NISKOBUDŽETNI LETNJI HIT

Film: Kada se svetla ugase (Lights Out)

Režija: Dejvid F. Sandberg

Scenario: Erik Hajserer

Uloge: Tereza Palmer, Gabriel Bejtmen, Marija Belo

Trajanje: 81 min

Proizvodnja: SAD, 2016.

Pre svog prvog dugometražnog filma, Dejvid F. Sandberg je režirao gomilu kratkih horora o kojima je ranije bilo reči na ovom blogu, a koje je snimao sa svojom ženom Lotom Losten u njihovom stanu. Filmovi se mogu naći na njihovom Youtube kanalu, a jedan od njih je postao viralan sa preko 2,5 miliona pregleda samo na Youtube-u. Ideja ovog kratkog filma je adaptirana u scenario za dugometražni film istog imena, i tako je nastao “Kada se svetla ugase”, a sve to pod pokroviteljstvom Džejmsa Vana. Zahvaljujući dobroj marketinškoj kampanji ovaj mali film, sa budžetom od svega 5 miliona dolara, za prvi vikend prikazivanja zaradio više od 20 miliona.

Koliko dobro film baziran na segmentu nešto kraćem od tri minuta može da funkcioniše? Za scenario je bio zadužen Erik Hajserer, koji je već imao iskustva sa horor filmom, ali uglavnom rimejkovima (“Strava u Ulici brestova” iz 2010. i "Stvor" iz 2011.) i poslednjim nastavkom poznate franšize “Poslednja ekskurzija 5” iz 2011. Ipak, Hajserer se dosta dobro snašao sa ovom pričom: iako nije naročito originalna i nepredvidljiva, dovoljno je interesantna da drži pažnju sat i po vremena, uz povremene padove u dinamici narativa. Hajserer deluje kao da se muči sa dijalozima, pa tako likovi kada ne recituju pozadinsku priču izgovaraju klišee poput: “Ponekad je najhrabrija stvar suočiti se sa strahom.” ili “Ovo je zamka!”. Dijalozi nisu bolno loši, ali svakako kvare doživljaj.

Takođe, Hajserer se muči da struktuira priču pa se tu javlja dosta mrtvog vremena koje prekidaju povremene scene plašenja koje su postavljene na veoma predvidljivim mestima. Generalni osećaj je kao da scenarista želi da odradi deo sa pozadinskom pričom na bilo koji način da bi se pozabavio interesantnijim stvarima u trećem činu filma, a tada stvari postaju zaista interesantne. Rasplet filma ima atmosferu i intenzitet Rejmijevog “Mrtvog zla” i tek to je trenutak kada me je film zaista kupio. Mada verujem da je za ovaj deo mnogo zaslužniji reditelj Sandberg.

Sandberg se sjajno snalazi u rediteljskoj stolici, pogotovo s obzirom na to da mu je ovo prvi dugometražni film. Odluka da se minimalno oslanja na kompjuterski generisane efekte filmu daje fizikalnost kakvu su imali horor filmovi 80-ih godina, a vrhunsko korišćenje osvetljenja stvara atmosferu kakvu dugo nisam video na filmu. Najneobičnija odluka je sigurno potpuni nedostatak muzike. Da je ritam filma bolji, ovo možda ne bi bio neki nedostatak, ali u ovom slučaju dosadni momenti filma deluju još dosadnije.

Što se glumaca tiče, njihovi likovi nisu naročito harizmatični, ali služe svrsi. Kupiće vas u nekim momentima jer se ne ponašaju kao stereotipni likovi iz horor filma, a u drugim trenucima će vas naterati da prevrnete očima – sve u svemu, ništa naročito loše.

Sama priča deluje kao pastiche raznih horora koje smo gledali u poslednjih dvadesetak godina: na trenutke će vas podsetiti na “Krug”, zatim na “Babaduka”, i već pomenuti “Mrtvo zlo”. Srećom film pozajmljuje od zaista dobrih filmova, ali ne dobija poene za originalnost. Priča počinje u jednom skladištu u kome Pol i Ester rade noćnu scenu. Početak filma je u suštini reprodukcija originalnog kratkog filma, i odlično određuje ton filma, ali i daje omaž originalu, pogotovo jer je u ulozi Ester Lota Losten, Sanbergova supruga koja je glumila u svim njegovim kratkim filmovima. Nakon uvodne scene upoznajemo glavne likove filma, Rebeku (Tereza Palmer), Polovu ćerku, koja živi odvojeno od svoje majke Sofi (Marija Belo) i polubrata Martina (Gabriel Bejtmen). Njihova majka Sofi pati od depresije, zbog čega Martin, koji se oseća usamljenim nakon očeve smrti, beži od kuće i odlazi kod polusestre. Nakon što Martin ispriča svojoj sestri Rebeki detalje o majčinim maničnim epizodama, stare traume se vraćaju i porodična misterija počinje da se raspliće.

Na kraju, preporučio bih ovaj film svim ljubiteljima horora: Iako nije savršen, njegove mane se mogu prevideti zahvaljujući pozitivnim stvarima kojima film obiluje.

Aljoša Tomić