9.21.2020

OVO NIJE HOROR FILM

Film: Razmišljam da raskinem (I’m Thinking Of Ending Things)
Režija: Čarli Kaufman
Scenario: Čarli Kaufman
Uloge: Džesi Plemons, Džesi Bakli, Toni Kolet
Trajanje: 134 min
Proizvodnja: SAD, 2020.

Pogledao sam ovaj film pre nekih nedelju dana ne nameravajući da pišem o njemu, međutim se to nekako samo nametnulo u čeprkanju po internetu šta bi se to moglo recenzirati ove nedelje. Upravo sam tako i naleteo nekoliko puta pod kategorijom horora i horor/drama/trilera upravo na ovaj film. Ali ovo nije horor! Ili možda bismo čak mogli ići još dalje i tvrditi da ovo nije ni film! Čemu takva komplikacija stvari? Pa prosto otud što se radi o filmu Čarlija Kaufmana.

Inače Kaufman je jedan od meni najdražih američkih scenarista čije filmove poput „Večni sjaj besprekornog uma“ (Eternal Sunshine Of The Spotless Mind, 2004) i "Anomaliza" (Anomalisa, 2015.) izuzetno cenim. Međutim postoje i oni filmovi poput "Sinegdoha, Nju Jork" (Synecdoche, New York, 2008.) koji se sa mukom gledaju i na kraju ostavljaju gledaoca u magli. Drugim rečima, previše skrivenih značenja i previše meta nivoa u narativu da bi se uživalo u filmu. To se još kaže i pretenciozno.
 
 
Takav je i film „Razmišljam da raskinem“. Previše izgubljen u perspektivizmu.

Kaufman je jedini scenarista čiji narativ teče kao kada biste čitali neko filozofsko delo. On je razumski i logički svestan svake sekvence i svakog postupka lika jer su oni ustvari u službi teorije koja stoji u jednom meta-meta nivou samog scenarističkog teksta. Dakle, Kaufman svojim scenarijima ne pokazuje određenu moralnu dilemu lika niti situaciju u koju je lik stavljen, nego se bavi prerazmišljavanjem i preispitaivanjem određenih ideja kroz situacije i likove.

Drugim rečima, Kaufmanu forma ima prednost naspram sadržine.

Ovaj film je inspirisan istoimenim romanom Kanadskog pisca Jana Rida iz 2016. godine i pored "Synegdoha, Nju Jork" ovaj film je Kaufmanovo drugo kompletno delo u smislu da je radio samostalno režiju i scenario. Produkciju je ovoga puta radio Netflix.
 
 
Radnja prati mladu devojku koja ima nekoliko imena u filmu, kao i nekoliko lica ali uglavnom je većim delom vremena igra Džesi Bakli, koja sa svojim momkom Džejkom (Džesi Plemons) odlazi po prvi put u posetu njegovim roditeljima na farmu. Kao u svakom horor filmu, nakon što stignu atmosfera u kući njegovih roditelja je veoma bizarna i morbidna, što pretpostavlja misteriju koja se krije iza svega.

Ali pošto ovo nije horor film stvari se ne odvijaju kao u svakom horor filmu. U stvari ovo nije film uopšte, ne samo zato jer je rađen za televiziju Netflix u digitalnom formatu bez filmske trake (kao što se to već radi duže od decenije), već ovo nije film zbog pre-ekspresivne teatralne glume koja je karakteristična za pozorište.
 

Takođe se umesto filmskim jezikom vrhunac radnje rešava jezikom baleta jer scena u kojoj treba konačno stvari da se razreše sklizne u baletsku scenu koja traje gotovo desetak minuta. Ništa od ovoga nije film, već elementi scenske umetnosti koji su snimljeni kamerom i montirani u video.

U svakom slučaju pošto ovo nije film, a taman posla horor film, ukoliko se odlučite da ga pogledate nemojte očekivati da ćete uživati kao u filmu. Osim toga što se filmske i narativne forme rastaču u druge oblike umetničkog izraza, na isti način se i horor elementi rastaču u metafore i simbole koji participiraju jedino sa temom perpektivizma kojom se na kraju krajeva ovaj ne-film i bavi.  
 
 
Da li je ovaj ne-film dobar ili ne iskren da budem ne znam. On svakako nije za filmsku publiku već možda za neku novu publiku koja tek treba da nastane. 
 
Nenad Lančuški

9.13.2020

DVOSTRUKI UGRIZ AJKULE

Film: Duboko plavo more 3 (Deep Blue Sea 3)
Režija: Džon Pog
Scenario:
Dirk Blekmen
Uloge: Tanja Rejmond, Natanijel Buzolik, Emerson Bruks
Trajanje: 99 min
Proizvodnja: SAD, 2020.

Postoje neki horor žanrovi koji nakratko blesnu i nestanu, poput kanibalskog žanra krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Postoje neki koji ostaju trendi godinama, poput slashera koji je pohodio osamdesete i paranormalnog horora koji je sveprisutan poslednju deceniju. Ali neki žanrovi su vanvremenski poput onog o napadu ajkule.

I tačno znam šta se pitate: "Kako sam vam onda mogao ostati dužan prošle godine za film o ajkuli?" Znam da nema izgovora za to, ali ne brinite, predugo ste čekali i zato ove nedelje recenziramo dva sveža horora iz ovog žanra.

horor film recenzija

Prvi film koji recenziramo je treći nastavak jedne od poznatijih franšiza, nastale krajem devedesetih, nakon čega je stekla kultni status. Prvi nastavak je po mišljenjima nekih, film superiorniji čak i od "Ralja" (Jaws, 1975.), a o njegovom kvalitetu svedoči i to što ga je Stiven King uvrstio na listu horor filmova koje bi on preporučio ljudima.

Ali prvi je ipak bio veliki comeback legendarnog akcionog reditelja Reni Harlina, treći nastavak je u rukama Poga i Blekmena, koji iz sebe nemaju nijedan ozbiljniji hit. Harlinov film je bio ozbiljan blokbaster sa šmekom B filma, što se videlo na produkcijskim vrednostima i u samoj glumačkoj postavi koja je sadržavala sve od renomiranih A-listera, do muzičkih zvezda koje pokušavaju da se probiju u svetu filma.  

 

horor film recenzija

Pogovo čedo je od samog očigledno pravi B-film, što i ne mora biti loše. Čini se da je svako na setu bez iluzija o tome što rade i ne trude se da ovaj film učine ničim više od jeftine akcije. Što je na kraju krajeva bio i prvi deo.

Dakle, ne očekujte previše suspensa, niti nepredvidljivih preokreta, ali očekujte neke manje ili više zabavne akcione momente: jurnjave, eksplozije, pesničenje, a sve to ispresecano napadima nekolicine ajkula i omažima prvom delu serijala.

 

horor film recenzija

Ovaj film prati grupu naučnika, koji vloguju sa malog ribarskog ostrva u zalivu Mozambik. Ovo ostrvo je usled klimatskih promena potopljeno i nastanjeno sa samo dvoje ribara. Ekipa naučnika koja proučava veliku belu ajkulu u zalivu predvođeni doktoricom Emom Kolins (Tanja Rejmond). Situacija postaje napeta kada u zaliv svrate tri bik ajkule, koje su, kako se čini, mnogo inteligentije nego što bi trebale da budu.

U svakom slučaju, ovaj film neće ostaviti traga kao prvi, ali jeste za nijansu bolji od drugog nastavka iz 2018. godine koji je prošao toliko nezapaženo da mislim da ne vredi mnogo govoriti o njemu.

***

Film: 47 metara duboko: Van kaveza (47 Meters Down: Uncaged)
Režija: Johanes Roberts
Scenario:
Ernest Rijera, Johanes Roberts
Uloge: Sofi Neliz, Korina Foks, Brajana Tju
Trajanje: 90 min
Proizvodnja: SAD/Velika Britanija, 2019.

Drugi film nema tako dugu tradiciju kao "Duboko plavo more", već je nastavak niskobudžetnog horora iz 2017. godine o kome je bilo reči na ovom blogu. Iako je odgovoran za jedan od najgorih horor filmova 2018. godine, Roberts je izgleda u svojoj zoni komfora kada su ajkule u pitanju.

Prvi nastavak ovog serijala je konceptualno bio veoma jednostavan i ograničen na veoma mali prostor - kavez koji je čuvao ronioce od sigurne smrti u čeljustima ajkule. Prvi i najveći problem, koji je bolest gotovo svih nastavaka, je da se jednostavan koncept koji funkcioniše nadmaši u svakom smislu. Nastavak mora biti brži, veći, bolji, po svaku cenu.
 

 

horor film recenzija

Kada je čar filma bila upravo jednostavnost, to može biti jedino problematično. Roberts je nastavak smestio u drevni majanski hram koji je toliko dugo potopljen da su u njemu evoluirale slepe ribe. Sve ovo daje filmu atmosferu klasičnog avanturističkog filma, ali već toliko komplikuje koncept, da postaje očigledno da reditelj ne zna šta radi sa ritmom i tempom filma, pa se oslanja na klišee.

Unutar ovog žanra postoji očigledan problem, a to je da celokupan narativ mora biti vezan za vodu. Stoga je i galerija likova koji imaju razlog da budu u blizini ajkula veoma ograničen. Pa tako još jednom imamo grupu naučnika koji su otkrili podvodni hram, i nekolicinu znatiželjnih devojaka koje saznaju za to otkriće i žele da zavire.

 

horor film recenzija

Oba recenzirana filma imaju i problem budžetskog ograničenja. Stariji i skuplji filmovi su kombinovali snimke pravih ajkula sa animatroničkim lutkama, a kasnije sve to sa kompjuterski generisanim efektima, što je ajkulama davalo fizikalnost i prisutnost. U oba filma su ajkule kompjuterski generisane, tako da većinu vremena deluju kao jeftini "lebdeći" CGI, što eliminiše osećaj bilo kakve pretnje.

Po svemu sudeći, Johanes Roberts nije čovek sa mnogo talenta, ali bez obzira na sve, ovaj film ima nekoliko uzbudljivih akcionih momenata i originalnih ideja, koje su mogle biti bolje razrađene. Ali ako bih morao gledati jedan od ova dva recenzirana filma ponovo, izabrao bih ovaj, čisto zbog njegovog estetskog sadržaja, egzotično okruženje centralne amerike je dosta atraktivnije od nekoliko kućeraka na otvorenom moru.

 

horor film recenzija

Bonus za one koji su izdržali do kraja teksta: ako ste ljubitelj trash horora, ove godine je izašao još jedan film sa ajkulom, koji ne treba propustiti. "Uidža ajkula" (Ouija Shark, 2020.), koji prati grupu devojaka koji pronalaze uidža tablu u kojoj je zatočena utvarna ajkula. Must see.

Aljoša Tomić