APSURD I APSTRAKCIJA BEZ RADNJE

Film: Crna kocka (Black Hollow Cage)

Režija: Sadrak Gonzales

Scenario: Sadrak Gonzales

Uloge: Džulijan Nikolson, Lovena Mekdonel, Lusi Tilet

Trajanje: 95 min

Proizvodnja: Južna Koreja, 2018.

Trejler za ovaj film izgleda vrlo interesantno jer prikazuje elemente apsurda i apstrakcije smeštenih u jedan svet budućnosti zavijen velom strave. Sve ovo može da obećava pod uslovom da nije pretenciozno i da autor vrlo dobro razume svoju ideju koja se krije iza simbola koje predstavlja gledaocu, što na žalost nije slučaj sa ovim filmom.

Za Gonzalesa možemo da kažemo da je američki reditelj španskog porekla čiji je film „Crna kocka“ prvi autorski projekat nakon nekoliko kratkih filmova i saradnje sa Sonjom Eskolanom, takođe španskom rediteljkom. „Crna kocka“ je prikazivana na nekoliko uticajnih festivala, a na filmskom festivalu fantastike „Bušn“ u Koreji osvojila je čak nagradu za najbolje ostvarenje u 2017. godini.

Radnja filma je smeštena u kuću u šumi, savremenu futurističku kuću gde žive otac i ćerka, Adam i Alisa. Pored njih tu je i pas koji oko vrata nosi uređaj gde je sačuvana svest Alisine preminule majke. Njihov već napet i neskladan život remeti dolazak dvoje stranaca, dečaka i devojčice Paula i Erike koji beže od Davida, progonitelja koji želi da ih povredi. 

 

Najosnovniji uslov svake dramske radnje jeste da karakteri koji je pokreću imaju određene motive za akciju (delanje), što u ovom filmu u potpunosti izostaje osim eventualno kod protagonostkinje. Takođe osim što ne saznajemo razloge postupaka likova ne saznajemo previše ni o njima samima niti o određenim događajima iz prošlosti oko kojih se vode sukobi između Adama i Alise tako da gledaoca emotivno ne pogađa baš ništa iz njihovog odnosa. Pored svega ovoga film je spor i dosadan jer se sama ova besmislena i nepotkrepljena radnja dešava u jako razvučenim intervalima, a nema nikakve napetosti. Osim svih ovih negativnih stvari koje sam naveo jedino što bi se moglo pohvaliti u filmu je fotografija, koja je zaista lepa. Određeni kadrovi i scene podsećaju na stil Larsa von Trira ili Andreja Tarkovskog, međutim ova vizuelna estetika nije dovoljna da bi film imao bilo kakav kvalitet. 

Moguće da je Gonzales imao neku predstavu o tome šta želi da nam pokaže ali svakako u tome nije uspeo. Naravno da se u ovakav apstraktan koncept mogu uvesti interpretacije i tumačenja, ali što se mene tiče potpuno su izlišni jer bi se sveli na nagađanje.

Nenad Lančuški

INTERESANTNA ŽANROVSKA VOŽNJA

Film: Beskraj (The Endless)

Režija: Džastin Benson, Aron Murhed

Scenario: Džastin Benson

Uloge: Džastin Benson, Aron Murhed

Trajanje: 111 min

Proizvodnja: SAD, 2018.

O proizvodima dugogodišnje saradnje dvojca Murhed/Benson je bilo reči na ovom blogu i ranije kada smo njihov prethodni film "Proleće" (Spring, 2014.) uvrstili među najbolje filmove 2015. godine. "Proleće" je bio inventivan film iz nezavisne produkcije koji se poigravao sa žanrovima i klišeima indi filma. Njihov novi film je više povratak korenima, koji se narativno i tematski nadovezuje na njihov prvi dugometražni film "Odluka" (Resolution, 2012.). I novi film kao prethodna dva se igra žanrovskim konvencijama, koje povremeno dovodi do granice parodije. I možda je to bio moj najveći problem sa filmom, jer sam osetio da su mi izneverena očekivanja. 

 

Naime, film počinje citatom Hauarda Filipsa Lavkrafta: "Najstarija i najjača emocija čovečanstva je strah, i najstarija i najjača vrsta straha je strah od nepoznatog". Naravno, meni kao velikom ljubitelju lavkraftovskog kosmičkog horora obećanje dobre vožnje kroz nihilističke predele nepojmljivog je bilo dovoljno da se zainteresujem, naročito poznajući sposobnost autora da stvore atmosferu misterije i nelagode. I ovaj film pogađa u metu što se tiče misteriozne atmosfere, bar u prvoj polovini filma, nakon čega postaje mnogo opušteniji i duhovitiji, čak završavajući na relativno pozitivnoj noti. Od lavkraftovskog pesimizma nema gotovo ničega, ali to nije nužno loša stvar. Rezultat je uprkos svemu interesantno delo, sa dosta intrigantnih ideja i solidnim izvođenjem i suštinski autorski film kojim njegovi tvorci istražuju teme koje su njima lično zanimljive. Zbog insistiranja na temama koje su dosta intelektualizovane, česta kritika usmerena na ovaj film je da je pretenciozan, ali što se mene tiče sve više deluje kao igra u kojoj autori eksperimentišu sa medijumom i njegovim kapacitetom da izrazi neke maštovite koncepte. 

 

Zaplet filma počinje nekoliko godina nakon završetka "Odluke", kada srećemo dva brata, Arona (Aron Murhed) i Džastina (Džastin Benson), koji životare od danas do sutra radeći slabo plaćene poslove. Poštom im stiže snimak koji ih podseća na prošlost za koju su mislili da su ostavili iza sebe. Saznajemo da su njih dvojica odrasli nakon tragične smrti njihove majke u okrilju komune za koju se ispostavilo da je samoubilački NLO kult. Ipak, mlađi brat, Aron, frustriran besmislom životarenja i podstaknut dečijim sećanjima na lagodnost života koji je imao u komuni, želi da se vrati tamo, barem na jedan dan. Njegov brat Džastin nevoljno pristaje, sa namerom da dokaže Aronu da stvari nisu takve kako ih je on zapamtio kao dete. Oni pristižu u naselje komune da bi odmah otkrili da njeni žitelji koji ih rado primaju nazad izgledaju kao da nisu ostarili ni dana, nakon čega misterija samo nastavlja da se produbljuje dok se odnos između dva brata komplikuje.

Ovaj film je smešten u isti univerzum kao i "Odluka", i oba filma dele neke od likova, a čak i Aron i Džastin su imali svoje prvo pojavljivanje u ovom filmu. Oni koji su gledali "Odluku" imaće prilično jasnu sliku o tome šta da očekuju, i ako su voleli prvi film, volećete i ovaj. Ako ste se kao i ja zainteresovali za ove autore preko "Proleća", onda ćete verovatno biti pomalo razočarani.

Aljoša Tomić

TINEJDŽERSKI ALI VRLO OZBILJAN

Film: Internat (Boarding School)

Režija: Boaz Jakin

Scenario: Boaz Jakin

Uloge: Luk Prel, Samanta Matiz, Dejvid Aron Bejker

Trajanje: 111 min

Proizvodnja: SAD, 2018.

Film „Internat“ kako su ga kod nas preveli možemo u svakom smislu nazvati autorski jer režiju i scenario potpisuje Boaz Jakin, američki filmski reditelj, scenarista i producent koji se u svojoj karijeri pre ovog ostvarenja najbliže primakao hororu radeći kao izvršni producent na prva dva nastavka franšize „Hostel“ Ilaj Rota. Jakin sa druge strane ima veoma obimnu filmografiju i rad u američkoj filmskoj industriji uglavnom na manje poznatim akcionim filmovima, dramama i komedijama. Međutim, po svemu sudeći Jakin osim što ima znanje svog zanata u ovom filmu pokazuje i talenat za originalnost i lucidnost. „Internat“ je kod publike daleko bolje prošao nego kod kritike u Americi, što mu daje veoma nizak rejting.

Dvanaestogodišnjeg dečaka Džejkoba (Luk Prel) potresaju košmari zbog kojih svake noći budi majku i očuha. Kroz svoje snove i razmišljanja Džejkob je nekom vrstom telepatije povezan sa svojom nedavno preminulom bakom koju nikada nije upoznao jer mu majka nije dozvolila. Nakon sahrane dečak se jednom prilikom oblači u bakinu odeću, u čemu ga uhvati njegov očuh nakon čega rešavaju da ga pošalju u privatnu školu izvan grada kako bi ga tamo prevaspitavali. Najzanimljivija stvar u filmu jeste upravo njegova nova družina iz razreda. Jedna potpuno heterogena ekipa koju čine mentalno nerazvijeni debeljko, dečak sa turetovim sindromom, dva blizanca druge boje kože, dečak ispečenog lica u požaru i devojčica sa psihopatskim nastojanjima. Kako odmiče vreme na internatu, tako se otkriva sve više tajni koje krije ovo mesto, a smisao obrazovanja i prevaspitavanja uz Bibliju zamenjuje istinski horor koji u ovom slučaju nije ništa natprirodno i mistično već realno i moguće.

Ličnost našeg protagoniste je vrlo složena tako da on prolazi kroz nekoliko faza razvitka tokom radnje filma, učeći i boreći se sa svojim demonima u glavi sa jedne strane, ali i sa preprekama koje pred njega postavlja stvarnost. Šarenolika muzika na potpuno neponovljiv način dočarava morbidnu ali i toplu priču o Džejkobovoj sudbini i sudbini njegovih drugova iz odeljenja. Bez obzira što sam mogao većinu događaja da predvidim (iako ne osporavam originalan način na koji su prikazani), na samom kraju sam ipak ostao iznenađen. Mislim da nije loše da se ovaj film pogleda, nema u njemu ništa epohalno novo, ali je lucidan i intrigantan, lepo snimljen i montiran, tinejdžerski ali vrlo ozbiljan.

Nenad Lančuški

JEZIV ILI JEZIVO LOŠ?

Film: Slendermen (Slender Man)
Režija: Silvejn Vajt
Scenario: Dejvid Birk
Uloge: Džoi King, Džulia Goldani Teles, Džez Sinkler, Analiz Baso
Trajanje: 93 min.
Proizvodnja: SAD, 2018.

Pre nego što počnemo, bitno je da vam kažem nešto o sebi – ja baš volim da pohvalim nešto, bilo šta. U svemu volim da nađem nešto što makar ima potencijal da bude dobro. Tako se desilo da odem na ovaj film. Ali tako malo do skoro ništa dobrog mogu reći i to je jedno od glavnih iznenađenja i šokova u vezi sa ovim filmom. Film je jeziv, jezivo loš. I kao što je ova igra reči predvidiva i korišćena već hiljadu puta, tako je celo ovo ostvarenje neka vrsta pastiša najpredvidljvijih momenata u horor istoriji koji počinje dijalozima između tinejdžera koji su, sudeći po forama, bili mladi kad i ja.

Grupa srednjoškolaca u Masačusetsu provešće vreme obuhvaćeno filmskom naracijom  verujući i neverujući u postojanje čudovišta urbanog folklora koje su jedne noći slučajno prizvali. Za to vreme, naravno, nestaju jedna po jedna, devojke iz grupe koja se za razliku od muškog čopora, usudila da pogleda zlokobni ritualni video. Njihove mešovite i konfuzne reakcije na ono što bi inače trebalo da je ritual ispunjen stravom i mračnim slutnjama razumljive su kad se pogleda da scenarista sam nije mogao da definiše Slendermenov karakter i motive učesnica da ritual uopšte izvedu.

Na samom početku filma mnogo je vremena potrošeno na naizgled bitna tinejdž trućanja, dok je propuštena prilika da se misterija koja obavija lik Slendermena utemelji na izvesnosti koja izaziva toliki užas da sama predstavlja razlog neverici i neizvesnosti. Suprotno tome scenarista je odradio domaći prikupljajući sve informacije o ovom čuvenom reprezentu creepy pasta mitologije i pokušao da ih iskoristi sve, kako izgleda, bez refleksije ili bar filtera bazičnog zanatskog umeća koje bi primenio u kreiranju ovog lika. Slendermenu u ovom filmu ne nedostaje samo lice, kao što je to inače slučaj, već i karakter koji bi ga postavio u odnos sa ostatkom sveta (stvarnosti).

O likovima “omladinaca” u filmu da ne govorimo. Protiv same glume ne bih previše da se bunim; s obzirom na materijal koji je glumcima bio ponuđen, ne verujem da bi iko izvukao više. Proizvoljne osobine likova služe kao poštapalica radnji kada se priča zaglavi, tako se nasumično događaju neke stvari sve dok kulminacija događaja ne stigne do tačke u kojoj više ne predstavlja ni ispunjenje ni proneveru očekivanja. Propušteno još zgodnih alata koji su mogli biti korišćeni za stvaranje uzbudljive priče. Jednako, uzbuđenje izostaje zahvaljujući generičkoj režiji koja ističe neke pojedinačne vizuelne momente. Ti momenti spojeni u jedan trejler mogli bi slutiti sjajan horor, ali brzo izblede stojeći usamljeni u moru preostalih kadrova od kojih se film sastoji.

Mislim da sam rekla više nego dovoljno, još samo jedna pohvala klincima koji su sedeli u redovima iza mene, koji su tokom celog filma pričali i predviđali događaje. To je nešto što bi izludelo čoveka na bilo kojoj drugoj regularnoj projekciji makar i osrednjeg kvaliteta, ali ovde je bilo više nego dobrodošlo jer su me njihova visprenost i poznavanje žanra kao i same mitologije u vezi sa Slendermenom uveseljavali tih 93 minuta. Ovo je film koji u toku same projekcije može da predviđa i komentariše bilo koji zainteresovan jedanaestogodišnjak.

Što se filma tiče, žao mi je što sam gledala i što sam morala da vam napišem sve ovo, trudiću se više sledeći put i bolje ću paziti šta gledam, ALI, bravo deco, za razliku od filma vi ste me baš oraspoložili!

Nina Blažević

PRAISTORIJSKE RALJE

Film: Megalodon (The Meg)

Režija: Džon Turtltaub

Scenario: Din Georgaris, Džon Heber, Erik Heber

Uloge: Džejson Stejtam, Bingbing Li, Rejn Vilson

Trajanje: 113 min

Proizvodnja: SAD/Kina, 2018.

Konačno je stiglo ono doba godine koje svi željno očekujete: doba u kome recenziramo ovogodišnji film sa ajkulom-ubicom. A ove godine imamo film koji čuči u razvojnom paklu još od kasnih devedesetih kada ga je "Duboko plavo more" (Deep Blue Sea, 1999.) sprečilo da ugleda svetlost dana. Od tada se povlačio uz imena poput Giljerma del Toroa, Ilaj Rota i drugih, dok se konačno ove godine Warner Bros. odvažio da ga pogura. Dirigentsku palicu je uzeo Džon Turtltaub poznat po avanturističkim filmovima kao što su "Nindža klinci" (3 Ninjas, 1992.) ili mlađoj publici poznatiji po "Nacionalnom blagu" (National Treasure: Book of Secrets, 2007.). 

Ovaj put ne samo da smo dobili ajkulu-ubicu, već je ona istovremeno i praistorijsko čudovište, najveći morski grabljivac u istoriji zemlje. Naravno, po merilima Rodžer Kormanove produkcije koja nam je dala "Ajkulopoda" (Sharktopus, 2010.) ili "Dinoajkulu" (Dinoshark, 2010.) to i nije naročito kreativno, ali što se tiče visokobudžetnog blockbustera, dugo nismo imali ovako skup film sa čudovišnom ajkulom na repertoaru. Kada smo već kod preistorijskih stvorenja, pomenuo bih da nam ovaj film mnogo bolje približava magiju sveta pre vremena i uzbuđenje koje ga prati od aktuelnog serijala "Svet iz doba jure" (Jurassic World, 2015.) koji je pretvoren u još jedan frigidni blockbuster, poput većine letnjih akcionih filmova sa holivudske pokretne trake.

Što se priče filma tiče, reč je o filmskoj adaptaciji prvog romana Stiva Altena po imenu "MEG: Roman o teroru iz dubine". Roman je prošao kroz ruke mnogih scenarista, i doživeo mnoga odstupanja od originala koja nisu mogla biti realizovana jer ne bi funkcionisala u filmskom mediju ili bi bila previše skupa, ali je na kraju usvojena solidna verzija Dina Georgarisa i braće Heber. Scenario nije remek delo, ali funkcioniše na strukturalnom i narativnom planu dovoljno dobro da vas drži zainteresovanim skoro dva sata,a uz priču o praistorijskoj ajkuli i ličnim konfliktima glavnih likova, pisci su provukli i ekološki podtekst, koji je obavezan u monster filmu. Akcija je dobro režirana i prilično se oslanja na harizmu Džejsona Stejtama koji iznosi nosi ovaj teret na širokim plećima old school akcionog junaka. Vidi se da je Stejtam ovde u svom elementu s obzirom na svoju profesionalnu plivačku prošlost i to svakako doprinosi atmosferi. 

Dakle, priča prati Džonasa Tejlora (Džejson Stejtam), podvodnog spasioca, koji mučen tragedijom od pre 5 godina pokušava da nađe utehu na dnu flaše negde na Tajlandu. Naime, u spasilačkoj misiji na ekstremnoj dubini morao je da donese odluku kojom je žrtvovao 8 ljudi da bi spasao sve ostale. Zaplet počinje sa grupom naučnika koji dolaze da traže pomoć u spasavanju male istraživačke podmornice izgubljene na dnu marijanske brazde gde je otkriven jedan ceo preistorijski svet od našeg pogleda zaštićen oblakom vodoničnog sulfida. Nakon napete spasilačke misije saznajemo da je naše junake praistorijsko čudovište dopratilo nazad iz svog izolovanog sveta.

Stvari su dosta proste, ovo je akciona avantura i tu nećete naći mnogo sinefilske vrednosti. Ali ako možete da uživate u filmu mentalitetom trinaestogodišnjaka, ovaj film će vam biti zabavan. A kao dodatni bonus, imaćete priliku da ulovite mnoge reference na druge filmove iz ovog žanra poput "Ralja" (Jaws, 1975.) ili "Ambisa" (The Abyss, 1989.) koje su za ljubitelje žanra autori smestili u ovaj film.

Aljoša Tomić