Ovaj tekst je originalno objavljen na sajtu "Pokazivač" 24.12.2014. godine.
MALI DISKLEJMER ZA ŽENSKU ČITATELJSKU PUBLIKU: Drage moje dame, tekst koji sledi je umnogome o akcionoj zvezdi i fiktivnom liku kojeg muškarci vole i cene više, i koji možda nije nešto što bi se ženskom delu publike svidelo. Prema tome, jedino što od vas želim je da se ne ljutite previše na ovog sirotog pisca, i da uzmete u obzir to da podjednako volim i cenim likove svih polova dokle god mi se sviđaju kao likovi. Ovo ovde je tekst o liku koji opasno raspaljuje muške dečačke fantazije i nije previše dubok, ali koji je upravo zbog toga ikona pop-kulture. Naravno, postoji veliki broj žena (čak i nekih koje lično poznajem) kojima se ovaj lik izuzetno sviđa, a pošto znam da ste vi divne dame izuzetno mudre i otvorene za nova saznanja, verujem u vas i u to da ćete svakako ovom tekstu dati šansu, kao i samom liku. Hvala vam puno na pažnji i iskreno se nadam da ćete uživati u čitanju. Ehe.
Daklem, akcija. Žanr koji je definisao osamdesete i devedesete. Žanr koji i dan-danas najbolje ispuni popodneva i večeri umornih muškaraca nakon posla ili prepirke sa komšijama. Žanr koji ne tera ljude na razmišljanje i preispitivanje života i bitisanja (poput spekulativne fantastike, psihotrilera, psihohorora, drame i generalno eksperimentalne kinematografije), ali koji ih tera da viču naglas u svojim foteljama kada bomba pukne tik iza ubermišićavog junaka dok on nerealno preživljava udar i tek u tom zadnjem trenutku ispaljuje sudbonosni metak koji pogađa imigranta-agresora u lice i spašava telesno vrlo zdravu ženu od smrti. Žanr koji je, bez obzira na svoj kvalitet, i te kako svestan sebe i toga šta nudi. Žanr koji je izbacio neverovatno kvalitetne režisere poput Roberta Rodrigeza i Kventina Tarantina. Žanr koji je verovatno jedan od retkih danas koji može da jasno podeli decu u školskim dvorištima oko toga ko je jači, Terminator ili Rambo. Žanr čija je publika verovatno jedna od najiskrenijih na ovoj planeti. I, priznajem, žanr kojem sam i sam nedovoljno pažnje posvećivao zbog plitkosti istog, na svoju štetu naravno.
Ovaj žanr, pak, u tradiciji te plitkosti nudi uglavnom iste junake. Mišićavi baja sa nekom vojno-policijskom pozadinom, nemogući zadatak koji samo on može da postigne, pokoja zla figura na vlasti i pokoja neamerička (obično su junaci Ameri) figura kao krimos, pokoja teta zbog radi ljubljenja i/ili spasavanja, a recimo tu negde figurira i dete i/ili kućni ljubimac. Te mišićave baje su, naravno, oličenje muškosti, prepuni ulične ili militantne mudrosti, sigurne ruke uz obarač, brzih refleksa, hrabri, nesputani, nezaustavljivi. Sve ovo je savršeno za jednog fana akcije – zna se šta se traži, zna se šta se dobija. Ali lepo je da se povremeno poigrava sa očekivanjima, a još lepše kada lik nenadano poraste i stasa u akcionog junaka, pa u ikonu pop-kulture. Taj lik je upravo lik o kojem je reč u ovom tekstu. Imenom, prezimenom i motornom testerom, to je Eš Vilijams.
Puno ime ove junačine je Ešli Džejms Vilijams. I naravno, svakoj iole savremenoj osobi deluje čudno da muškarac nosi žensko ime, kao što je Ešli. Kod ovog lika su dva razloga zašto je to tako. Kao prvo, Ešli je u originalu bilo muško ime (kao i imena Lesli, Džordan, Kortni, Parker, Čarli), ali je u određenom vremenskom periodu – u ovom konkretnom slučaju, početak osamdesetih – poprimilo uniseks odlike. Ovo figurira i u drugi razlog. Eš nije tipičan junak. Svoju karijeru je počeo u horor ostvarenju režisera Sema Rejmija „Zli mrtvi“. Naravno, Rejmi je hteo da snimi klasičan horor film sa poznatom postavkom „mladi ljudi u brvnari, pa odjednom zlo“. Čak i kada se pogleda ceo film, ne dobija se utisak da je Eš glavni lik. Smotan je, kukavica, ne preterano pametan, ne preterano odvažan, pa čak ni preterano zgodan ili lep. Deluje kao Mita Kupusar iz Dublja (interna fora, ali samo ime i mesto boravka je dovoljna asocijacija) pre nego muževna muškarčina muška koja svojim grudnim mišićima cepa tkanje postojanja na pet delova. I naravno, nepisano je pravilo da horor filmove upravo takvi tipovi – ili likuše, zavisi ko vam je u glavnim rolama – preživljavaju. Veliki problem sa „Zlim mrtvim“ je nedostatak budžeta, što prate problemi sa specijalnim efektima, post-produkcijom, itd. Na prvi pogled (pa posle drugi, treći, deveti…) film deluje kao jeftina parodija horor filma. Međutim, film je uspešno prošao kod publike i polako, vremenom sagradio kult. Međutim, vrlo brzo je od kulta filma sve prešlo na kult ličnosti. Drugi deo, inventivno nazvan „Zli mrtvi 2“, je manje-više pratio sličnu formulu, sa blagim izmenama. Eš je i dalje bio zaglavljen u brvnari, a u međuvremenu dolazi nova grupica ljudi. Kao i u prvom filmu, a do sada nepomenuto u tekstu, dobar deo radnje se vrti oko čarobne okultne knjige Nekronomikon eks Mortis. Čitanje iste pokreće proces buđenja zla, koje zaposeda narod i narodnost, nešto čemu je Eš morao da prisustvuje u prvom filmu (gde je konsekventno morao da pobije svoje prijatelje) i nešto što i njega čačka u ovom delu (gde sam sebi odseca zaposednutu šaku). Velika razlika između ova dva filma je što se u zadnjoj trećini drugog Eš upravo transformiše u ikonu muževnosti, gde kači motornu testeru na patrljak od ruke, zavlači sačmaru za leđa i hladnim pogledom izgovara reč tako atipičnu za filmske mačo likove, a opet onu koja je izdefinisala celu jednu generaciju fanova. „Superiška“ (eng. „groovy“). I naravno, nakon ovoga kreće u sakaćenje zlog elementa u filmu i u poslednjim minutima završava u drevno doba kralja Artura.
Naravno, ovde već dolazi i radnja trećeg filma, „Armije tame“, gde se slika Eša Vilijamsa kao heroja iskristalisala. Ovde već klasično izbacuje holivudske one-linere, zavodi princezu, gradi nemoguće naprave (poput metalne ruke za sebe, odnosno svoj patrljak), bori se protiv armije demona – ovde se zovu „smrtiti“, jednina „smrtit“ – i nekako se vraća u svoj svet, gde radi u ni manje ni više nego supermarketu za alat. Stari, gedžavi Eš je donekle i dalje gedžav, i dalje popije batine, u jednom trenutku čak i od minijaturnih verzija sebe. Ali je ujedno i oličenje tabačina i najšundskijeg junaštva, onakvog kakvo tera svakog prosečnog mužjaka da urla od zadovoljstva kad god potegne svoju sačmu na nekog skeletnog viteza ili kada vozi svoj oldsmobil u zidine zamka. Ešova priča je savršen blend naučne fantastike, epske fantastike, horora, komedije, akcije i eksploatacije. Ne postoji segment ovih filmova koji nije šarmantan i na neviđene načine važan po pop-kulturu sveta.
Ali Eš Vilijams nije ostao prikovan za te filmove. Ono što je umnogome podiglo lika je upravo glumac, sad već legendarni Brus Kembel, koji je nastavio izuzetno tešku karijeru glumljenja u filmovima b-produkcije, gde je plata mizerna, publika selektivna, a nagrada nepostojeća. Ali je upravo to njegovo bitisanje u svetu „Zlih mrtvih/Armiji tame“ lansiralo međ’ narod jednu nezaustavljivu gromadu od lika. Eš je svoj život nastavio u formi video-igara , konkretno njih pet (a u tri od tih pet se Brus Kembel vraća kao glas iza Ešovog lika) a gostuje i u pokeraškoj igri „Poker Night 2“ uz druge fiktivne likove (gde ga ne glumi Brus Kembel, već Deni Veber). Pored toga je zakoračio i u stripove, gde se borio protiv Fredija Krugera iz „Košmara na Ulici brestova“, Džejsona Vorhiza iz „Petka 13og“, pa čak i zombifikovanih Marvel likova (Iron man, Hulk, Spajdi, Žderavac, Fantastična četvorka, itd.). Uz to je doživeo i mjuzikl, gde ga glumi Rajan Vord, a i erotsku parodiju za nešto zreliju publiku. Čak se i u zadnjih par sekundi rimejka „Zlih mrtvih“ pre godinu dana pojavio na kraju kao ostarela verzija sebe. I naravno, njegov život još nije gotov, pošto je u pripremi TV serija „Zli mrtvi“, gde se veliki deo originalne filmske kreativne postave vraća, sa naravno Brusom Kembelom u glavnoj ulozi.
Eš Vilijams akcionom žanru nudi ono što mu jako često fali, a to je inventivnost. Retko kada se u akcionim franšizama dešava ovakav rast lika. Naravno, to ne znači da rast ne postoji, ali se srž junaka – uberčvrst baja koji ubija pre nego li pita za zdravlje – ne menja i sačinjava njegovu glavninu. Eš uspeva upravo zato što je isti kao gorepomenuti Mita Kupusar iz Dublja. Eš je neko ko je iz žestokog proseka bačen u još žešći neprosek, i naravno prvi Njutnov zakon ovde figurira, i Eš ne prerasta odmah u odbrambenu gromadu, već mu treba čitav film i po za taj rast, a onda kada se novi ekvilibrijum ustanovi, ono malo što je ostalo od prethodnog Mite se i dalje tu mota. I naravno, bio je tu potreban i glumac koji sve ovo može da ponese, a Kembel je savršeno tu legao. I dan-danas, taj čovek ne deluje kao neko ko može da slisti buljuk vojske sa tri metka – snimucka sitnobudžetne filmove i serije, krupan je i masan, piskara knjige i blogove, čak je i zvanično sveštenik koji venčava parove. I upravo je taj element iznenađenja ono što nosi Eša Vilijamsa, ono što ga i dan-danas svrstava u redove najjačih junaka pop-kulture. Čak i pored povremene mizoginije, pokojeg tupavog iskaza i generalne nekompetentnosti, kako sam Brus Kembel za njega kaže, da funkcioniše kao spori mislilac u stanju mirovanja.
Opet vredi ponoviti da je serija „Zli mrtvi“ u stanju vrlo ranog planiranja. Kockice se polako slažu, a samo je pitanje vremena kada će matori selja sa bradom veličine Misisipija ponovo da izgovori „Superiška“ kada potegne motornu testeru na armiju novih, jačih smrtita. I kada će lik i delo Eša Vilijamsa da dodatno dobije na težini i epici.
Ivan Veljković
