LUDO, LUĐE, NAJLUĐE BEZ ISKUPLJENJA

Film: Amulet (Amulet)
Režiser: Romola Geri
Scenario: Romola Geri
Uloge: Karla Džuri, Alek Sekaranu, Imelda Stenton
Trajanje: 1 sat 39 minuta
Proizvodnja: Ujeinnjeno Kraljevstvo, Ujedninjeni Arapski Emirati, 2020.

"How many years
I know I'll bear 

I found something in the woods somewhere"1
- Hozier

"Before your God, the ancients, they didn't believe that you could... 

forgive yourself... it wasn't yours to give"2
- Tomas (Amulet)

 

Naslov ovog teksta u svojoj trostrukoj komparaciji prideva "ludo" predstavlja tri celine ovog debitantskog autorskog filma mlade glumice, scenaristkinje i rediteljke Romole Geri. Osim glumačkog i plesačkog iskustva, Romola iza sebe ima i studije engleskog jezika i književnosti te očigledan interes za filozofsku i religijsku simboliku.

LUDO  

 

Film prati lik Tomasa, vojnog veterana koji sada živi kao beskućnik na ulicama Londona. Radeći slabo plaćenje teške fizičke poslove pokušava da skupi dovoljno novca, pretpostavka je za početak nekog novog "boljeg života".

Jasno je od početka da Tomas ima problema sa posttraumatskim stresnim poremećajem i o njegvovoj vojničkoj prošlosti saznajemo iz fleševa koji predstavljaju paralelan narativni tok kroz ceo film. On nam je nužan za razumevanje tereta krivice koji je Tomas poneo sa sobom iz "šuma rata" u prošlosti.

Lik Tomasa tumači vrlo upečatljiv rumunski glumac Alek Sekaranu. Njegova interpretacija lika u kombinaciji sa naglaskom i markantnim crtama dočaraće efikasno ambivalenciju karaktera koji je istovremeno izožen patnji, ali i efikasno potiskuje stvari iz prošlosti koje uzrokuju nesvesne autodestruktivne radnje podstaknute grižom savesti.

 

LUĐE

Iz tog miljea karaktera vadi, odnosno naizgled sticajem okolnosti spasava sestra Kler (Imelda Stenton) i nudi mu novi put i novo sklonište u okviru domaćinstva u kom može biti koristan i voditi "bolji život" sa Magdom (koju tumači Karla Džuri) i njenom bolesnom majkom. Prve dve trećine filma biće potrošene na uspostavljanje odnosa ovih karaktera, pogotvo Magde i Tomasa i dok se priča bude razvijala i vizuelno i dramski, stvari će sve manje biti onakvim kakve se čine na prvu loptu. 

Paralelno sa radnjom koja odmiče, nasuprot jasnoći koju dobijaju njegovi fleševi iz rata, u stvarnosti se komplikuju audiovizuelni utisci glavnog junaka. To često doprinosi atmosferi sna i naprezanju tenzije koja pored standardnih natprirodnih i simboličkih elemenata koji će biti uključeni u ovaj atmosferični horor, utiče na to da se često pitamo o stvarnosti stvarnosti. Za mnoge od ovih "stvarnih" čulnih utisaka morate se zapitati da li predstavljaju neku vrstu metafore kojom se autorka filma služi da bi vernije opisala tegobna osećanja unutar likova samih, a ne događaje oko njih. 

 

 

NAJLUĐE

Ovaj film koji lagano počinje kao drama odeva se u dekor religijske hrišćanske simbolike, kao i elemente prethrišćanskih religija uz dobro poznate trope horora o ukletim kućama, posednutosti i demonima. U poslednjoj trećini eskaliraće u veoma nasilan body horror sa revange horror klimaksom u kom neka narativna rešenja i simbolike ostaju potpuno hermetične, dok druge jasno stoje u službi uspostavljanja i osnaživanja ženskog pisma u horor žanru.

Amulet je tako moguće posmatrati kao još jedan horor o prokletstvu ukletog predmeta koji određuje sudbinu junaka i izlaže ih silama jačim od njih samih koje će izvan njihove volje odrediti dalji tok njihovih života. Istovremeno možemo ga čitati kao suptilnu studiju o grehu, praštanju i iskupljenju koja poredi upravo dva shvatanja: hrišćansko u kom je greh privatan i kroz odnos sa Bogom u pokajanju dolazi mogućnost oprosta samom sebi i iskupljenja i pagansko gde su greh i oproštaj pitanja običajnosti, zajednice i bogova koji su izvan i iznad prekršioca. 

 

 

Radnja će kulminirati, moram zlurado priznati, osvetničkim body horror-om koji prepun simbolike predstavlja tek samo uvod u kaznu i trijumf vrednosti "drevnih", kako ih Tomas naziva i sam, u odnosu na poimanje greha odnosno prekršaja. Pročišćenje gledaoca ne postiže se iskupljenjem glavnog lika i tako konačnim razrešenjem od svih grehova zbog kojih ga savest i muči već retribucijom nad počiniocem.

Sve u svemu ovaj film u sebi ima puno simboličkim momenata, dosta metafora, nekolicinu filozofskih pitanja i religioznih osećanja o kojima je ovde nemoguće detaljnije raspravljati bez spojlera. U svemu što je bila namera filma, može je autorka mogla i bolje, možda preciznije da se izrazi, možda finijim podešavanjima karaktera da dočara više o njima samima, možda drugim tempom priče da drži gledaoca u neizvesnosti, možda, možda... 

 

  

Ali onda to što bi uradila ne bi bio ovaj film prelepih širokih kadrova, savršeno komponovanih scenografija, koji eksperimentiše sa kognicijom i percepcijom likova, ali i filozofskim pitanjima koje je dotakla. Ipak najveći plus što se mene tiče jeste to što (možda nedovoljno razrađenom) dijalektikom gospodara i roba zadire u odnose moći između polova i njihovih rodnih uloga utvrđenim sa prihvatanjem Hrišćanstva kao civilizacijske vrednosti.

Ja ovaj film vidim kao potragu za korenom ženske snage (moći) u praiskonskim arhetipovima boginje-majke-ratnice koja raspolaže tajnama rođenja, koliko i smrti karakterističnim za matrijarhat, zato ga pre svega preporučujem svim ženama, nadajući se da ćete, drage moje, prepoznati bar deo onoga što sam i ja osetila gledajući film, te potvrditi da nisam potpuno odlepila u (zaludnom) isčekivanju zelene anarho feminističke evolucije :)

Nina Stefanija Blažević

1 "Koliko još godina / znam da ću nositi / nešto što sam negde u šumi pronašao." (prevod autorke teksta)
2 "Pre vašeg Boga, drevni nisu verovali, da možeš oprostiti sam sebi, oprost nije bio tvoj da možeš da ga daš." 
    (prevod autorke teksta)

ISTO, A NOVO

Film: Ormar (The Closet)
Režiser: Kvang-bin Kim
Scenario: Kvang-bin Kim, Mark Đaničelo – adaptacija na engleski jezik
Uloge: Jung-vu Ha, Jul Heo, Nam-gil Kim, Si-a Kim
Trajanje: 1 sat 37 minuta
Proizvodnja: Južna Koreja, 2020. 

 

S obzirom na to da nisam veliki poznavalac korejskog filma, niti redovno pratim ovo tržište za mene je ovaj film pravo egzotčno otkriće, tim pre što je slučajno! Korejsku kinematografiju sve je teže zaobići, svi znamo za "Voz za Busan" (Train to Busan, 2016.) i seriju "Kraljevstvo" (Kingdom, 2019.). Poznavaoci istočno azijskog horora među vama umeće da daju i bolje preprouke sjajnih naslova i sigurno neki od njih jesu u mojoj podsvesti takođe, ali nisu pri ruci sad jer su nereflektovni. 

 

Ovde imamo posla sa režiserskim/autorskim dugometražnim debijem. Kvang-bin Kim je do sada imao autorskog iskustva kaa pisac, režiser i producent nekolicine kratkih filmva, bar tako njegova stranica na IMDB kaže. S tim u vezi vidi se u filmu određena doza formuličnosti i školskog načina rada, ali to vrlo vešto kompenzuje nizom obrta koji nas očekuju kad god pomislimo da možemo pretpostaviti tok, ili konačno razrešenje priče. 

 

Isto tako vešto, a proverenim metodama, vrlo poznatim u svakom hororu koji ste gledali ikad, reditelj se služi oprobanim trikovima da upravlja napetošću tokom cele radnje. Rezultat toga je da nema praznog hoda, nema praznog trenutka nigde, tako da ukoliko u glumi postoje manjkavosti ili u samom narativu, jako teško ćete ih primetiti. Film, naizgled jednostavan lagano, ali vešto upija vas i vodi stazom horora kao jednoj vrlo bitnoj (većoj) temi, koju za razliku od većine komercijalnih filmova ne dotiče tek radi reda već od nje pravi svoju vrlo oštru potku. 

Tema filma je nestanak devojčice u novoj kući u koju se otac i kći preseljavaju kao pokušaj novog početka nakon porodične tragedije. Film se naizgled naivno, ali do kraja vrlo emotivno (za svoje pre svega zabavne i horor pretenzije) bavi temom zapostavljanja dece i odnosa u porodici koja je okrnjena tragedijom. Postavlja se pitanje odgovornosti odraslih tj. roditelja u emotivnom i psihičkom razovju dece i posledica roditeljske nemoći da se u stresnim i kritičnim situacijama nose sa vlastitim slabostima i izazovima. 

 

Ogroman i zabavan plus celom filmu je lik Nam-gil Kima koji tumači lika koji je istovremeno nužan za dalji ravoj i rasplet radnje, ali nekako uspeva da predstavlja i komično olakšanje. Trud i napor njegovog karaktera Kjong Huna tokom radnje doprinose dirljivosti poslednjih scena i njegova lična priča na neki način nadopunjuje i celu temu. Dok Kjong Hun oličava jedan od klišea u filmovima o posednutosti (detektiva/isterivača "đavola") istovremeno predstavlja i osveženje. Klišeizirane radnje koje mu sleduju kao istraživaču natprirodnih pojava i stručnom licu čiji je zadatak da se sa istim nosi, zapadnocenričnu publiku sviklu na hrišćanske insignije i folklor, osvežiće, dovoljno slično, a ipak različito, izvođenje potrebnih rituala. Scenski, ali i glumački bogato izvedeno, posredovanje sa svetom duhova čine da njegova uloga nije tek još jedna stavka u nizu elemenata filma već se doima da stvari koje čini, iako već hiljadu puta viđene gledaocu, zaista imaju neki značaj i prave razliku. 

 

Kako bilo na nekoj opštoj skali mog nepoznavanja korejskog horora ono što mogu zdravim razumom da zaključim iz viđenog jeste: ovaj film nikada neće biti kultni klasik, ali svakako bi mogao biti zapažen korejski blokbaster u rangu sa filmovima iz Džems Vanovog univerzuma "Prizivanje zla" (Conjuring Universe 2013 - ) što je za horor izuzetan uspeh! Dodatno, za razliku od nekolicine poslednjih Džems Vanovih filmova, pripadajućih pomenutom filmskom univerzumu ovaj film je urađen kako treba. "Ormar" (The Closet, 2020.) je napisan, režiran, odglumljen onako kako bi trebalo svaki pošten komercijalni horor da bude, za razliku od poslednjih izdanaka Vanove produkcije od kojih su čak dva bila na našoj listi najgorih fiilmova prošle godine. 

 

 

Za mene je ulazak u ovaj "Ormar" doneo podsetnik da čak i kada imamo posla sa stvarima koje smo hiljadu puta videli, ne znači da imamo posla sa uvek istim stvarima. Tamo gde filmska ekipa, počevši od reditelja, nije lenja i priča sama, ma kakao stara, uvek može biti nova, zabavana i osvežavajuća. Toplo vam preporučujem ovaj film, pogotovo ljubiteljima franšize "Prizivanje zla", jer ovako su trebali da izgledaju poslednja dva filma te franšize: "Anabel dolazi kući" (Anabelle Comes Home, 2019) i "Prokletstvo ožalošćene žene" (The Curse of La Llorona, 2019.). 

Vama ostalima preporučujem da kada budete hteli da se zabavite, a možda malko i zagrcnete suzicama na kraju filma, pogledate ovaj tip-top komercijalni debi jer ima pravu meru elemenata koje bi ga učinile i popularnim i kvalitetnim istovremeno.

Nina Stefanija Blažević

INFANTILNA FARSA

Film: Beki (Becky)

Režija: Džonatan Milot, Keri Murnijon

Scenario: Nik Moris, Rukus Skaj

Uloge: Lulu Vilson, Kevin Džejms

Trajanje: 93 min

Proizvodnja: SAD, 2020.

Ideja revenge horora, kada su napravljeni kako treba je da budu katarzično iskustvo. Model koji ovaj podžanr horora prati tipično je: običan čovek, nezasluženo bačen u okrilje nasilnih događaja, gde biva zlostavljen od lica koji su brojno ili fizički jači od njega, ali do kraja uspeva da preokrene bitku u svoju korist i uspeva da savlada svoje mučitelje, najčešće na brutalan i gotovo sadistički način, omogućujući time gledaocu katarzični osećaj zadovoljenja pravde.

Klasični predstavnici ovog žanra su Mir Zarkijev "Pljujem na tvoj grob" (I spit on your grave, 1978.) i Ves Krejvenov "Poslednja kuća sa leve strane" (Last house on the Left, 1972.), koji su postavili okvire ovog žanra. I ako niste pogledali ova dva filma, sačekaću ovde da to obavite, pa možete nastaviti da čitate tekst.

Dakle, ono što najčešće možete očekivati od revenge horora, je eksplicitno nasilje i eksploatativne teme. Ali "Beki" postavlja odvažno pitanje: Kako bi izgledao "Sam u kući" (Home Alone, 1990.) da je revenge horor.

Odmah da naglasim, svi likovi ovog filma su jednodimenzionalni, i njihove karaktere možete opisati sa po jednim pridevom. Tako, glavna junakinja, trinaestogodišnja Beki (Lulu Vilson) je besna, i to je jedina frekvencija na kojoj ovaj lik operiše. Ona je besna jer joj je majka umrla usled teške bolesti, a njen otac je ipak nastavio dalje sa životom, našao novu ženu i odlučio da započne život sa njom. Pošto Beki ne odobrava ništa od toga, sve vreme se duri i generalno ponaša kao derište.

Drugi likovi nisu ništa bolji, pa je to slučaj i sa glavnim antagonistom, Dominikom. Njega iz nekog apsurdnog razloga igra Kevin Džejms u svojoj debitantskoj dramskoj ulozi. On je i najpoznatije ime umešano u produkciju ovog filma, a koje je znano uglavnom po porodičnim i trash komedijama od sredine devedesetih naovamo, kao što je "Pol Blart: Policajca iz tržnog centra" (Paul Blart: Mall Cop, 2009.).

Dominik je nacista, a to znamo jer na svom telu ima istetoviranu ne jednu, nego pet svastika, sig rune i rajhsadlera preko grudi. Definitivno je nacista, pa tako znamo da je zao. Sem što je ovo početak i kraj njegove karakterizacije i njegovi motivi su potpuno generični, jer on traži staru nacističku relikviju koju je pre nego što je završio u zatvoru, iz koga je nedavno pobegao, sakrio na imanju Bekinog oca.

Premisa je veoma jednostavna, Dominik i njegova nacistička družina dolaze na imanje Bekine, porodice, svi sem nje bivaju zarobljeni i ona je jedina koja može da ih spasi kanališući svoj tinejdžerski angst. U suštini, ceo film deluje kao da su ga tinejdžeri sastavljali: trapav tempo, režija i montaža, a zatim i scenario pun rupa i nedovoljno razrađenih ideja će vas naterati da (pre)često prevrnete očima. Još kada se tome dodaju klišeizirani dijalozi, ovaj film vam zaista testira strpljenje.

Čak i soundtrack, koji je po meni najjači momenat filma, sa atmosferičnim mračnim temama, je veoma trapavo postavljen. Često se tema koju čujemo u pozadini ne poklapa sa onim što vidimo u sceni, ali čak i da je tu sve na mestu, ne bi izvadilo ovaj film.

Ja sam mišljenja da su teme koje su sveprisutne u revenge hororima, poput seksualnog nasilja problematične, naročito u duhu vremena u kome živimo. Ove teme mogu da  tolerišem, naročito u starijim filmovima, samo zato što mogu biti narativno opravdane. One nam omogućavaju  da se saživimo sa žrtvom i osetimo bes koji će proizvesti katarzu na kraju. Dakle, da bi revenge horor funkcionisao, moramo se emotivno investirati u protagoniste, saživeti i empatisati sa njima.

Ako uklonimo taj faktor, što je u ovom filmu već učinjeno površnim, klišeiziranim likovima, cela priča postaje farsična. Beki je potpuno nedopadljiv lik, bez ikakvog spektra emocija. Drugi likovi su jednake karikature, pa ni za njih ništa ne osećamo, tako da je celo iskustvo gledanja filma isprazno.

Ako želite dobar film u kome se dobri momci svete nacistima pogledajte "Zelenu sobu" (Green Room, 2015.), i ne gubite vreme na ovu infantilnu farsu.

SAPUNICA ZA HIPSTERE

Serija: Mrak (Dark)

Kreatori: Baran bo Odar, Jante Frize

Uloge: Luis Hofman, Karolina Ajhorn, Jurdis Tribel

Proizvodnja:Nemačka, 2017. – 2020.

Trajanje: 60 min (3 sezone, 26 epizoda)

Stigli smo i do „Mraka“, serije koja je zaokupila veliku pažnju jednog dela gledalaca, pre svega ljubitelja hard core naučne fantastike. Ako ste voleli film „Doni Darko“ (Donnie Darko, 2001.), „Početak“ (Inception, 2010.) i „Međuzvezdani“ (Interstellar, 2014.) onda je ova serija kao stvorena za vas. 

„Mrak“ je prva Netflix-ova serija na nemačkom jeziku i počela je sa emitovanjem svoje prve sezone 2017. godine. Međutim ja nisam ni čuo za nju sve do prošle godine kada su već bile izbačene dve sezone, tako da sam u cugu pogledao obe. Tada sam razmišljao o tome da napišem tekst ali sam odustao jer sam pronašao na internetu podatak da će sledeće godine izaći treća sezona koja će ujedno biti i finalna. Mislio sam da pisanje teksta nakon pogledane kompletne serije može da ima veći značaj jer će se razrešiti određene stvari koje su posle druge sezone i dalje potpuna misterija.

Došao je i taj trenutak da se saberu utisci i da se napiše koja reč o seriji koju smatram izuzetno pretencioznom i prenaduvanom. Pretenciozna je utoliko što su autori uvereni da se u svojoj priči bave problemima sveopšte stvarnosti i ljudske prirode naravno iz perspektive naučne teorije stavljene u kontekst fikcije. Prenaduvana zato što je publika i kritika koja je prati uobrazila da je to najdublji serijal koji je televizija ikada emitovala. Naravno ne kažem da ovo misle svi kojima se dopada, ali otprilike ovo su uverenja kulta obožavalaca koji je nastao zajedno sa serijom.

U stvari je sve to samo kompleksno (u strukturalnom smislu) napisan scenario sa motivima zapleta porodičnih sapunica. Za sve one koji obožavaju seriju i sada sam ih smrtno uvredio, voleo bih da mi dopuste da objasnim. 

 

Glavni lik u seriji je Jonas (Luis Hofman), tinejdžer koji živi u naselju Vinden i kojeg progoni sećanje na oca koji je izvršio samoubistvo godinu dana pre početka prve epizode. Jonasov otac je ostavio pismo koje bi trebalo da Jonas otvori upravo godinu dana kasnije kako bi ga upozorio na to da će se njegov komšija Mikel (Dan Lenard Librenz), izgubiti u šumi i u misterioznoj pećini proći kroz crvotočinu u vremenu koja će ga odvesti 33 godine u prošlost. Razlog zbog kojeg Jonas mora da spreči Mikela da prođe kroz vremenski prolaz je to što je on ustvari taj isti taj Mikel, odnosno njegov otac.

Ovakav kružni postupak večnog ponavljanja gde imamo nekog lika koji je kroz portal u pećini prošao u prošlost pa iz prošlosti u daleku budućnost iz koje je ponovo otišao u još dalju prošlost kako bi postao sam svoj deda, jeste osnov zapleta koji je po svojoj prirodi naporan gledaocu za praćenje ali i intrigantan u isto vreme. Ovakva vrsta zapleta je ono što čini ovu seriju tako dubokom i misterioznom kod kulta koji je glorifikuje kao najveće telelvizijsko remek delo.

Međutim ono što ovu seriju ne čini ništa boljom od bilo koje sapunice, pored moram da priznam zaista izuzetnog strukturalnog zapleta (toliko složenog da zbunjuje gledaoce), jesu odnosi likova koji su površni. To su ljubavne afere, spletke, preljube i slične stvari koje u najvećoj meri determinišu odnose likova.

 

Pored toga kako serija dalje odmiče i kako se tone dublje u zaplet, radnja se gubi i sve se svodi na šetanje likova u ovom ili onom vremenskom dobu i pričanje. Uglavnom je jedan lik iščuđen pošto upada prvi put u situaciju gde je neki drugi lik već osvešćena figura i dominira u obrazlaganju šta se ustvari zbiva. Posle isti onaj koji je dominirao u narednoj sceni biće zbunjen pred novim instancama logičkih paradoksa nastalih usled putovanja kroz vreme.

Likovi ponavljaju jedne te iste rečenice: „Sve se ponavlja u sebi“, „Ništa se ne menja, sve ostaje isto šta god uradio“, „On te laže, veruj meni“, onda onaj za kog su rekli da laže kaže isto to tako da gledalac ne zna ko laže ko ne laže, a likovi ponekad naivno veruju na reč istim tim drugim likovima koji im samo eto tako kažu „Moraš mi verovati“. 

 

U prividnom rasplitanju koji će samo dovesti do dubljeg zapleta saznajemo da oni koji su tvrdili da žele da prekinu ovo beskonačno ponavljanje ustvari to ne žele, a oni koji su tvrdili da ne žele da prekinu ustvari žele i tako gledaocu nisu nikako konačno jasni motivi likova.

Sve ovo jako smara jer se do samog kraja gotovo ništa ne raspliće već se samo iznova zapliće otvarajući nove misterije i na taj način vuče gledaoce za nos. Drugim rečima, serija nam obećava velika razrešenja misterije o životu, jer pretenduje da govori o stvarnosti kao takvoj. O samsari „večnom krugu rađanja i umiranja“, koji u Upanišadama predstavlja osnov za razumevanje kosmosa, ujedno je to ideja koja se provlači kroz filozofsku misao od Heraklita i Elejaca pa sve do Ničea i Deleza. 

 

Međutim, ništa od ovih teorija u seriji nema. Nešto malo samo u tragovima o nauci, putovanju kroz vreme i „Šredingerovoj mački“. Preovlađuju spletke, ko je kome tata, a ko kome mama.

Likovi idu iz prošlosti u budućnost, u trećoj sezoni i u paralelni univerzum, a sve u cilju kako bi prekinuli ovo večno ciklično kretanje i ponavljanje sopstvene agonije u njemu. Ta agonija u kojoj se nalaze je teskoba koju osećaju i gledaoci, neizvesnost i težnja da se nešto promeni, dok se na kraju sve opet ponovo ne dogodi isto kao i svaki prethodni put.

Ovo osećanje je horor motiv koji čini seriju izuzetno ekspresivnom i atmosferičnom što je jedna od jačih karika. Melanholična muzika koju je radio Ben Frost, kompozitor sa Islanda, ostaje u ušima dugo nakon gledanja. 

 

Kada sam stigao do samog finala serije, već poprilično ugnjavljen ovim zaplitanjem, spletkarenjem i odugovlačenjem, da napokon saznam našto konačno, a da mi to naredna scena ne opovrgne, dobijam potpuno proizvoljni momenat raspleta čitave ove zavrzlame. Za kiselu limunadu koju smo pili tri sezone ne mogavši da nađemo med, odjednom smo eto tako niotkuda pronašli malo šećera.

U sledećem pasusu slede spojleri, da biste ih videli odaberite tekst:

Da ne bi ostao nejasan za one koji su gledali seriju, napraviću spojler koji ne bi trebalo da čitaju oni koji je još nisu pogledali. Ono što je okidač totalnog raspleta, odnosno peripetije, jeste Klaudija sa svojom formulom za izlazak iz večnog ponavljanja koju govori Adamu u poslednjoj epizodi. Međutim, ona je do tog saznanja došla potpuno proizvoljno. Ona je putovala u oba sveta i shvatila ono što Jonas nije. Jonas odnosno Adam je zaključio da je „postanak“ dete koje nosi Marta iz drugog univerzuma, dok je Klaudija shvatila da postoji i treći originalni univerzum u kojem se krije nastanak druga dva, a u kojem nema ciklusa večnog ponavljanja. Kako Klaudija zaključuje da postoji univerzum u kojem nema ciklusa, samo iz toga što uviđa da se u ova dva sve ponavlja? Mislim da će odgovor na ovo pitanje pronaći samo hard core fanovi.

Meni je prva sezona obećavala, međutim poslednje dve su mi se izgubile u lavirintu. Samo finale, svedeno na ljubavnu limunadu i proizvoljnost. Možda su se autori malo zaneli, a možda sve to izgleda baš onako kako bi trebalo samo jednostavno nije po mom ukusu. Serija je svakako gledljiva, prepuna misterije, naučne fantastike i dobre muzike. Ko voli nek izvoli.

Nenad Lančuški