20 godina hibernacije u pogledu izražavanja na velikom platnu vraća se sa adaptacijom istoimene kratke priče jednog od najjezivijih pisaca XX veka i oca kosmičkoghorora Hauarda Filipsa Lavkrafta.

Da li zbog dvadesetogodišnje pauze i nataloženih ideja i entuzijazma režisera, i(li) iz nekih drugih razloga, ali ovaj film je nabijen događajima, tenzijom, informacijama i ludilom. Ja mislim, baš kako bi Lavkraft i voleo, ali potpuno suprotno načinu na koji je on umeo da insinuira užas i vodi čitaoca do tačke gde u konačni strah mora da gurne sebe sam svojim umom.

Film kao medij pretpostavlja da ogroman deo posla rade oči gledaoca. One su te koje vode ostala čula. Sama ideja da se ekranizuje i u vizuelnom mediju predstavi nešto što je u priči neopisivo (kao što je to često kod Lavkrafta slučaj) je izazov dostojan majstora. Sama Lavkraftova priča je adaptirana i proširena, ali ostaje dovoljno na liniji originala da smisao i poruka bivaju obogaćeni. Radnja prati petočlanu porodicu koja je pobegla iz grada u mirnije uslove života na nasleđenoj farmi. Pripovedač je naučnik koji se bavi ispitivanjem kvaliteta vode za jednu kompaniju i on je ujedno glavni svedok događaja. Njegovim susretom u šumi sa ćerkom Lavinijom (Madelin Artur) on predaje pripovedanje gledaocu koji dobija uvid u ovu porodicu koja kroz miran farmerski život naizgled živi svoj new age hipsterski san u mirnom i jezovitom srcu Nove Engleske. Otac porodice Nejtan Gardner (Nikolas Kejdž) je farmu nasledio od svog pokojnog oca, sa kojim još uvek povremeno ratuje u glavi, dok pokušava da živi od uzgoja životinja budućnosti – alpaka u čijem se muženju potpuno izveštio.

Po malo sujetan, Nejtan, uzde porodice pokušava da drži čvrsto i nežno u isti mah zahtevajući disciplinu i poštovanje od dvoje tinejdžera, od koji se kći Lavinija bavi belim magijskim ritualima uz pomoć Nekronomikona, dok sin Beni (Brendan Majer) dane provodi uduvan i zagledan duboko u svemir preko NASA satelita. Supruga Tereza (Džoeli Richardson) iako u oporavku nakon teške operacije uzrokovane rakom, većinu vremena provodi radeći berzanske poslove iz svog ofisa na tavanu. Od preostalih članova tu si još najmlađi sin i pas koji se pojavljuju tu i tamo iako ih zaista ne upoznajemo. Dakle bez obzira na mističnost i osebujnost prirode koja ih okružuje ova porodica nosi se sa standardnim porodičnim haosom i setom problema koji im pripadaju sa klasnim i društvenim ulogama unutar kojih se nalaze.

Jedne noći glasan prasak i eksplozija neopisive boje (koju gledaoci istovremeno mogu da vide i prepoznaju sasvim jasno) bude ukućane i oni otkrivaju da je u njihovo dvorište pao meteor čije delovanje nije očigledno odmah, ali sa vremenom počinje da se odražava ne samo na vizuelne aspekte scenografije nego i na subjektivne osećaje likova o prostoru i vremenu, te mutacije na životinjama i biljkma. Predstavljanje likova se ne završava njihovim postavljanjem u "prvom činu" i mi kroz napredovanje radnje vidimo kako se dopunjavaju glavne crte njihovih karaktera sa delovanjem tog tajanstvenog meteora čije isijavanje će promeniti njihov svet zauvek.

Jedna od prvih scena u filmu je susret naratora/naučnika sa vikanskim ritualom koji izvodi ćerka Lavinija u šumi da bi majku izlečila od raka. Sam ritual je lepa dopuna atmosfere kojojm počinje originalna priča opisujući taj kraj kao leglo priča strave i legendi o vešticama i natprirodnom. Ali istovremeno predstavlja i ukazivanje na natprirodno, ali ljudsko. To će poslužiti kasnije za izvođenje jačeg kontrasta sa onim što likove tek očekuje, a to je susret sa kosmičkim, verovatno prirodnim, ali ne-ljudskim ili nadljudskim. Suočavanje gledaoca sa ovim kontrastom ima funkciju da pojača jezu i stvori novu vrstu straha.

Ovakva emocija straha rezonira sa našom unutrašnjošću na suštinskom - biološkom nivou i ne može da bude moralno obojena, kao što je možda slučaj sa strahom od veštica kod pobožne osobe. Obratite pažnju da užasi u Lavkraftovim pričama nisu zaista zli, već amoralni i time užasniji. Ni ovde to nije izuzetak, izvor strahova su nam suštinski strani i ne možemo se poistovetiti ni sa njihovim ustrojstvom ni sa njihovim motivima.

Još jedan kontrast se uspostavlja površnim doticanje tema politike i ekologije koje kasnije sa razvojem situacije ostaju po strani kao što po strani ostaju svaki suštinski ljudski muka i jed, tegobe odrastajna i pronalaženja identiteta kao i bolest majke, tuga i gorčina zbog odnosa sa pokojnim ocem, osećaj vlastite ostvarenosti. Sve su ovo emocionalni užasi koji će naći svoj ishod u body horora. Oni kulminiraju mutirajući u telesne mostruoznosti sa jednakim pitanjima identiteta i prirodnog i neprirodnog kao i one u Karpenterovom "Stvoru" (The Thing, 1982.) koji je suštinski Lavkraftijanski, iako je rađen po priči drugog autora, Džona V. Kembela mladjeg.

Takođe vizuelna rešenja koja se tiču telesnog horora dosta su drugačija nego u samoj priči. Veoma su na tragu Karpenterovog "Stvora" do mere da bi lako mogla predstavljati omaž radu čuvenog Roba Botina. Kad smo kod estetskih odnosno vizuelnih rešenja vreme je da vam razjasnim gore pomenutu dilemu – kako se prikazuje nezamislivo i neizrecivo: ono što na trejleru već možete da vidite. Kako je reditelj rešio predstavljanje boje iz svemira koju ljudsko oko ne može da vidi, niti mozak da opiše?

Oduševljava me koliko jednostavno i nadam se namerno, upravo bojom koja nije boja u smislu da nema talasnu dužinu, niti postoji u linijskom prikazu nama vidljvog spektra, ali postoji kao konstrukt našeg mozga - opis za opažaj koji na liniji boja spektra moramo da sebi da objasnimo. Mi je registrujemo i opisujemo kao rozu, pink, lila, fuksiju odnosno magentu. U tom smislu prikazati boju iz svemira koju nije moguće opisati, bojom koja upravo nema talasnu dužinu je pametna, ali i estetski efikasna ideja! Kao što rekoh ranije nadam se da je namerna!

Za kraj, mogu samo da pohvalim sam kraj i vrhunac filma koji simbolično istražuje značenje sad već kolokvijalnog "ogledanja u ambisu" u kome sam prepoznala vizuelizaciju priča i događaja iz zbirke Lavkraftovih priča objavljene kod nas pod nazivom "Srebrni ključ". Priče u ovoj zbirci, bar po mom mišljenju filozofičnije su i bogatije slojevima značenja i poistovećuju put do znanja sa putem do kosmičkog užasa. Traganje za znanjem prožeto je strepnjom od onoga što bi mogli prnaći sa druge strane i nakon čega nema zaborava – što je generalni Lavkraftov lajtmotiv, ovde tako lepo sažet u jednu finalnu scenu koja celom (Lavkraftovom) univerzumu garantuje jedinstvo.

Što se mene tiče, film definitivno nije za samo jedno gledanje i već se radujem sledećem jer slutim da krije još mnoštvo detalja koje je teško opaziti kada te nosi glavni tok radnje od emocije do emocije, od radoznalosti do užasa i opet radoznalosti pa putem ludila u nepovrat baš kao što je slučaj sa svakim likom u Lavkraftovim pričama - najtoplije preporučujem.

Nina Stefanija Blažević

ŽRTVA NEVIDLJIVOG POJEDINCA

Film: Svetionik (The Lighthouse)
Režija: Robert Egers
Scenario: Robert Egers, Maks Egers
Uloge: Robert Patinson, Vilijem Defo, Valerija Karaman
Trajanje: 109 min
Produkcija: Kanada, 2019.

Odmah se znalo još dok je bio u najavi, da će novi film već zapaženog Roberta Egersa biti nešto posebno. Naime da podsetim da smo pre tri godine imali prilike da gledamo njegov debitantski film „Veštica“ (The Witch, 2015.) koji se potpuno zasluženo našao na prvom mestu mnogih top lista ne samo među horor filmovima već i među filmovima uopšte, kao što je slučaj i sa našom listom najboljih horor filmova 2016.

„Svetionik“ je premijerno prikazan prošle godine na Filmskom festivalu u Kanu gde je dobio nagradu za najbolju kinematografiju. Pored toga prate ga još brojne nominacije i nagrade širom sveta kao i uspeh na box office-u gde je od uloženik 4 miliona uspeo da zaradi 13,5 miliona dolara. Ističem ovaj uspeh jer je retkost u svetu filma da opskurnost teme kojom se ovaj film bavi uopšte povrate uloženi novac, a kamoli da ga utrostruče.

 

 

Međutim, svet se očigledno promenio. Možda teške teme ponovo dolaze u modu, kao i povratak izvornoj kinematografiji: crno beloj tehnici, formatu kvadrata i mnoštvu praktičnih efekata koje sadrži ovaj film. Možda sve to predstavlja težnju ka povratku izvornom izrazu kako se on ne bi zaboravio i izgubio u moru pokretnih slika koje eksploatišu lake i proste teme radi zabave.

Ovakva vrsta kinematografije i stil u kojem je snimljeno ovo ostvarenje vraća veru u sam film. Ako ni zbog čega drugog ukoliko ste pravi filmofil onda zbog stila morate da pogledate „Svetionik“.

Pored kinematografije koja je sigurno jedan od najjačih aduta ovog filma, postoji još mnoštvo elemenata koje „Svetionik“ čine tako važnim i značajnim. Za mene je to svakako gluma kao najjači.

 

 

U filmu imamo samo dva lika: Vinslova (Robert Patinson) i Vejka (Vilijama Defoa). Njih dvojica su zaduženi za održavanje svetionika na jednom ostrvu dok im ne stigne smena. Vejk je stariji kolega, primitivan i prost čovek koji dobro poznaje ostrvo i svetionik tako da se postavlja Vinslovu kao nadređeni. Vinslov je sa druge strane mlad i relativno neupućen u posao, ali se trudi da ostane čvrst u datoj situaciji.

Vejk kao autoritet odmah postavlja dva pravila Vinslovu: mora da ga sluša i nipošto ne sme da ulazi u deo svetionika gde se nalazi svetlo. Pored toga što ova Vejkova misterioznost kopka Vinslova, počinju da mu se dešavaju neobične stari. U iščekivanju završetka svog dežurstva, ostrvo zahvata bura, dani se nižu jedan za drugim u beskonačnost bez kraja, a ludilo razjapljuje usta nad sudbinama naših likova.

 

 

„Svetionik“ je jedan od onih filmova koji predstavljaju napor za živce, međutim ne u smislu neke napetosti u iščekivanju onog što će da se desi, već zato što svaka situacija koja se dešava kao da nema svoj početak i kraj. Uopšte nije ni važno šta će da se desi na kraju, važno je ono što se dešava ovog momenta. Važan je performans Defoa i Patinsona, Vinslova i Vejka i njihova borba sa očajem vlastitog nepostojanja.

Jer šta bi svetionik trebalo da predstavlja ovde u simboličkom smislu? Dakle, svetionik na moru služi brodovima kao orjentacija pri kretanju u nepogodnim uslovima za plovidbu. Dva živa bića (čoveka) sa svojim unutrašnjim životima koje su poneli sa sobom iz spoljašnjeg sveta i koje svuda nose u sebi, su čuvari ove orjentacije za brodove, a pritom obojica gube razum u neprestalnom ponavljanju jednog i istog.

 

 

 

Orjentir za svet što jedini svetli u oluji i buri čuvaju dva dezorjentisana bića. Njihova sudbina je strašna. Njihov misija je večna. Oni obitavaju u ponoru praznine koja je neophodna da postoji kako bi sve drugo moglo da opstane.

„Svetionik“ govori o sukobu suprotnosti koje isplivavaju iz naših likova: Istini i laži, prijateljstu i neprijateljstvu, svetlosti i tami, razumu i ludilu, ali između ostalog i o žrtvi nevidljivog pojedinca. Žrtva koja mora da bude podnesena, a za koju niko ne zna.

 

 

 

Ovakvog filma se ne bi ni Bergman postideo. Po svemu sudeći Egers je izuzetno filmski obrazovan stvaralac čije područije seže od klasičnog horora do surove drame. Jedino što od njega očekujem u budućnosti, osim toga da nastavi da pravi dobre filmove, jeste zalaženje u literarnost dramskog lika, koje su u svojim filmovima imali možda još samo Bergman i Tarkovski.

 

Nenad Lančuški

NOVI DRAKULA ZA NOVU DECENIJU

Serija: Drakula (Dracula)

Kreatori: Mark Getis, Stiven Mofat

Uloge: Kles Bang, Doli Vels, Morfid Klark

Trajanje: 90 minuta, 3 epizode

Proizvodnja: Velika Britanija, 2020.

Britanski dvojac Mark Getis i Stiven Mofat koji je 2005. godine doživeo neverovatan uspeh radom na serijalu "Doktor Hu" (Doctor Who, 2005.), otkrili forumulu koja radi i koju su uspešno primenili prvo na "Šerloka" (Sherlock, 2010.), a ove godine i na "Drakulu". Fanovi ovih autora tačno znaju šta mogu da očekuju: odlična atmosfera, specifičan brend humora i subverzija očekivanja.

Ovo je ujedno i prva prepreka koju morate prevaliti ako želite da uživate u njihovom delu, ono što oni rade ne leži svima, ali definitivno su ljudi sa jasnom vizijom, i ako to možete da prihvatite, uživaćete u onome što vam serviraju. Ali šta je ono što oni mogu da ponude ljubiteljima horora?

Pre svega, Getis je fenomenalan poznavalac horora i pravi ljubitelj žanra, koji iza sebe ima nekolicinu dokumentarnih filmova koji se bave ovom tematikom, od kojih je najdetaljniji serijal "Istorija horora sa Mark Getisom" (A History of Horror with Mark Gatiss, 2010.). Ekspertiza autora se vidi i u silnim manjim ili većim omažima delu i nasleđu Brama Stokera.

Ovih detalja u kojima će ljubitelji žanra uživati ima previše da bi se nabrajali, ali meni najinteresaniji su da ulogu Drakulinog zamka igra zamak Orava u Slovačkoj, isti onaj koji je korišćen u filmu "Nosferatu" (Nosferatu, 1922.), a prostor studia u kome je sniman je nekada pripadao studiu "Hemer", koji je producirao serijal filmova o Drakuli sa legendarnim Kristofer Lijem u glavnoj ulozi od sredine pedesetih do kraja sedamdesetih godina prošlog veka.

Sam mini-serijal sastoji se od tri epizode, koje svaka za sebe čine celinu. Prvu, pod naslovom "Pravila zveri", režirao je Džoni Kembel i prati ispovest advokata Džonatana Harkera (Džon Heferman), koji je preživeo susret sa Drakulom. Narativ je izveden kroz dijalog Džonatana i opatice Agate (Doli Vels), gde on prepričava svoj dolazak u Drakulin zamak gde treba da reši potpisavanje papira vezano za Drakulinu kupovinu imanja Karfaks u Londonu. Ova epizoda se dosta oslanja na knjigu, ali sa nekoliko sjajnih preokreta, i sa odličnom horor atmosferom.

Druga epizoda po naslovu "Krvni sud", u režiji Dejmona Tomasa, bazirana je na delu knjige koji predstavlja kapetanov dnevnik sa ruskog broda "Demetra". Pisci su proširili zapis koji staje na četiri strane u sjajan monster horor, u kome pratimo putnike broda koji pokušavaju da prežive plovidbu do Londona i pri tome zaustave Drakulu. Getis priznaje da je inspiracija za ovu epizodu bio "Osmi putnik" (Alien, 1979.).

Poslednja epizoda "Mračni kompas", po meni je najslabiji deo serije. Iako je napisana u istom stilu i sa zadovoljavajućim preokretima, ritam i dinamika nisu baš uvek na mestu, što je verovatno krivica reditelja Pola Mekgigana. Neki delovi su previše razvučeni, a neki važniji ne dobijaju dovoljno vremena, i ovde ćete verovatno prvi put osetiti dosadu u nekim delovima priče. Ova epizoda prati Drakulin dolazak u London i njegov konačni susret sa lovcima koji su mu za petama.

Ono što u moru adaptacija Bram Stokerovog dela izdvaja ovu priču je to da Drakula ovde nije monstrum iz senke, već je jedan od glavnih likova i ravnopravno pratimo priču iz njegovog ugla i razumevamo njegove motivacije. Ovo nije do sada neviđeno - čak smo nedavno imali i Univerzalov pokušaj da uradi to isto sa svojim "Drakula: Neispričano" (Dracula: Untold, 2014.), koji je bio toliko loš da je u startu ubio Unverzalov pokušaj da razvije svoj filmski unverzum. Razlika je ovde što su pisci ne samo da su stvorili uverljivog antiheroja, već su i osvežili kanon uvođenjem novih elemenata, od kojih mnogi do sada nisu viđeni na filmu.

Iako je danski glumac Kles Bang definitvno zvezda serijala u naslovnoj ulozi, ostatak glumačke ekipe je takođe odličan i nudi solidnu protivtežu antagonisti, iako on uvek preotima scenu svojom harizmom. Sami protagonisti su tu da otkriju delove narativa do kojih mi kao gledaoci ne možemo doći kroz dijalog i detektivski rad. A cela priča se odmotava upravo kao detektivska misterija u kojoj je cilj otkriti ko je zaista drakula i koji su njegovi ciljevi.

Kada je delo ovakvog kalibra u igri, mišljenja konzumera će se automatski podeliti na one koji smatraju da su autori sve upropastili svojim petljanjem u kanon, i na one kojima se dopada originalnost i hrabrost autora. Ovde neće biti drugačiji slučaj, ali ako mene pitate, ja sam u ovoj drugoj grupi, potpuno zadovoljan prvom verzijom Drakule u novoj deceniji. 

Aljoša Tomić