ART-HOUSE ILI HOROR FILM?

Film: Demon pod reflektorima (The Neon Demon)

Režija: Nikolas Vinding Refn

Scenario: Nikolas Vinding Refn, Meri Lavs, Poli Stenam

Uloge: Ela Fening, Kristina Hendriks, Kianu Rivs

Trajanje: 118 min

Proizvodnja: SAD, 2016.

"Lepota nije sve. Ona je jedina stvar." - R. Sarno

Refn je započeo svoju karijeru kao reditelj akcionih filmova, ali je tokom godina počeo da izrasta u pravog filmskog autora. Njegov poslednji film je njegov prvi izlet u horor žanr, ali i više od toga, kroz njega on vrši jedno estetsko istraživanje, kako u tematskom, tako i u kinematografskom smislu. Iako sam veliki ljubitelj njegovih svežijih radova ("Bronson", "Buđenje Valhale", "Vozač"), imao sam blagu rezervu prema ovom filmu – nadao sam se da će mi se dopasti, ali sam se plašio da sa ovako filozofičnom temom nije zagrizao previše.

Ovaj film se bavi prirodom lepote, konkretnije, njenom fetišizacijom u savremenom svetu. Refn nam slika dva sveta, koja egzistiraju paralelno: prvi, običan svakodnevni svet i drugi, nadrealni, svet visoke mode kojim vlada lepota. Refn vizualno povlači liniju razgraničenja između ova dva, dok je običan svet predstavljen u njegovom tipičnom neo-noir maniru, kakav smo videli u većini njegovih filmova, drugi, svet lepote je predstavljen na ekspresionistički način. Ovde dominiraju jarka neonska svetla i mračna elektronska muzika, koje stvaraju momente koji podsećaju na najbolje radove Daria Arđenta, ali i simbolički momenti koji često nemaju drugu svrhu sem da vas zarobe u jednom estetskom trenutku, nalik na momente česte u filmovima Dejvida Linča. Jedna stvar u kojoj je Refn izuzetan je njegova sposobnost da komponuje upečatljivu scenu, tako da sve ove elemente Refn vešto kombinuje u upečatljiv audio-vizuelni doživljaj koji preplavljuje čula gledaoca i ostavlja utisak koji traje dugo vremena nakon gledanja filma.

Priča prati mladu devojku po imenu Džesi (Ela Fening), koja nakon što je ostala bez roditelja dolazi u Los Anđelesa sa snom da se probije kao foto-model u svet mode. Tokom svog puta sreće plejadu likova, od uličnog šljama, preko umetnika koji kao i ona žele da se probiju, ali i foto-modele i fotografe koji pripadaju eliti Los Anđelesa. Zajedničko za većinu likova je fetišistički odnos prema lepoti, svi oni do te mere obožavaju lepotu, da su spremni da umru ili da ubiju za nju. Njihovi životi prestaju kada napune dvadeset godina, jer tu cvet lepote počinje da vene, i bez razmišljanja čine sve da bi ga povratili, bilo da su to ezoterične kreme napravljene od sala foke, ili opasni hiriurški zahvati. Džesi poput Alise u zemlji čuda se kreće kroz neobični svet nastanjen neobičnim ljudima, pokušavajući da pronađe svoje mesto u njemu. 

Interesantno je da je ovaj film neobično nenasilan sa obzirom na stil ovog reditelja, što je u ovom slučaju dobra stvar, jer bi naglasak na nasilju samo poremetio opijenost nadrealnim slikama koje Refn slika u scenama ovog filma. Naravno, daleko od toga da nema nasilja i šokantnih scena, ali svaka od njih je postavljena u prelepo komponovanu sliku tako da stvara osećaj konflikta u gledaocu. Upravo je ovo mesto iz kojeg proizlazi horor ovog filma – celim putem imaćete osećaj da bi gledanje ovog filma bilo jako prijatno iskustvo, samo da vas nešto celim putem ne žulja. U ovom slučaju to nije loša stvar, jer to i jeste bila namera autora koji na jedan metanarativni način skida šminku sa lica sveta visoke mode i na kritički način razotkriva užase i hipokriziju koja vlada ovom scenom, doduše na jedan poprilično hiperboličan način.

Izvedbe svih glumaca su na visokom nivou, a naročito El Fening, koja je na briljantan način prikazala transformaciju od naivne devojčice iz malog grada do najveće zvezde modne piste. Njena izvedba naročito doprinosi nadrealnoj atmosferi koja vlada filmom.

Još jedan naročito upečatljiv tehnički aspekt je sjajan soundtrack koji je komponovao Klif Martinez, koji je i ranije sarađivao sa ovim rediteljem. Tokom celog filma Refn se poigrava sa tišinom, cele scene mogu proći bez ijednog zvuka, da bi vas onda zapljusnuo mračnim 

teatralnim elektronskim kompozicijama koje savršeno komplementiraju nadrealne prizore stavljene pred vas.

Na kraju, ovaj film se verovatno mnogima neće dopasti zbog bizarnih i šokantnih scena, ali Refn radi sve što mora da bi ispričao priču koju želi, u najboljem maniru Pjer Paola Pazolinija i drugih smelih kinematografa pre njega, dokazujući da je izrastao u jednog autetnitčnog autora. Ako mislite da imate stomak za dobar psihološki horor ili samo želite da testirate granice vaše tolerancije, ovo je film za vas.

Aljoša Tomić