LABUDOVA PESMA X-LJUDI

Film: Novi mutanti (The New Mutants)
Režija: Džoš Bun
Scenario: Džoš Bun, Nejt Li
Uloge: Mejsi Vilijams, Anja Tejlor-Džoj, Čarli Hiton
Trajanje: 94 min
Proizvodnja: SAD, 2020.

Pre dvadesetak godina superheroji su bili daleko od mainstream publike, uglavnom su prebivali na stranicama stripova, sa jednako marginalizovanom publikom koja nije bila cool i etiketirana kao štreberi i šmokljani (iliti nerd i geek, kako je danas uobičajeno). Reditelj Džon Favro je sa svojim "Gvozdenim čovekom" (Iron Man, 2008.) uveo u mainstream ove likove, tako da su danas jednako poznati i popularni kao Miki Maus i Koka-Kola.

Nije da pre Favroa nije bilo superherojskog filma, ali oni jesu bili tada pojedinačne pojave, poput Tim Bartonovog "Betmena" (Batman, 1989.) ili Ričard Donerovog "Supermena" (Superman, 1978.). Ali film koji je omogućio ekspanziju super heroja na veliko platno su Brajan Singerovi "X-meni" (X-Men, 2000.). Iako nije naročito verno preneo originalni predložak na filmsko platno, uspeh ovog filma je dokazao 20th Century Foxu i drugim vlasnicima slične intelektualne svojine, da je superherojski film nešto u šta vredi ulagati.

Iako su originalno bili vlasništvo Marvel Comicsa, X-meni su početkom devedesetih pali u ruke 20th Century Foxa, koji je uspeo da naštanca trinaest filmova, pre nego što su se prava vratila Marvelu, koji je sada u vlasništvu Diznija. Poslednji u serijalu je film koji imamo ovde, a razlog zašto ga recenziramo je to što se Fox ovog puta odlučio da napravi superherojski horor.

Ovaj hibridni žanr nije retkost, tako da horor superheroji postoje oduvek, npr. Biće iz močvare (Swamp Thing), a horor teme su česte i kod klasičnih superheroja, poput Betmena. Na velika platna je ova kombinacija žanrova našla put preko "Spouna" (Spawn, 1997.), "Goust Rajdera" (Ghost Rider, 2007.), "Brajtberna" (Brightburna, 2019.) i mnogih drugih.

"Novi mutanti" su u svojoj originalnoj stripskoj formi započeli kao spin off svog mnogo uspešnijeg straijeg brata "X-mena". U prvoj verziji stripa oni su nova generacija učenika "Egzavijerovog instituta za talentovanu omladinu", dok su stari X-meni sada odrasli ljudi. ovde imamo još jednom priču o odrastanju i svim problemima sa kojima se mladi nose, poput diskriminacije, zlostavljanja i sl.

Filmska verzija, sadrži postavku likova koji se do sada uglavnom nisu pojavljivali na filmu, i bazirana je na petom broju strip serijala po imenu "Demonski medved". Ova priča, kojoj je Bil Sijenkijevič dao prigodan mračan ton, prati Deni Munstar alijas Miraž, devojku indijanskog porekla, koja mora da se suoči sa svojim strahovima, nakon gubitka svoje porodice. Najveća razlika je u tome šro priča u filmu ne počinje u Egzavijerovoj školi već u mentalnoj instituciji koja navodno pomaže mladim mutantima da se snađu sa novim moćima nakon što im se prvi put u životu manifestuju. 

Instituciju vodi doktorka Sesilija Rejs (Elis Braga), koja je navodno u službi Čarlsa Egzavijera. Pored Deni ovde su smešteni Rejn Sinkler alijas Vulfsbejn (Mejsi Vilijams), Ilijana Raspućin alijas Medžik (Anja Tejlor-Džoj), Sem Gatri alijas Kenonbol (Čarli Hiton) i Bobi da Kosta alijas Sanspot (Henri Zaga). Svaki od njih ima tragični događaj u prošlosti vezan koji je izazvala manifestacija njihovih moći, a koji ćemo razotkriti dok se neobični događaji koji počinju da se dešavaju bliže svojoj kulminaciji.

Na papiru sve ovo zvuči odlično, i moj entuzijazam nakon trejlera je bio ogroman. Ali za film, koji je prvobitno planirano da zajaše na talasu uspeha adaptacije Kingovog romana "To" (It, 2017.), počeo je pravi razvojni pakao. Ukratko, premijera filma je prvo pomerena za februar 2019. da se prikazivanje ne bi poklopilo sa "Dedpulom 2" (Deadpool 2, 2018.). Takođe sa ovim je počeo i rad na revizijama i ponovnom snimanju nekih scena da bi film postao strašniji. 

Zatim je premijera prerađenog filma ponovo pomerena za avgust, da se prikazivanje ne bi poklopilo sa "X-men: Mračnim Feniksom" (X-men:Dark Phoenix, 2019.). Uz pomeranje, studio je tražio izmene na skoro pola filma, i snimanje je ponovo počelo. U međuvremenu Dizni kupuje 20th Century Fox, i počinje da sumnja u potencijal ovog filma, i uz to traže nove zahteve za preradu.

Konačno u martu 2020. je objavljeno da je iskasapljeni film kompletiran, ali je prikazivanje opet pomereno usled pandemije COVID-19. Možda bi za ovaj film i bilo bolje da ostane negde zakopan, jer verujem da je nakon sveg studijskog uplitanja ovaj film veoma daleko od početne Bunove vizije koju je pitchovao još 2014. tako što je isekao Sijenkijevičeve stripske table da bi ilustrovao kako bi priča funkcionisala na filmu. 

Nije ovo prvi put da kapitalistička mašinerija pregazi kreativnog pojedinca, ali da li vredi trošiti vreme na ovaj film koji je u jednom trenutku mrcvarilo 7 različitih scenarista? Kako je očekivati, ovaj film ima krizu identiteta i ozbiljne strukturalne probleme. Negde ispod svega toga se nazire potencijal svega onoga što je ovaj film mogao da bude, ali narativna disonanca će učiniti da ne možete zaista da progutate ideje koje vam film servira.  

Ovaj film ne funkcioniše ni kao film, a još manje kao horor. Motivacija likova ne proizlazi iz njihovih pozadinskih priča, kako bi očekivali. Nastaje apsurdna situacija u kojima jedan deo filma otkrivamo tragičnu prošlost skoro svakog od likova, ali ta prošlost nema efekat na njhove akcije jer su u sadašnjosti svi likovi jednodimenzionalni klišei. Potencijal psihološkog horora koji nam je obećan je samim tim protraćen. 

Film je toliko loš, da je zabavnije secirati ga sa pokušajem da arheološki otkrijemo šta je neka od ideja mogla biti na samom svom početku. Film defintivno ima te ideje u tragovima, ali nesrećni rezultat je daleko od zadovoljavajućeg. Bez obzira na moju ljubav kako prema superherojima, tako i prema hororu, ne bih preporučio nikome ovaj film koji ne funkcioniše ni kao jedno ni kao drugo. 

Aljoša Tomić

NAPETO

Film: Beži (Run)
Režija: Aniš Čaganti
Scenario: Aniš Čaganti, Sev Ohanijan
Uloge: Sara Polson, Kira Alen, Sara Son
Proizvodnja: SAD, 2020.
Trajanje: 90 min

Svi se sećamo glumice Sare Pulson iz „Američkih horor priča“ (American Horror Story, 2011.). Takođe trenutno je aktuelna i dramska serija „Ritčedova“ (Ratched, 2020.) u kojoj Sara Polson tumači glavnu ulogu. Kada sam video trejler za film „Beži“ i shvatio da upravo ova, meni sjajna glumica igra i to ulogu negativca, obradovao sam se. Pomislio sam evo jednog od favorita u ovoj poprilično jadnoj godini za horor film.

Nije samo Sara Polson što je obećavalo u ovom filmu već i sam koncept radnje i tema kojom se film bavi. Naime, ovo je jedan od onih horora koji su zaista mogući, na žalost ne samo mogući već se i dešavaju. 

Imao sam prilike da jednom u novinama naletim na tekst o tome kako je otac držao svoju decu u podrumu do petnaeste godine, nakon čega kada je njegov zločin otkriven deca nisu umela ni da se ponašaju ni da komuniciraju. To su stvarni horori kojih je ovaj naš izopačen svet prepun, i uvek je i bio, samo su se informacije sporije širile nego danas pa nismo baš sve mogli da znamo.

Takođe su se užasi dešavali u svetu i javno, poput mučenja i spaljivanja ljudi i to je čak bilo podržavano od strane uticajnih institucija. Da ne bismo više odugovlačili i okolišali, jedna od glavnih glumica i tema kojim se film bavi su obećavali, ali na žalost moj opšti utisak je drugačiji.

Radnja prati majku Dijanu Šerman (Sara Polson) i njenu ćerku Kloe (Kira Alen) koja ima aritmiju, hemohromatozu, astmu, dijabetes i paralizu nogu. Dijana je na prvi utisak smerna majka koja brine o svojoj ćerci i daje joj punu podršku pred veliki izazov koji je čeka, a to je odlazak na koledž. Jednog dana Kloe otkriva neke lekove u kesi koju je njena majka donela iz prodavnice na kojima piše ime Dijana Šerman.

Kada Kloe pokušava da sazna o kojim lekovima se radi pošto su se našli u čašici sa ostalim lekovima koje uzima, Dijana nastoji da je na indirektan način spreči da dođe do infomacija.

Kloe počinje da sumnja u dobrotu i brižnost svoje majke i daje sve od sebe da sazna koje su to mračne tajne koje rođena majka krije od nje. Film je toliko uzbudljiv da verujem da bi samo zbog atmosfere,tona i trila koji vozi, preporučio svima da ga pogledaju. Ako ne obraćate previše pažnje na gomilu nelogičnosti nećete ih ni primetiti. Ako ih pak i primetite zarad užitka u dobroj napetosti možda ćete ih progutati.

Međutim ja kao kritičar moram ovde da spomenem i da primetim da je svaki sukob i svaki ključni obrt naivan i neuverljiv. Sam kraj filma je potpuno patetičan. Na mnogo mesta se na mnogo drugačijih različitih načina, kada priča treba da dobije novi pravac, moglo uraditi sve samo ne nešto tako prosto i naivno kao što je u filmu.

U sledećim pasusima slede spojleri, da biste ih videli odaberite tekst: 

Kako bih bio potpuno jasan napraviću spojler. Takođe i za one koji su već pogledali film. Kloe uz svu svoju paralizu nogu kada je Dijana zaključa u sobu i postavi joj mnoštvo prepreka kako ne bi uspela da pobegne, ona u tome na potpuno inovativan način ipak uspeva. Ali je majka ipak uhvati i ovog puta zaključa u podrum, vezavši samo njena kolica lancem.

Zašto bi joj Dijana vezala samo kolica ako zaista želi da je onesposobi za beg, s obzirom da je Kloe već uspela da pobegne uz sve one prepreke? Ili je možda to namerno uradila da bi Kloe otkrila ono što se u tom podrumu nalazi?

A u tom istom podrumu je fascikla na kojoj piše njeno ime i gde se kriju apsolutno sve tajne koje Kloe ne sme da zna. To je previše proizvoljno i naivno. Da se radi o boljem filmu, sve ove stvari bismo postepeno saznavali kroz narativ filma.

U svakom slučaju ako ne cepidlačite ovoliko koliko ja, „Beži“ može da se gleda. Mađutim tematski neuporedivo je lošiji od filmova sa ovom temom kao što su „Mizeri“ (Misery, 1990.) ili „Očnjak“ (Dogtooth, 2009.).

Nenad Lančuški