EVROPSKI EKSPERIMENTALNI HOROR LARSA VON TRIRA

Evropski kontinent za razliku od američke odnosno holivudske filmske industrije nema sličnu vrstu institucionalizovane produkcije koja namenski proizvodi umetnička dela određenom publikumu. Horor film u ovom kontekstu predstavlja mašine za proizvodnju zabavnih sadržaja koji će odgovarati ukusu jednog dela filmske publike, zato su se upravo u Holivudu i razvili filmovi koji su podeljeni u žanrove kako bi se pridobio što veći interes reznolikih konzumenata za ovaj umetnički izražaj i kako bi na taj način filmska industrija mogla da zaradi novac od kupovine karata za bioskope i TV pretplate. Međutim zahvaljujući ovakvoj politizaciji umetnosti, film je postao najprijemčivije umetničko delo širokoj publici. Sa druge strane ovakvim ophođenjem prema sedmoj umetnosti ona je izgubila kvalitet umetničkog dela srozavajući se vrlo često na nivo kiča, s obzirom da evropska kinematografija nikada nije imala žanrovski tip filma, upravo jer nije postojala potreba za zadovoljenjem potražnje publike, nisu se razvili ni evropski horor žanrovi i podžanrovi. Američki način snimanja je učinio da pojedini reditelji koji su pravili horor filmove u Evropi radi veće zarade počinju da odlaze za Holivud, što je slučaj sa Romanom Polanskim i Alfredom Hičkokom. Međutim sa druge strane evropski horor film ima izuzetno razvijen život u čemu prednjače italijanski reditelji poput Daria Arđenta, Ruđera Diodata i Lučia Fulčija, čija dela su izvršila veliki uticaj na savtemeni horor film uopšte. Takođe se poslednje dve decenije u evropi snima mnogo horor filmova, a pojedini reditelji se i ozbiljno bave ovim žanrom, kao što su na primer britanac Kristofer Smit, francuski reditelj Paskal Lužije i mnogi drugi.

Jedan od najznačajnijih živih evropskih reditelja Lars von Trir, napravio je kao prvi deo svoje “Triologije depresije” (Depression Trilogy) film “Antihrist” (Antichrist, 2009.), koji je posvetio jednom drugom velikom ruskom filmskom stvaraocu Andreju Tarkovskom. I ako druga dva filma Von Trirove triologije “Melanholija” (Melancholia 2011.) i “Nimfomanka” (Nymphomaniac 2013.) nisu horori, “Antihrist” je pravi predstavnik evrposkog savremenog eksperimentalnog psiho-horor filma.

Film “Antihrist” pre svega stoji u polemici sa filmovima i zaostavštinom koju je podigao Tarkovski, tako da se Von Trirova posveta može smatrati ironijom. Nesumnjivo je da Von Trir poštuje Tarkovskog ali i želi da se suprotstavi njegovom razumevanju prirode. Horor film da bi bio strašan pre svega mora da sadrži objekat straha. Taj objekat ne mora da bude nešto što je jasno predstavljeno poput nekakvog čudovišta ili demona, zapravo je vrlo često u savremenom hororu objekat straha skriven. Dete se plaši mraka upravo jer ne zna šta se tamo nalazi, tako da se iz tog neznanja rađa mašta koja može da stvori najužasniju pretnju koja budi strah. U “Antihristu” objekat straha je u potpunosti neodređen, on je sama priroda i prisutnost, odnosno samo postojanje. Andrej Tarkovski se bavi u svojim filmovima odnosom čoveka, Boga i prirode, pokušavajući da pomiri čoveka i njegovu drugu otuđenu prirodu od prirode same. Bog za Tarkovskog igra veoma važnu ulogu u tom pomirenju jer se čovek, kao biće koje gaji sumnju udaljava od svog tvorca i prirode kao njegove tvorevine. Von Trir za razliku od Tarkovskog prirodu ne gleda kroz prizmu dobrote i naivnosti, već želi da eksplicira stahotu prirode i njenu zlu stranu.

U “Antihristu” mnoštvo scena prirode koje su nezavisne od same dramske radnje ali su izuzetno važne za stvaranje horor atmosfere aludiraju na prirodu koja je zastrašujuća, mistična i destruktivna. Imamo čitave sekvence scena šume u noći, mrtvih životinja, organskog raspadanja, a svaku od ovih scena koje se pojavljuju iznenada prati element šoka i muzičke podloge koja budi strah u gledaocu. Na ovaj način ukoliko prirodu razumevamo kao božije delo, a sa druge strane i kao destruktivnu, onda možemo da zaključimo da se čovek sa svojom otuđenom prirodom u povratku ka prirodi samoj, vraća u svoje nagonske okvire gde vladaju haos i razaranje, a ne naivnost i lepota božanskog kako to vidi Tarkovski. Ovaj film zaostavštinu Tarkovskog izvrće na naličje, međutim i zapostavlja koncept Boga kao tvorca, poistovećujući prirodu sa satanom.

Radnja filma prati muža i ženu koji nesrećnim slučajem gube sina. Jedne večeri dok su njih dvoje imali seksualni odnos u kupatilu, njihov sin je ispuzao iz kolevke i kroz otvoren prozor ispao na ulicu. Ovaj događaj određuje celokupnu radnju filma kao i sam objekat straha, koji smo ovde odredili kao prirodu. Stvari dodatno komplikuje činjenica da je žena videla čitav događaj ali nije reagovala jer se prepustila seksualnom zanosu. Zbog toga ona oseća daleko veću krivicu prema sebi nego što je oseća njen muž. On je psihoterapeutu koji pokušava da se postavi profesionalno iako sama činjenica da leči sopstvenu ženu već nije u skladu sa pravilima psihoterapije. Kroz rad sa njom, on ispituje njene strahove, dobijajući jedan dan od nje odgovor da se ona najviše plaši šume. U tom momentu njih dvoje odlaze fizički na mesto njenog najvećeg straha, gde čitava priča dobija kako estetski tako i dramski intenzitet.

Sukob dva principa, muškog i ženskog, razuma i instikta, predstavlja borbu čoveka kao prirodnog bića sa vlastitim nagonskim potrebama među kojima je najjača potreba za seksualnim zadovoljenjem i razuma koji pokušava da shvati stvarnost i da se u nju integriše. Prvi nagonski princip predstavlja ženu, drugi razumski predstavlja muškarca. Dakle, podjednako i muškarac i žena u sebi sadrže prirodu samu (ono nagonsko) što je pokazano u filmu kroz mnogobrojne scene seksa, ali sadrže i razumsko koje je u potrazi za stavljanjem stvari u red i poredak. Međutim, žena kao biće koje ima menstrualni ciklus je podložnija prirodnom i nagonskom od muškarca, jer je to sastavni deo njenog bića koji ona ne može sama da kontroliše već je on prirodni proces. A priroda kao destruktivna i zla predstavlja “sataninu crkvu” koja obitava u ženi u mnogo većoj meri nego u muškarcu. Jedna ovakva ideja koju Von Trir iznosi je strašna u tolikoj meri da se objekat straha apsolutizuje do nivoa samog postojanja koji je sastavni deo svakog živog bića, što predstavlja vrhunac horor filma u celini.

Film “Antihrist” podeljen je u šest delova, prolog, četiri poglavlja i epilog. Prolog i epilog su stilski isti, usporena scena pokazuje određeni događaj koji u prologu određuje dalju radnju filma, a u epilogu daje zaključnu impresiju. Oba dela praćena su pesmom “Lascia ch’io pianga” iz Hendelove opere “Rinaldo”. Četiri poglavlja podeljena prema tematskim nazivima predstavlju osećanja koja prolazi protagonistkinja. Prvo poglavlje je tuga, drugo je patnja, treće je očajanje i poslenje četvrto predstavlja objedinjena ova tri u liku tri prosjaka koja se pojavljuju u obličju tri životinje: srne, lisice i gavrana. U isto vreme ova tri prosjaka imaju i svoja sazvežđa koja nagoveštavaju dolazak antihrista.

Von Trir se u prvom delu svoje “Trilogije depresije” bavio idejom prirode kao zle, što ga je navelo da u svom stilu napravi jedan eksperimentalni psiho-horor. Posveta Andreju Tarkovskom znači samo da se priroda može razumeti i na suprotan način nego što je to činio ovaj ruski reditelj u svojim filmovima. Jedan ovakav film je veoma važan za horor žanr, ne samo zato što ga je teško svrstati među klasične horore s obzirom da iskače iz svih mogućih formi ovog žanra, već zato što mora da postane referenca za neko buduće horor ostvarenje.

Nenad Lančuški