PREVELIKI ZALOGAJ

Film: Mrtvi decembar (Deathcember)
Režija: Lazar Bodroža, Džon Kuk Linč, Stiv de Ruver
Scenario: Ves Alen, Džon Kuk Linč
Uloge: Barbara Krempton, Klark Vulf, Tifani Šepis
Trajanje: 145 min
Proizvodnja: Nemačka, 2019.

Praznična sezona je i dalje u punom jeku, a mi nastavljamo u prigodnom duhu. I ove nedelje recenziramo jednu horor antologiju koja za temu ima Božić. Ili bi trebalo da ima. Idejni tvorac antologije Dominik Saksl je zamislio zbirku kratkih filmova po uzoru na adventski kalendar. Ova tradicija potiče iz luteranske crkve i odnosi se na kalendar na kome su kartonske kućice, a iza svake je simbol kojim se odbrojava dolazak Božića.

Analogno kalendaru, koji ima 24 kućice, i "Mrtvi decembar" se sastoji od 24 kratka filma, svaki u trajanju od dva do pet minuta. A u stvari cela antologija sadrži 26 filmova, mada se to slabije pominje jer se ne uklapa u temu. U stvari, poručeno je 27, za slučaj da neko odustane, ali su mislili da je 27 previše, pa su se ograničili na 26, iako je ideja bila da ih bude 24. Ovaj momenat nedovršenosti koncepta dosta dobro ilustruje način na koji je ovaj projekat realizovan.

Pretpostavljam da je po sredi sindrom prevelikog zalogaja. Saksl, kome je ovo prvi veći projekat je od nemačkog ministarstva dobio budžet, koji je bio dovoljan da se autorima koji će učestvovati u antologiji isplati po 5000 evra za finansiranje njihovih filmova. Potom je Saksl preko raznih festivala i ličnih kontatkata stupio u vezu sa kinematografima širom sveta sa predlogom da svako od njih snimi kratku horor epizodu koja za temu ima Božić.

Ne znam kako je tačno izgledala selekcija scenarija koji će ući u antologiju, ali deluje kao da Saksl nije baš držao sve konce u rukama. Mnogi filmovi uopšte nemaju veze sa Božićem, a i oni koji imaju često ga samo stave u pozadinu i opet pričaju priču koja nema veze sa njim. Ali u redu, to će biti problem samo hardcore ljubiteljima prazničnih horora, kojih verovatno nema previše. 

Dakle, ako zanemarimo taj detalj i dalje imamo ono što bi Amerikanci nazvali mixed bag. U ovoj kolekciji ima svega i svačega, od body horora, preko slashera, giallo filma, stop motion animacije, nemog filma i mnogih drugih žanrova. Kvalitet takođe varira, jer mnogim autorima je ovo prvi izlazak iz filmskog podzemlja, iako je tu nekolicina iskusnijih autora čiji kvalitet odskače.

I ovo nije opet pravilo, jer na primer, segment po imenu "Izgubljena kuća na selu" legendarnog Ruđera Deodata jeste u tehničkom smislu ispred svih drugih filmova u ovoj zbirci, ali preokret je prilično predvidljiv i ne ostavlja neki trajniji utisak. Sa druge strane "Prskalica" Džon Kuk Linča, autora koji iza sebe ima samo nekolicinu kratkih filmova, ostavlja mnogo upečatljiviji utisak estetikom i pričom u maniru "Zone sumraka" (Twilight Zone, 1959.) koja funkcioniše kao omaž hororu pedesetih i šezdesetih godina.

Uz Deodata, u antologiji učestvuje još nekolicina afirmisanih autora, poput meksičkog autora Isaka Ezbana, koji je napisao i režirao meni najzanimljiviji segment po imenu "Božićne pesme". Tu su takođe i Polijana Mekintoš, Sang-vu Li i Laki Meki, dok su ostali autori uglavnom neafirmisani i ovo im je prvi veći izlet u svet filma. Vredi istaći nemačkog animatora Jirgena Klinga čiji je segment "Usrani Božić" toliko brutalan, da je izostavljen iz verzije filma namenjenoj prikazivanju na američkim festivalima. Definitivno neće nikoga ostaviti ravnodušnim.

Ono što će sigurno biti zanimljivo gledaocima sa ovih prostora je što su u antologiji našla mesto i dva srpska autora. Prvi je Lazar Bodroža koji je pre par godina u saradnji sa Dimitrijem Vojnovim izbacio svoju naučnofantastičnu romansu "Ederlezi Rising" (2018.). Segment koji je on režirao zove se "Aurora" i reč je o još jednoj saradnji sa Vojnovim. Takođe reč je i o još jednoj priči koja nema baš nikakve veze sa antologijom, autorski dvojac je verovatno iskoristio priliku da budžet usmeri u ideju koju su imali nezavisno od Sakslovog projekta.

Drugi je Bodrožin nešto stariji i iskusniji kolega koji je domaćim horor fanovima poznat po "Zoni mrtvih" (2009.) i prvom srpskom creature filmu "Mamula" (2014.). Milan Todorović je prema scenariju Momira Miloševića režirao segment po imenu "Devetnaesti decembar" i smešten je u okvire srpske običajnosti. Priča se dešava na veče slave Svetog Nikole, iz perspektive mlade srpske devojke koja objašnjava običaje njenoj gošći iz inostranstva. Sve je tu: folk muzika, ruska salata, pečeno prase i jedan jugo.

Koliko će vam se dopasti ova antologija dosta zavisi od vašeg strpljenja i toga da li možete izdržati skoro dva i po sata zarad nekih pola sata kvalitetnog sadržaja raštrkanog kroz ceo film. Projekat ove veličine bi možda bio preciznije izbrušen u rukama nekog iskusnijeg rukovodioca, ovako je rezultat samo mešavina svega i svačega koja nema svoju ciljnu publiku.

Aljoša Tomić

PRAZNICI NAM STIŽU

Film: Noći pre Božića (The Nights Before Christmas)
Režija: Paul Tanter
Scenario: Sajmon Filips, Paul Tanter
Uloge: Sajla de Ged, Sajmon Filips, Kejt Šroder
Proizvodnja: SAD, 2019.
Trajanje: 103 min

Praznici nam stižu! Pa bi u tom duhu valjalo i preporučiti nešto za ljubitelje horora i praznične idile odjednom. Ovakvi filmovi u velikoj većini slučajeva budu srednje očajni ili barem prosečni. Naravno nije uvek to slučaj. Moram da spomenem kultni horor-slešer iz 1974. „Crni Božić“ (Black Christmas, 1974.) koji je možda i jedan od najboljih slešera ’70-ih godina, a sigurno i jedan od najboljih praznični horor filmova.

Ako je ovaj klasik najbolji, verovatno je onda najpoznatiji praznični horor „Krampus“ (Krampus, 2015.). Ovaj film ide više na komične elemente i uspešno ih kombinuje sa hororom. Više je zabavan nego strašan, ali zar nije to upravo ono što nam i treba za praznike?

 

Ove godine sam naleteo na tri interesantna praznična horor filma, Loža (The Lodge, 2019.), „Mrtvi decembar“ (Deathcember,2019.) i „Noći pre Božića“ o kojem sam odlučio i da napišem nešto više. Međutim i druga dva filma da ih ne zapostavimo su vrlo interesantni, naročito „Mrtvi decembar“ koji se ustvari sastoji iz 24 kratka horor filma iz različitih krajeva sveta objedinjeni u ovaj omnibus kanadske produkcije.

Ima tu svega i svačega, od horor-komedije, treša do apstraktnih kratkih umetničkih formi. Sve u svemu mislim da vredi odvojiti vreme za ovo dvoipočasovno putovanje svetom.

Dok je „Loža“ više jedan ozbiljniji horor film za ljubitelje misterije smeštene u izolovanu kuću. Svakako da „Loža“ zaslužuje možda i jednu recenziju koja će biti posvećena samo njemu, ali biće prilike i za to.

 

 

Ovaj put je reč o krvavom slešeru sa elementima komedije, izuzetnim obrtima, treš epizodama i iščekivano dobrim krajem. Uporedio bih ga najpre sa prošlogodišnjim filmom „Spremna ili ne“ (Ready or not, 2019.) ali sa manje interesantnom početnom situacijom.

Gospodin i Gospođa Klaus (Sajla de God i Sajmon Filips) su begunci sa psihijatrije koji imaju svoj plan i listu koga treba da smaknu. Obučeni su u kostime Deda Mraza i Baba Mrazice i haraju jednim malim gradom nadomak Nju Jorka. Zaplet počinje kada im u trag uđe agent FBI-a Natalija Parker (Kejt Šroder).

Ovaj film je sequel horora „Bilo jednom za Božić“ (Once Opon A Time At Christmas, 2017.) i obišao je tokom prethodne godine nekoliko festivala, međutim nije uspeo da se dokopa ni jedne nagrade. Takođe američka kritika ga uopšte nije ispratila, niti je uspeo da povrati uloženi novac. Bez obzira na mali budžet film izgleda dosta kvalitetno što je predpostavljam zasluga reditelja iako je gluma sa izuzetkom Sajle de Ged u suštini loša.

 

 

Najjača karika pored spomenute Sajle, koja tumači gospođu Klaus i koja igra svoju ulogu psihopate Baba Mrazice u stilu najnapetije Harli Kvin, jeste tok radnje i narativa koji perfidno razotkriva motive njihovih ubistava i povezuje prošlost likova sa akcijama u sadašnosti.

Komični elementi su FBI agenti. Svi su jednostavno glupi do imbecilnosti. Spašena je jedino protagonistkinja Natalija, mada ne baš sasvim. Ali za takve detalje vam ostavljam samo gledanje filma.

Sve u svemu, praznici nam stižu, a kovidno je stanje i neće biti velikih dočeka Nove godine, ali zato organizacija filmskog maratona zvuči kao dobra ideja!

Nenad Lančuški

LABUDOVA PESMA X-LJUDI

Film: Novi mutanti (The New Mutants)
Režija: Džoš Bun
Scenario: Džoš Bun, Nejt Li
Uloge: Mejsi Vilijams, Anja Tejlor-Džoj, Čarli Hiton
Trajanje: 94 min
Proizvodnja: SAD, 2020.

Pre dvadesetak godina superheroji su bili daleko od mainstream publike, uglavnom su prebivali na stranicama stripova, sa jednako marginalizovanom publikom koja nije bila cool i etiketirana kao štreberi i šmokljani (iliti nerd i geek, kako je danas uobičajeno). Reditelj Džon Favro je sa svojim "Gvozdenim čovekom" (Iron Man, 2008.) uveo u mainstream ove likove, tako da su danas jednako poznati i popularni kao Miki Maus i Koka-Kola.

Nije da pre Favroa nije bilo superherojskog filma, ali oni jesu bili tada pojedinačne pojave, poput Tim Bartonovog "Betmena" (Batman, 1989.) ili Ričard Donerovog "Supermena" (Superman, 1978.). Ali film koji je omogućio ekspanziju super heroja na veliko platno su Brajan Singerovi "X-meni" (X-Men, 2000.). Iako nije naročito verno preneo originalni predložak na filmsko platno, uspeh ovog filma je dokazao 20th Century Foxu i drugim vlasnicima slične intelektualne svojine, da je superherojski film nešto u šta vredi ulagati.

Iako su originalno bili vlasništvo Marvel Comicsa, X-meni su početkom devedesetih pali u ruke 20th Century Foxa, koji je uspeo da naštanca trinaest filmova, pre nego što su se prava vratila Marvelu, koji je sada u vlasništvu Diznija. Poslednji u serijalu je film koji imamo ovde, a razlog zašto ga recenziramo je to što se Fox ovog puta odlučio da napravi superherojski horor.

Ovaj hibridni žanr nije retkost, tako da horor superheroji postoje oduvek, npr. Biće iz močvare (Swamp Thing), a horor teme su česte i kod klasičnih superheroja, poput Betmena. Na velika platna je ova kombinacija žanrova našla put preko "Spouna" (Spawn, 1997.), "Goust Rajdera" (Ghost Rider, 2007.), "Brajtberna" (Brightburna, 2019.) i mnogih drugih.

"Novi mutanti" su u svojoj originalnoj stripskoj formi započeli kao spin off svog mnogo uspešnijeg straijeg brata "X-mena". U prvoj verziji stripa oni su nova generacija učenika "Egzavijerovog instituta za talentovanu omladinu", dok su stari X-meni sada odrasli ljudi. ovde imamo još jednom priču o odrastanju i svim problemima sa kojima se mladi nose, poput diskriminacije, zlostavljanja i sl.

Filmska verzija, sadrži postavku likova koji se do sada uglavnom nisu pojavljivali na filmu, i bazirana je na petom broju strip serijala po imenu "Demonski medved". Ova priča, kojoj je Bil Sijenkijevič dao prigodan mračan ton, prati Deni Munstar alijas Miraž, devojku indijanskog porekla, koja mora da se suoči sa svojim strahovima, nakon gubitka svoje porodice. Najveća razlika je u tome šro priča u filmu ne počinje u Egzavijerovoj školi već u mentalnoj instituciji koja navodno pomaže mladim mutantima da se snađu sa novim moćima nakon što im se prvi put u životu manifestuju. 

Instituciju vodi doktorka Sesilija Rejs (Elis Braga), koja je navodno u službi Čarlsa Egzavijera. Pored Deni ovde su smešteni Rejn Sinkler alijas Vulfsbejn (Mejsi Vilijams), Ilijana Raspućin alijas Medžik (Anja Tejlor-Džoj), Sem Gatri alijas Kenonbol (Čarli Hiton) i Bobi da Kosta alijas Sanspot (Henri Zaga). Svaki od njih ima tragični događaj u prošlosti vezan koji je izazvala manifestacija njihovih moći, a koji ćemo razotkriti dok se neobični događaji koji počinju da se dešavaju bliže svojoj kulminaciji.

Na papiru sve ovo zvuči odlično, i moj entuzijazam nakon trejlera je bio ogroman. Ali za film, koji je prvobitno planirano da zajaše na talasu uspeha adaptacije Kingovog romana "To" (It, 2017.), počeo je pravi razvojni pakao. Ukratko, premijera filma je prvo pomerena za februar 2019. da se prikazivanje ne bi poklopilo sa "Dedpulom 2" (Deadpool 2, 2018.). Takođe sa ovim je počeo i rad na revizijama i ponovnom snimanju nekih scena da bi film postao strašniji. 

Zatim je premijera prerađenog filma ponovo pomerena za avgust, da se prikazivanje ne bi poklopilo sa "X-men: Mračnim Feniksom" (X-men:Dark Phoenix, 2019.). Uz pomeranje, studio je tražio izmene na skoro pola filma, i snimanje je ponovo počelo. U međuvremenu Dizni kupuje 20th Century Fox, i počinje da sumnja u potencijal ovog filma, i uz to traže nove zahteve za preradu.

Konačno u martu 2020. je objavljeno da je iskasapljeni film kompletiran, ali je prikazivanje opet pomereno usled pandemije COVID-19. Možda bi za ovaj film i bilo bolje da ostane negde zakopan, jer verujem da je nakon sveg studijskog uplitanja ovaj film veoma daleko od početne Bunove vizije koju je pitchovao još 2014. tako što je isekao Sijenkijevičeve stripske table da bi ilustrovao kako bi priča funkcionisala na filmu. 

Nije ovo prvi put da kapitalistička mašinerija pregazi kreativnog pojedinca, ali da li vredi trošiti vreme na ovaj film koji je u jednom trenutku mrcvarilo 7 različitih scenarista? Kako je očekivati, ovaj film ima krizu identiteta i ozbiljne strukturalne probleme. Negde ispod svega toga se nazire potencijal svega onoga što je ovaj film mogao da bude, ali narativna disonanca će učiniti da ne možete zaista da progutate ideje koje vam film servira.  

Ovaj film ne funkcioniše ni kao film, a još manje kao horor. Motivacija likova ne proizlazi iz njihovih pozadinskih priča, kako bi očekivali. Nastaje apsurdna situacija u kojima jedan deo filma otkrivamo tragičnu prošlost skoro svakog od likova, ali ta prošlost nema efekat na njhove akcije jer su u sadašnjosti svi likovi jednodimenzionalni klišei. Potencijal psihološkog horora koji nam je obećan je samim tim protraćen. 

Film je toliko loš, da je zabavnije secirati ga sa pokušajem da arheološki otkrijemo šta je neka od ideja mogla biti na samom svom početku. Film defintivno ima te ideje u tragovima, ali nesrećni rezultat je daleko od zadovoljavajućeg. Bez obzira na moju ljubav kako prema superherojima, tako i prema hororu, ne bih preporučio nikome ovaj film koji ne funkcioniše ni kao jedno ni kao drugo. 

Aljoša Tomić

NAPETO

Film: Beži (Run)
Režija: Aniš Čaganti
Scenario: Aniš Čaganti, Sev Ohanijan
Uloge: Sara Polson, Kira Alen, Sara Son
Proizvodnja: SAD, 2020.
Trajanje: 90 min

Svi se sećamo glumice Sare Pulson iz „Američkih horor priča“ (American Horror Story, 2011.). Takođe trenutno je aktuelna i dramska serija „Ritčedova“ (Ratched, 2020.) u kojoj Sara Polson tumači glavnu ulogu. Kada sam video trejler za film „Beži“ i shvatio da upravo ova, meni sjajna glumica igra i to ulogu negativca, obradovao sam se. Pomislio sam evo jednog od favorita u ovoj poprilično jadnoj godini za horor film.

Nije samo Sara Polson što je obećavalo u ovom filmu već i sam koncept radnje i tema kojom se film bavi. Naime, ovo je jedan od onih horora koji su zaista mogući, na žalost ne samo mogući već se i dešavaju. 

Imao sam prilike da jednom u novinama naletim na tekst o tome kako je otac držao svoju decu u podrumu do petnaeste godine, nakon čega kada je njegov zločin otkriven deca nisu umela ni da se ponašaju ni da komuniciraju. To su stvarni horori kojih je ovaj naš izopačen svet prepun, i uvek je i bio, samo su se informacije sporije širile nego danas pa nismo baš sve mogli da znamo.

Takođe su se užasi dešavali u svetu i javno, poput mučenja i spaljivanja ljudi i to je čak bilo podržavano od strane uticajnih institucija. Da ne bismo više odugovlačili i okolišali, jedna od glavnih glumica i tema kojim se film bavi su obećavali, ali na žalost moj opšti utisak je drugačiji.

Radnja prati majku Dijanu Šerman (Sara Polson) i njenu ćerku Kloe (Kira Alen) koja ima aritmiju, hemohromatozu, astmu, dijabetes i paralizu nogu. Dijana je na prvi utisak smerna majka koja brine o svojoj ćerci i daje joj punu podršku pred veliki izazov koji je čeka, a to je odlazak na koledž. Jednog dana Kloe otkriva neke lekove u kesi koju je njena majka donela iz prodavnice na kojima piše ime Dijana Šerman.

Kada Kloe pokušava da sazna o kojim lekovima se radi pošto su se našli u čašici sa ostalim lekovima koje uzima, Dijana nastoji da je na indirektan način spreči da dođe do infomacija.

Kloe počinje da sumnja u dobrotu i brižnost svoje majke i daje sve od sebe da sazna koje su to mračne tajne koje rođena majka krije od nje. Film je toliko uzbudljiv da verujem da bi samo zbog atmosfere,tona i trila koji vozi, preporučio svima da ga pogledaju. Ako ne obraćate previše pažnje na gomilu nelogičnosti nećete ih ni primetiti. Ako ih pak i primetite zarad užitka u dobroj napetosti možda ćete ih progutati.

Međutim ja kao kritičar moram ovde da spomenem i da primetim da je svaki sukob i svaki ključni obrt naivan i neuverljiv. Sam kraj filma je potpuno patetičan. Na mnogo mesta se na mnogo drugačijih različitih načina, kada priča treba da dobije novi pravac, moglo uraditi sve samo ne nešto tako prosto i naivno kao što je u filmu.

U sledećim pasusima slede spojleri, da biste ih videli odaberite tekst: 

Kako bih bio potpuno jasan napraviću spojler. Takođe i za one koji su već pogledali film. Kloe uz svu svoju paralizu nogu kada je Dijana zaključa u sobu i postavi joj mnoštvo prepreka kako ne bi uspela da pobegne, ona u tome na potpuno inovativan način ipak uspeva. Ali je majka ipak uhvati i ovog puta zaključa u podrum, vezavši samo njena kolica lancem.

Zašto bi joj Dijana vezala samo kolica ako zaista želi da je onesposobi za beg, s obzirom da je Kloe već uspela da pobegne uz sve one prepreke? Ili je možda to namerno uradila da bi Kloe otkrila ono što se u tom podrumu nalazi?

A u tom istom podrumu je fascikla na kojoj piše njeno ime i gde se kriju apsolutno sve tajne koje Kloe ne sme da zna. To je previše proizvoljno i naivno. Da se radi o boljem filmu, sve ove stvari bismo postepeno saznavali kroz narativ filma.

U svakom slučaju ako ne cepidlačite ovoliko koliko ja, „Beži“ može da se gleda. Mađutim tematski neuporedivo je lošiji od filmova sa ovom temom kao što su „Mizeri“ (Misery, 1990.) ili „Očnjak“ (Dogtooth, 2009.).

Nenad Lančuški