UPUTSTVO ZA KORIŠĆENJE B HORORA

NASTANAK I POJAM B FILMA

Danas pojam B filma ima uglavnom negativnu konotaciju, jer se smatra da je to samo drugorazredni proizvod za popunjavanje programske šeme na televizijskim programima koji ne mogu da priušte skuplje blockbuster filmove. Ali B film ima dugu i bogatu tradiciju, koja počinje skoro kad i istorija filma. Mnogi B filmovi su vremenom postali kultni, a neki se danas smatraju i mainstream filmovima.

Prava istorija B filma počinje sa tonskim filmom u Holivudu. U zlatnom dobu studijskog filma, manji producenti su, da bi opstali u trci za tržište i da bi mogli da izvuku maksimum iz svojih ulaganja, ulagali manje sume u jeftinije filmove. Manje producentske kuće su se prvenstveno fokusirale na ovu jeftiniju produkciju, pri čemu su često uspevali da snime ceo film za desetinu budžeta koji je imala A produkcija.

Sa dolaskom zvuka, cena produkcije filma je jako porasla, pa su koncept B filma vremenom usvojile i velike produkcijske kuće, počeli su da ulažu u B film, koji je postao regularna pratnja A filma. B film ubrzo postaje standard u bioskopima kao double feature, a stekao je popularnost i u manjim bioskopima koji nisu mogli da priušte skuplje filmove, pa su postepeno nastali bioskopi koji su prikazivali isključivo filmove B produkcije, tzv. grindhouse bioskopi.

U zlatnom periodu holivuda, tridesetih godina XX veka, B film doživljava svoju najveću ekspanziju: dok su velike produkcije uspevale da izbace jedan film nedeljno, manji bioskopi su svoj program menjali 2-3 puta nedeljno. Za ovo je bio zadužen Poverty Row, grupa sitnih produkcijskih kuća koja je na minimalnim budžetima štancala B filmove. To su prvenstveno bili žanrovski filmovi, prvenstveno vesterni, a kasnije i naučno-fantastični i horor filmovi.

Dok su glavni resursi u opremi i ljudstvu bili rezervisani za A film, hiperprodukcija Poverty Rowa se pokazala kao plodno tle za dokazivanje, na kome su mnogi čuveni autori i glumci počeli da grade ime. Četrdesetih Holivud počinje da biva svestan moći marketinga, i veliki producenti počinju da reklamiraju svoje B filmove jednako kao i one iz A produkcije, što donosi odlične rezultate. Ipak, Poverty Row kuće nisu imale resurse za takav marketing, što je produbilo jaz produkcijskih vrednosti još više. Zato se Poverty Row okreće eksploataciji: prvenstveno investirajući u žanrove koji se bave temama koje je lako prodati – seks i nasilje.

DRUGA POLOVINA XX VEKA I ZLATNO DOBA EKSPLOATACIJE

Dvadesetih godina usled nekoliko filmova problematičnog sadržaja, ali i skandala van filmskog platna i straha od uplitanja države, produkcijske kuće osnivaju Udruženje filmskh producenata i distributera Amerike (Motion Picture Producers and Distributors of America). Na njegovo čelo stavljaju prezbiterijanksog sveštenika Vila Hejsa (Will C. Hayes), koji je ustanovio standard filmske produkcije, nazvan po njemu Hejsov kod, sa ciljem da se povrati dobra slika o Holivudu, birajući tako samocenzuru namesto državne regulative. Ovaj kod je nametnuo striktna pravila koja su trajala do tridesetih kada je ovom kodu dodat amandman da zahteva od svakog filma da dobije sertifikat Filmskog Udruženja Amerike (Motion Picture Association of America). Na ovaj način garantovan je veći uspeh u bioskopima, jer je značio podršku katoličke organizacije Legija pristojnosti (Legion of decency), koja je mogla bojkotovati prikazivanje filma u slučaju da ne ispunjava moralne standarde. Tako su producenti samoinicijativno počeli da podnose svoje scenarije Hejsovoj kancelariji koja ih je revidirala i krojila prema svojim standardima. Pedesetih se pojavljuju filmovi koji uprkos tome što nisu dobili sertifikat postaju box office hitovi, da bi šezdesetih ovaj kod bio potpuno napušten. Nasleđuje ga mnogo tolerantniji MPAA standard koji se koristi i danas. Sa slabljenjem koda i cenzure, počinju da se pojavljuju sve eksplicitniji filmovi i počinje zlatno doba eksploatacionog filma.

Erik Šefer (Eric Schaefer) autor jedne od najobimnijih studija o B filmu, citirajući producenta eksplaotacionih filmova Dejvida Fridmena (David F. Friedman) kaže: “Suština eksploatacije bila je svaka tema koja je bila zabranjena: incest, abortus, vanbračno majčinstvo, polne bolesti...Sve ove teme su se smatrale prihvatljivima od strane eksploatatora – sve dok je cilj bio neukus!”

"Godzila" (Gojira, 1954.)

Eksploatacioni filmovi koji su se bavili problematičnim temama postojali su još od dvadesetih godina XX veka, ali oni nikada nisu pripadali mainstreamu, već su uvek obitavali na marginama kinematografije. Tek u posleratnim godinama ovaj termin počinje da se koristi za gotovo sve niskobudžetne filmove, pa tako i B filmove, koji počinju da prihvataju eksploatacionu filozofiju, jer nisu imali resurse za marketing kojim su raspolagale velike kuće. Šok i provokacija postaju glavno oružje B filma, a u domenu zabranjenih tema, horor vrlo brzo pronalazi svoje mesto. Ovde ću predsaviti tri velika podžanra eksploatacionog filma, koji su imali značajan uticaj na formiranje celokupnog horor žanra.

DOBA ATOMSKIH ČUDOVIŠTA – MONSTER FILM

Koncept koji prati Monster filmove vodi poreklo iz najranije ljudske zajednice. Svaka kultura u svom htoničkom periodu suprotstavlja čoveka onom drugom, primitivnoj sili prirode ovaploćenoj u linovima titana, džinova, zmajeva i sl. Ova htonička sila je anti-kulturna i nepojmljiva smrtnom čoveku, ona predstavlja pre-čovečansko stanje prirode.

Ideja koja nam je uprogramirana od plemenskog vremena lako je našla svoje mesto na filmskom platnu, pogotovo u trenutku kada je dobila svoju supstancijaciju pedesetih godina XX veka u vidu atomske bombe. Tako se u ovom filmskom žanru čovečanstvo obično suprotstavlja monstrumima džinovskog rasta koje je stvorila radijacija. Najpoznatiji predstavnik žanra je svakako japanski film “Godzila” (Gojira, 1954.). Ovaj film je na američko tržište stigao kao B film, jer su uvozni filmovi cenovno više odgovarali B filmu. Film prati drevno morsko biće po imenu Godzila, koje biva probuđeno sa dna mora testiranjem nuklearne bombe. Godzila izlazi na površinu i uništava japanske gradove. Nije neobično što je ova priča bila aktuelna kod nacije koja je iskusila atomsko bombardovanje na svojoj koži, pa je Godzila pokrenuo ceo žanr kaiju filmova sa raznovrsnim džinovskim monstrumima u glavnim ulogama.

"Ralje" (Jaws, 1975.)

Ideja ponovo postaje aktuelan sedamdesetih kao reakcija na zagađenje životne sredine i buđenje ekološke svesti. U ovom periodu nastaju Stiven Spilbergove “Ralje” (Jaws, 1975), koji ne spada u B film, ali je njegov uspeh proizveo mnoge plagijate koji će uslediti, najčešće u aranžmanu jednog od legendarnih producenata B filma, Rodžera Kormana (Roger Corman). Korman ovaj trend nastavlja sve do danas, sa savremenim B filmovima namenjenim prikazivanju na kablovskoj televiziji - Sharktopus, Sharknado, Piranha 3D i drugi koji su ugledali svetlost dana u XXI veku.

OBAVEZNO POGLEDATI: „Godzilla“ (Gojira, 1954.), „Pirana“ (Piranha, 1978.), „Drhtanje“ (Tremors, 1990), „Gmizavci“ (Slither, 2006.), „Domaćin“ (Gwoemul, 2006.)

LICE IZA MASKE – SLASHER FILM

Koncept Slasher filma nastaje sa jednim od najuspešnijih i najuticajnijih B filmova svih vremena, Alfred Hičkokovim „Psihom“ (Psycho, 1960.). U njemu su postavljeni temelji ovog žanra: Običan, prosečan čovek u ulozi čudovišta, njegove žrtve, preživeli protagonista (najčešće žena) koji mu se suprotstavlja, kao i primitivna doza nasilja prema ženama.

A. Hičkok i Dž. Li na snimanju "Psihoa"

Iako je „Psiho“ prototip slasher horora i iako je bilo još filmova koji sadrže elemente slashera, žanr se u potpunosti formira tek 1978. sa Džon Karpenterovim filmom „Noć Veštica“ (Halloween). Ovaj film ustanovljuje formulu koja će se ponavljati u svakom sledećem slasher filmu. Teoretičarka Kerol Klover (Carol Clover) u svojoj knjizi „Muškarci, žene i motorne testere“ izlaže skelet žanra, slasher film mora da sadrži šest elemenata: ubicu, lokaciju, oružje, žrtvu, šok i finalnu devojku.

Ubice iz slasher filmova

Ubica je obično muškarac, često sa poremećajem seksualnosti – arhetip ovog lika je Norman Bejts iz "Psihoa", koji ubija svaku ženu koja ga seksualno uzbuđuje. Ubica iz slashera je fiksiran lik, on je konstantan u serijalu, jer ne može biti poražen, i on je onaj koji kažnjava za seksualnu transgresiju. Ubica ima karakteristično oružje kojim sprovodi kažnjavanje, koje je uvek hladno, pretehnološko: kuke, noževi, sekire će uvek naći mesto u arsenalu, ali vatreno oružje gotovo nikada. Žrtve, koje su obično žene, su seksualni transgresori, koji bivaju kažnjene za svoj prekršaj. I konačno finalna devojka je poslednji preživeli lik, koji savladava ubicu, i kroz koga gledaoci doživljavaju katarzu.

OBAVEZNO POGLEDATI: „Teksaški masakr motornom testerom“ (The Texas Chainsaw Massacre, 1974.), „Noć Veštica“ (Halloween, 1978.), „Petak trinaesti“ (Friday the 13th, 1980.), „Strah u Ulici brestova“ (A Nightmare on Elm Street, 1984.), „Vrisak“ (Scream, 1996.)

POETIKA NASILJA – SPLATTER FILM

Ideja uznemirujućeg nije naročito nova u istoriji umetnosti, slikari poput Hijeronimusa Boša, Fransiska Goje i Edvarda Munka znali su kako da koristeći grotesku i morbidno probude nemir u posmatraču. To su znali i izvođači pariskog pozorišta Grand Ginjol (Grand Guignol), poslednjih godina XIX veka, koji se smatra pretečom savremenog splatter horora. Estetska ideja horor predstava ovog pozorišta je da u pričama na realističan način prikaže uznemirujće scene nasilja i krvi, a zlikovci u ovim pričama retko bivaju kažnjeni ili poraženi. Takav nedostatak katarzičnog osećaja na kraju je karakterističan za splatter film. Čini se da je sve što on nudi samo morbidni spektakl, horor radi horora.

F. Goja, "Saturn proždire svoju decu"

Za prvog predstavnika ovog žanra smatra se „Noć Živih Mrtvaca“ (Night of the Living Dead) iz 1968. reditelja Džordža Romera, koji je zaslužan i za ime žanra. Recenzenti su za ovaj film upotrebili sintagmu pornografija nasilja, kao još jedan koncept koji se proširio u žanru. Tako nastaju filmovi koji potiskuju priču u korist spektakla. Scena je samo prostor na kome će biti prikazane iznutrice i na što eksplicitniji i impresivniji način odigrane scene. Najpoznatiji predstavnik ove vrste filma je „Holokaust ljudoždera“ (Cannibal Holocaust) iz 1980, kao začetnik found footage žanra, koji će se nastaviti godinama kasnije sa „Vešticom iz Blera“ (Blair Witch Project, 1999.) i mnogim drugima. Film „Holokaust ljudoždera“ je zbog svoje eksplicitnosti i nasilnosti izazvao burne reakcije javnosti, zabranjivano je prikazivanje, a reditelj Ruđero Deodato (Ruggero Deodato) je čak uhapšen i optužen za ubistvo, koje, naravno nije počinjeno.

"Noć živih mrtvaca"
(Night of the living dead, 1968.)

Svaki naredni film je pokušavao da nadmaši ono što je već viđeno na filmu, pomerajući granice nasilnosti i grafičnosti scene. Pri tome se dešava neobična stvar, teoretičar filma Stjuart Kaminski (Stuart Kaminsky) je za mjuzikl i kung fu film rekao da se njihova vrednost ne ocenjuje prema kvalitetu dramaturgije, već prema kvalitetu koreografije, na sličan način treba posmatrati i scenu splatter filma. Svet splattera je jedna mračna estetika (danse macabre) koja se može meriti samo stanjem šoka koji proizvodi u gledaocu.

OBAVEZNO POGLEDATI: „Noć živih mrtvaca“ (Night of the Living Dead, 1968.), „Pljujem ti na grob“ (I spit on your grave, 1978.), „Mrtvo zlo“ (The Evil Dead, 1981.), „Holokaust ljudoždera“ (Cannibal Holocaust, 1980), „Hostel“ (Hostel, 2005.), „Slagalica strave“ (Saw, 2004.)

B film je uspevao da opstane kroz istoriju filma prilagođavajući se medijumu: kada je istisnut iz bioskopa, preselio se na TV, zatim na video, kablovsku i druge medije koji su mu bili pogodni, korsiteći svoju ekonomičnost kao i uvek. Iako je 99% B filma smeće (a kako kaže H Stardžen, 99% svega je smeće), bez njega ne bi bilo mnogih filmova i autora koje danas smatramo klasičnim.

Aljoša Tomić