TUĐIN NA RUSKI NAČIN

Film: Sputnjik (Спутник)
Režija: Igor Abramenko
Scenario: Oleg Malovičko, Andrej Zolotarev
Uloge: Oksana Akinšina, Fedor Bondarčuk, Pjotr Fjodorov
Trajanje: 113 min
Proizvodnja: Rusija, 2020.


Kao i svaki kinofil, osećeao sam se pod pritiskom da, za moje filmsko obrazovanje, odgledam poneki ruski film - naročito Ajzenštajna i Tarkovskog. Utisak, koga dugo nisam mogao da se rešim je da je ruski film spor i nezgrapan, što me je u većini slučajeva odbijalo da investiram tri i više sati u svoje dalje filmsko obrazovanje u domenu ruskog filma. Ipak, stvari su se dosta promenile što se tiče reputacije istog početkom dvehiljaditih. Sa komercijalizacijom ruskog filma smo mogli videti neka mainstream žanrovska ostvarenja poput "Noćne straže" (Ночной дозор, 2004.), "Vukodava" (Волкодав из рода Серых Псов, 2006.), "Privlačnosti" (Притяжение, 2017.) i sl. 

 

 
Ovaj SF/horor je sjajan predstavnik tog toka. On je savršeno legao da prekrati filmsku sušu izazvanu pandemijom i pomeranjem premijera većine holivudskih blokbastera. "Sputnjik" je prvi dugometražni film Igora Abramenka, koji je svuda neizbežno poređen sa svojim duhovnim pretkom i uzorom, kultnim "Osmim putnikom" (Alien, 1979.).

Iako je struktura "Sputnjika" dosta drugačija od "Osmog putnika", Abramenkovo čedo je pokupilo baš ono što je trebalo od svog starijeg uzora, pre svega dva principa Ridli Skota: Morate imati odlično čudovište i odličnu glumačku ekipu. Očigledna razlika je i to što "Sputnjik" nije survival horor smešten u dubine svemira, već u stepe sovjetskog saveza koji je usred Hladnog rata. 

 

 
Priča počinje 1983. sa povratkom dvojice kosmonauta iz svemirske misije u orbiti zemlje. Nakon njihovog spuštanja negde u pustari Kazahstana, otkrivamo da je jedan od kosmonauta mrtav, a drugi na ivici života. Dalje srećemo doktorku Tatjanu Klimovu (Oksana Akinšina), koja je pod istragom zbog svojih kontroverznih metoda u lečenju. Ona biva regrutovana od strane pukovnika Semiradova (Fedor Bondarčuk), da pomogne u rešavanju misterije vezane za tragičnu sudbinu kosmonauta. 

 

Nakon njenog dolaska otkrivamo da se drugi kosmonaut, Konstantin Vešnjakov (Pjotr Fjodorov), čudesno oporavio i da je živ i zdrav u izolovanoj vojnoj instalaciji kojom upravlja pukovnik Semiradov. Tatjana uskoro otkriva da se kosmonauti nisu vratili sami i da je sa Konstantinom došao parazit, koji ga je vratio u život, i da je njena misija da nađe način da odvoji tuđina od sovjetskog heroja.

 

Dakle ključna strukturalna razlika je u tome da je ovaj film misterija i narativ napreduje po principu otkrivanja delića slagalice koji dalje pokreću radnju. Takođe, glavna pretnja ne dolazi iz svemira. Dok naša junakinja pokušava da otkrije motive vanzemaljskog parazita, takođe mora da otkrije i motive koji su skriveni iza vojske i sistema koji ju je angažovao. Iako nije previše razrađen, ovaj momenat koji kritički sagledava jedan opresivan politički aparat je prisutan, kao i u serijalu "Tuđin", jedino što je ovde u pitanju komunistički, a ne kapitalistički sistem.

 

Prvi čin filma je prepun suspensa, i svakako je najinteresantniji deo filma, dok drugi i treći već postaju klasična akciona jurnjava. Definitivno je amerikanizacija zahvatila ruski film poslednjih godina, što je pomalo ironično jer je za razliku od holivudskih studija, koji upumpavaju stotine miliona dolara privatnog kapitala u svoje filmove, ovaj film napravljen za nešto manje od tri miliona dolara, koje je u film investiralo imedju ostalih i Ministarstvo kulture Rusije.

Iako je snimljen sa, po holivudskim standardima, malim budžetom, ovaj film zahvaljujući veštini filmske ekipe izgleda mnogo skuplje nego što jeste. Vešto korišćenje nekolicine setova, koji su dizajnirani veoma atmosferično, dočaravaju svu hladnoću Rusije osamdesetih godina prošlog veka, a digitalni efekti su takvog kvaliteta, da bi se mnogi daleko skuplji filmovi mogli postideti. 

 
Jedna stvar koja mi je uvek zanimljiva kod neameričkih filmova je ujednačen kvalitet glume. U zemljama u kojima ne postoji institucija "filmske zvezde", svi glumci umeju da glume, ma koliko nebitna uloga bila. Tako je i ovde, iako sam scenario ne daje glumcima previše materijala da se razmašu, oni obavljaju lavovski deo posla. Naročito efektnu izvedbu je dala Akinšina, čijeg lika su mnogi uporedili sa Elen Ripli.

Ukratko, ovaj film ne donosi ništa revolucionarno, ali vredi potrošiti par sati na sasvim solidan SF/horor u stilu B filma, naročito ako ste ljubitelj žanra.

Aljoša Tomić

RECENZIJA ESEJA "TUĐIN 3: JEDAN NEZASLUŽEN KOŠMAR" JOVANA RISTIĆA

Kada je davne 1979. godine Ridli Skot, tada poznat po radu na televizijskim reklamama i sa samo jednim dugometražnim filmom za pojasom, prihvatio ponudu za rad na novom naučno-fantastičnom filmu koji je jahao na talasu uspeha “Ratova zvezda” (Star Wars, 1977.), niko nije mogao predvideti razmeru u kojoj će ovo delo uticati na horor, film i na kulturu uopšte. Danas malo ko neće prepoznati falusoidnu glavu ksenomorfa koji je do širokih narodnih masa dopro preko stripova, video igara i televizije.

 

Ilustracija: Ričard Korben

I dok se za komercijalizovanje franšize najviše smatra zaslužnim Džejms Kameron, tada već poznat po radu na prvom “Terminatoru” (The Terminator, 1984.) i scenarističkom radu na “Rambu II” (Rambo: First Blood Part II, 1986.), koji je klaustrofobični SF/horor pretvorio u akcioni film čiji je komercijalni uspeh naveo čelnike produkcijskog studija “Foks” da serijal “Tuđin” svrsta na A listu svojih naslova.

 

Kada je na red stigao treći nastavak filma, stvari su počele da zapinju, a Jovan Ristić nas u svom eseju “Tuđin 3: Jedan nezasluženi košmar” provodi kroz svaki krug razvojnog pakla kroz koji je ovaj film prošao. Jovan Ristić je pisac i novinar koji važi za jednog od naših najboljih poznavalaca ovog serijala, a ovaj esej, prvi put objavljen 2012. godine,  je delić njegovog istraživačkog rada za opsežnije delo o celokupnom serijalu. Jednostavnim i dinamičnim stilom pisanja Ristić nam na zabavan način predočava put koji je prelazeći iz ruke u ruku raznim scenaristima i rediteljima ovaj film morao da prođe u svom nastanku.

 

Ilustracija: Killkenny Kat

Ovaj esej pokriva sve dostupne, ali i neke trenutno nedostupne, resurse o produkciji ovog filma, od nastanka u glavama dvojice producenata Dejvida Gajlera i Voltera Hila. Kako Ristić kaže: “ne mnogo zagrejani za novu epizodu, ali svakako voljni da zarade “, producenti su odlučili da započnu novo poglavlje u priči o Tuđinu. 1987. godine počela je njihova potraga za scenaristom i rediteljem, ali i rat koji se vodio između njih dvojice na jednoj, glavešina “Foksa” na drugoj strani i svih njihovih zlosrećnih potencijalnih saradnika uhvaćenih između dve vatre - količina intriga i preokreta u produkciji ovog filma je tolika da bi samo o njoj mogla da se napravi uzbudljiva filmska priča.

 

Ilustracija: Ignatova Svetlana

U svom petogodišnjem razvoju, pre nego što je stigao u ruke Dejvida Finčera (tada nepoznatog i na početku svoje karijere), scenario je prošao bar 14 revizija, kako Ristić navodi. Na njemu su radili čak i Vilijem Gibson, autor “Neuromansera” (Neuromancer, 1984.) i otac cyberpunk žanra, zatim Dejvid Tui, autor serijala o Ridiku (Pitch Black, 2000.), i Lari Ferguson, scenarista “Gorštaka” (Highlander, 1986.) i “Lova na Crveni Oktobar” (The Hunt for Red October, 1990.). Producenti su tražili neku novu ideju koja bi novi nastavak distancirala od prethodnih, tako da ideje autora angažovanih na ovom delu variraju od “kosmičke Godzile u Nju Jorku”, preko “tuđinski komarci napadaju Govnovil” do “kaluđera na drvenom satelitu”. Zaista je interesantno čitati sinopsise ovih ideja i zamišljati kako “Tuđin 3” izgleda u nekom paralelnom univerzumu. Ristić daje detaljan opis nastanka svake verzije scenarija, uz kratak sažetak celog scenarija, tamo gde je bio dostupan. 

 

“Tuđin 3” u krugovima ljubitelja horora važi za jedan od najgorih izdanaka serijala, a ovaj esej rasvetljava kako je ovaj film, bez jasnog koncepta i vizije, uopšte ugledao svetlost dana. Na kraju smo dobili, u najvećoj meri zahvaljujući Finčerovom talentu, jedan od “najlepših loših filmova”. Iako produžena verzija filma, izašla 2003. godine, donekle popravlja utisak o ovom filmu, produkcija ovog filma je tragedija u pravom smislu. To potvrđuje i činjenica da Dejvid Finčer do danas nije prešao preko stvari koje su mu servirali Gajler, Hil i “Foks”, pa je odbio bilo kakvo učešće u nastanku verzije iz 2003. godine.

 

Ilustracija: Masimo Karnevale

Ova priča je zanimljiva najviše zbog toga što je toliko neverovatna, a opet tako uobičajena u industriji zabave. Nizovi i nizovi loših odluka ljudi kojima je zarada u prvom planu i koji ne razumeju zaista predmet kojim se bave su uobičajena pojava u svetu holivudske visoke produkcije, a Ristić nam kroz dokumentovanje približava delić haosa koji prati nastanak filma ovog kalibra. Ovaj reprezentativan uzorak je praktično manifest koji stoji iza svakog lošeg blockbustera koji vidimo svakog leta u bioskopima, a ovaj tekst nam može pomoći da lakše utvrdimo u koga da upremo u prstom sledeći put kada nas neki film razočara. 

 

Aljoša Tomić

FIJASKO U HOLIVUDSKOM STILU

Film: Osmi putnik: Kovenant (Alien: Covenant)

Režija: Ridli Skot 

Scenario: Džon Logan, Dante Parker

Uloge: Majkl Fasbender, Katrin Voterston, Bili Kradap

Trajanje: 122 min

Proizvodnja: SAD, 2017.

Ove nedelje smo odgledali dugo očekivani nastavak franšize “Osmi putnik”. Ovo je šesti film koji proširuje priču o tuđinskom univerzumu i treći film u serijalu koji je režirao Ridli Skot. Ovaj nastavak je doživeo komplikacije u produkciji nakon što je njegov prethodnik “Prometej” (Prometheus, 2012.) neslavno prošao na box officeu. U početku najavljivan kao “Prometej 2”, da bi do kraja dobio novo ime, novi scenaristički tim i novu glumačku ekipu. Priča filma se nastavlja na onu započetu u “Prometeju”, i prati događaje deset godina nakon odlaska doktorice Elizabet Šo (Numi Rapas) i androida Dejvida (Majkl Fasbender) u potragu za vanzemaljskom rasom koju su nazvali Graditelji.

Kao i većina filmova iz ovog univerzuma radnja otpočinje na kursu svemirskog broda koji nosi petnaest članova posade sa misijom da na drugu planetu u cilju kolonizacije odnese ljudske embrione kako bi spasili čovečanstvo. Iz hibernacije ih budi svemirska oluja pre nego što stižu na planirano odredišta i oni shvataju da se nalaze u blizini planete sa slinčim karakteristikama kao ona gde su se zaputili. Većina posade odlučuje da sleti i istraži je. Ubrzo se ispostavlja da je planeta pretrpela neku vrstu katastrofe i da je preplavljena otrovnim gljivama. Kao i da je njen jedini stanovnik posednji preživeli član posade broda "Prometej" koji je nestao deset godina ranije.

Rešili smo da ovu filmsku recenziju zbog velike popularnosti filma iskomentarišemo zajedno, naprosto jer obojica imamo potrebu da saopštimo svoje mišljenje o ostvarenju novog „Osmog putnika“ koji je zaokupio pažnju velikog dela kako horor publike tako i ljubitelja filma uopšte.

Nenad Lančuški: Mislim da je poražavajuća činjenica što se nastavak filma "Prometej" bavi odgovaranjem na nepostavljena pitanja iz "Osmog putnika", a ne daje nikakve odgovore na pitanja koje postavlja unutar svog serijala.

Aljoša Tomić: Ja mislim da ovaj film ima sve probleme koj je imao “Prometej”, koji se meni uprkos svemu dopao, ali problem je što su ovde podignuti na mnogo viši nivo. Pretpostavljam da je to posledica promene kursa u produkciji uzrokovanim fijaskom “Prometeja” na box officeu koji nije uspeo da vrati ni budžet filma. Na kraju smo dobili nešto što nije ni “Prometej 2”, jer likovi iz prvog filma se ne pojavljuju u njemu (sa izuzetkom Fasbendera), niti pravi “Osmi putnik” film, jer je zadatak ovog filma da pokrpi rupe koje je napravio “Prometej”, i usput strpa ksenomorfe u priču. Po meni to je najveći problem. Strukturalno je manje-više koherentan, mada predvidiv, ali takođe ima bolest “Prometeja” jer postavlja više pitanja nego što daje odgovora.

NL: Meni je “Prometej” bolji film iz jednog razloga, zato što je zanimljiv, drži pažnju. Napisan je tako da vuče gledaoca da ostane uz njega. Iako je sve puno nelogičnosti neprestano se oseća misterija, čak od samog početka kada se posada budi u brodu Prometej ne znajući gde zapravo odlaze. Ovaj momenat je zanimljiv jer drži gledaoca zajedno sa likovima u neznanju koje im onda doktorka Šo i njen muž otkivaju. Ali sa druge strane je ta situacije u velikoj meri besmislena da se grupa naučnika zaputi u istraživanje dela svemira, a da ne zna šta istražuje. U “Kovenantu” se nakon buđenja posada odluči da naprosto prošeta po obližnjoj planeti gde ne znaju ni šta se nalazi. To je još gori početak.

AT: Slažem se. “Prometej” je mnogo bolje napisan film, i interesantan sa svojim pitanjima i misterijama. Izgleda da je film stradao i na ovom planu zbog smene scenarističkog tima, koji očigledno nije imao previše senzibiliteta za ono što su radili scenaristi “Prometeja” i odlučio se na metod instant prepakivanja namesto razrade narativa. Kad smo kod likova, "Kovenant" je prilično zakazao i na tom planu, razrada likova ne postoji, a likovi koje pratimo namesto harizme koja bi učinila da navijamo za njih, imaju samo sposobnost da donose loše odluke. Prvi film je bar imao odličan kasting, ako ne dovoljno razrađene likove, i obećanje da ćemo videti razvoj doktorke Šo kao heroja u nastavku - što je potpuno u duhu Alien serijala, ali ni od toga nismo dobili ništa.

NL: Naprosto likovi u “Kovenantu” kao da su potpuno nesposobni. Ne uspevaju čak ni da ispale metak kako valja. A da ne spominjem to što su patetični. Kapetan Kovenanta zajedno sa istraživačkom ekspedicijom silazi da se prošeta po potpuno nepoznatoj planeti umesto da ostane u brodu kojim komanduje. A tuđin kada se pojavi izgleda smešno, naročito njegova interakcija sa Dejvidom. Jedino što je okej eventualno su dijalozi između Dejvida i Voltera (takođe Majkl Fasbender), mada su i tu teme o kojima govore - smisao i potreba za stvaranjem, pokriveni prilično površno. 

AT: Tim dijalozima između Dejvida i Voltera kao da nije mesto u ovom filmu, kao ni mnogobrojnim referencama na klasičnu umetnost. Možda su oni neki ostaci onoga što je trebalo prvobitno da bude “Prometej 2”? Uprkos tome, momenti sa njima dvojicom su još najinteresantniji u najvećoj meri zahvaljujući Fasbenderovom glumačkom kapacitetu.

Što se dizajna tiče, ne samo tuđina i njegovih varijacija, već celokupne produkcije, stvari su takođe u opštem rasulu: ovaj film na trenutke vizuelno podseća na “Prometeja”, na trenutke na prvog “Osmog putnika”, a većinu vremena na generični holivudski blokbaster sa njegovom jeftinom narandžasto-plavom komplementarnom paletom. Sam dizajn tuđina koji se tebi nije dopao, meni je konceptualno interesantan, ali na kraju ništa nije urađeno s njim. To je u nekom smislu i lajtmotiv filma - puno dobrih ideja koje ni na koji način nisu upotrebljene.

NL: Jedina scena koja mi se zaista dopala u vizuenom smislu ješte upravo omaž na prvog "Osmog putnika", a radi se o klimaktičnom okršaju na kraju filma. Dok su sve ostale akcione scene snimljene uz neprestano truckanje kamere. Znam da je to trend ali me uglavnom nervira.

Mislim da treba još spomenuti i obrt na samom kraju koji je u stvari jeftini trik na koji niko nije pao. Osim samog filma. 

AT: Tih nekoliko referenci na originalni film su na mene su ostavile negativan utisak, jer mi je delovalo kao igranje na sentiment. U dobrom filmu bi to izgledalo kao omaž, dok u ovom slučaju samo podseća na to koliko je prvi Ridli Skotov “Osmi putnik” bolji. Sve u svemu, film je spor, dosadan, loše napisan i predvidiv, posle gledanja samo sam još više želeo da smo dobili Blomkampovog “Osmog putnika” ili barem pravi “Prometej 2”. 

Nenad Lančuški i Aljoša Tomić

FILOZOFSKI DISKURS "OSMOG PUTNIKA"

Jedan od najhvaljenijih naučno-fantastičnih horor filmova u istoriji je Alien, ili kako je kod nas inventivno preveden “Osmi putnik”. Ovaj film je počev od skromnog filma koji je na talasu popularnosti SF žanra koji su pokrenuli “Ratovi zvezda” (Star Wars, 1977.) do danas izrastao u jednu od najvećih franšiza horora. Ali sa uspehom nužno dolazi i komercijalizacija, pa je glavni serijal do danas iznedrio četiri filma, spin-off i jedan prequel serijal. Spin-off serijal zaista nije vredan pomena: ohrabreni uspehom video igre Alien vs. Predator, producenti su osmislili serijal u maniru crossovera “King Kong vs. Godzila” (King Kong vs Godzilla, 1963.) ili “Fredi protiv Džejsona” (Freddy vs. Jason, 2003.). Ovaj film iz 2004. godine suprotstavlja dva uspešna vanzemaljska monstruma vođen logikom da će samo na osnovu njihovih imena ostvariti profit. Naravno, bili su u pravu i “Tuđin protiv predatora” je 2007. godine dobio manje uspešan nastavak, po nazivu “Tuđini protiv predatora: Rekvijem”. Toliko o tome. 

Ali ozbiljno, ne gubite vreme na ove filmove.

Ono što je interesantnije su prva četiri filma i prequel. Namerno ne govorim o filmovima kao nastavcima, jer svaki od njih gotovo da može stajati za sebe kao autorski film, sa specifičnim tematskim celinama koje obrađuje i zaokruženom pričom (što je implicirano i u njihovim naslovima koji ne sadrže redni broj). Oksfordski profesor Stiven Mulhol se u svojoj zbirci eseja “O filmu” detaljno bavi temama koje svaki od 4 autora obrađuje u svojim respektivnim filmovima (i šire), a ovde ćemo se ukratko pozabaviti njima. Ali prvo malo istorije.

 

Poster filma "Prometej"

Povezivanje Ridli Skota sa kreacijom Alien univerzuma je nezahvalno prema moru talentovanih ljudi koji su učestvovali u njegovom stvaranju. Daleko od toga da ovaj reditelj nije značajan za serijal u koji je uneo egzistencijalističke teme koje su nastavile da ga opsedaju i posle ovog filma. Ali naročito sa izlaskom prequela “Prometej” (Prometheus, 2012.) i njegovog nastavka “Osmi putnik: Kovenant” (Alien: Covenant, 2017.) ovom autoru se pridaje previše važnosti, čak do te mere da ga neki smatraju apsolutno zaslužnim za uspeh serijala. Ali priča “Osmog putnika” počinje sa dvojicom pisaca, koji su prevrtali ideju o horor filmu sa vanzemaljcima po svojim glavama, bez ideje gde će ih to odvesti. Den O'Banon i Ronald Šuset su započeli priču o vanzemaljskoj posadi koja sreće zlonamernog vanzemaljca, ali nisu imali jasnu ideju o svom antagonisti sve dok se O'Banon nije priključio legendarnoj propaloj produkciji filma “Dina” Alehandra Žodorovskog, gde je upoznao čuvene SF ilustratore Krisa Fosa, Žan Žiro Mebijusa i, naravno, švajcarskog slikara Hans Rudi Gigera. HR Gigerovi uznermirujući biomehanički dizajni su ostavili neizmeran utisak na O'Banona i postali ono što će definisati vizuelni identitet ksenomorfa.

Slike iz Gigerovog ciklusa Necronomicon
koje su inspirisale izgled tuđina.

O'Banon je sada imao priču i svog vanzemaljca, i ponudio ih je prvo kralju B-filma Rodžeru Kormanu, ali uskoro je produkciju preuzeo 20th Century Fox. Iako je O'Banon očekivao da će sam režirati svoj film, studio je imao druge planove, i nakon nekoliko neuspelih rediteljskih opcija, film je stigao do Ridli Skota, koji je u tom trenutku iza sebe imao samo film “Duelisti” (The Duellists, 1977.). Ridli Skot je svoj posao shvatio krajnje ozbiljno i umesto da mu pristupi kao režiji B-filma, za uzor je uzeo “ozbiljnije” SF filmove poput “2001: Odiseje u svemiru” (2001: A Space Odyssey, 1968.) i “Ratova zvezda”. 

Poenta ove priče je da je za krajnji rezultat zaslužan srećan splet okolnosti i gomila talentovanih ljudi i dobrih odluka od strane producenata. Ovaj trend se nastavio i u narednim filmovima, koji su autorima poput Džejmsa Kamerona, Dejvida Finčera i Žan-Pjer Ženea dali priliku da ostave svoj autorski pečat na njima, umesto da stvore samo puki nastavak filma, stvarajući serijal filmova koji ne samo da je zanimljiv u kinematografskom smislu, već i u filozofskom.

Poster filma "Osmi putnik"

Filozofija “Osmog putnika” u najopštijem smislu preispituje položaj čoveka u kosmosu, integritet njegovog duha i tela, način na koji nas naša polnost definiše, ali i mnoge druge probleme. Priča filmova prati vazduhoplovnu poručnicu Elen Ripli (Sigurni Viver) koja se sukobljava sa vanzemaljskim bićem nepoznatog porekla, titularnim tuđinom. Već u prvim minutima prvog filma Ridli Skot lepo postavlja tematski okvir filma: sedmočlana posada teretnog broda Nostromo koji se vraća na zemlju sa 20 miliona tona mineralnog tovara, biva probuđena od strane brodskog računara, prigodno nazvanog Majka. Posada je suspendovana u dubokom snu u staklenim modulima smeštenim u sterilnu belu prostoriju. Pod staklenim poklopcima modula prikopčani na elektronske aparate koji nadziru njihove vitalne funkcije leže članovi posade odeveni samo u donji veš. Dok ih Majka budi ne možemo se oteti utisku da prisustvujemo jednoj tehnološkoj analogiji biološkog porođaja (ili preciznije ponovnog rađanja). Ova scena smesta oslikava položaj čoveka, ne samo u ovom fiktivnom univerzumu, već kao jednu opštevažeću antropološku činjenicu: nesposobni da se prilagodimo našoj sredini kao druge životinje, mi smo proizveli sredinu u kojoj možemo da opstanemo. Celokupna istorija čovečanstva je istorija udaljavanja od prirode kroz tehnološko proizvođenje i sve veću zavisnost od istog. Zato ova scena sjajno ilustruje sa koje pozicije naši protagonisti polaze, a ova tema će biti proširena u ovom i u drugim filmovima serijala.

Komora za hiper-san iz "Osmog putnika"

U drugom uglu ringa je tuđin, dijametralna suprotnost čoveku: stvorenje koje pokreće jedino nagon za razmnožavanjem, bez potrebe za komunikacijom i tehnologijom. Tuđin je brutalno ovaploćenje životne sile, nezaustavljivo i savršeno prilagodljivo. Tuđin uzima ulogu anti-čoveka, on je monstruozna rekonstrukcija onog najprimitivnijeg u čoveku, inkarnacija osnovnih prirodnih nagona. Iako ne oseća mržnju prema čoveku, nasilje je jedini način interakcije prema ljudima, još od pre nego što je rođen. Nasilna penetracija usne duplje kojom polaže svoj embrion nakon izlaska iz jajeta, ima vrhunac u krvavom izlasku iz grudnog koša svog domaćina – akt koji je monstruozna parodija ljudskog reproduktivnog ciklusa.

Facehugger - jedan od stupnjeva razvoja tuđina

Stiven Mulhol smatra da iz ovoga proizlazi druga glavna tema “Osmog putnika”: Tuđin predstavlja monstruoznu maskulinizaciju suprotstavljenu monstruoznoj feminizaciji predstavljenoj u ljudskom rodu. Čudovište kroz seksualno nasilje potčinjava svoje žrtve primoravajući ih da zauzmu seksualnu ulogu. Kao otelotvorenju monstruozne verzije muškog principa, tuđinu je suprotstavljen ženski princip u vidu Elen Ripli. Ridli Skot se igra subverzijom tradicionalnog heteroseksulanog odnosa jednako kao i subverzijom tradicionalnog položaja žene u horor filmu, koja je obično predstavljena kao žrtva, ili u najboljem slučaju pasivni heroj. Ripli otelotvoruje neke od osobina tradicionalnog ženskog lika, poput devičanstva koje heroju uvećava snagu, ali ovde te osobine imaju narativnu ulogu, jer prenesene na plan meta-seksulanosti odnosa čovek-tuđin, njeno uzdržavanje od seksualnog nagona daje joj moć nad tuđinom čiji je život seksualno nasilje – gotovo kao da su dva principa koji se upotpunjuju, koncept koji će biti dalje istražen u narednim filmovima. 

Sigurni Viver kao Elen Ripli

Nakon neverovatnog uspeha “Osmog putnika”, nezahvalni posao režiranja drugog filma u serijalu pripao je Džejmsu Kameronu. Na scenariju je sarađivao sa scenaristima prvog filma Dejvidom Gilerom i Volterom Hilom i “Tuđini” (Aliens, 1986.) su ugledali svetlost dana 7 godina nakon prvog filma. Veštim meta-narativom Kameron je izbegao “bolest nastavka”, kroz inverziju i subverziju motiva prvog filma, istovremeno je film učinio nepredvidljivim i dao omaž svom prethodniku. Mulholovim rečima, Kameron sastavlja “Tuđine” razmeštanjem osnovnih elemenata “Osmog putnika”. Tako dobijamo efekat poznatoga i predvidljivoga, sve dok Kameron ne bi u poslednjem času skrenuo na drugi kurs i dao nam razrešenje kakvo nismo očekivali. 

Tuđinska kraljica.

Najznačajnija novina koju Kameron uvodi u univerzum tuđina su dva nova stadija u reprodukciji ksenomorfa: čaure u koje tuđini spremaju ljude za kasniju oplodnju, kao i lik tuđinske kraljice. Ovim Kameron stvara hijerarhiju tuđina nalik na onu koju imaju insekti, sa radilicama, ratnicima i kraljicom. Sa druge strane Kameron odlučuje da popravi štetu načinjenu Ripli kroz ova dva filma dajući joj na kraju porodicu u liku desetara Hiksa (Majkl Bin) i devojčice Nut (Keri Hen). On transformiše Ripli u figuru koja objedinjuje majčinsku figuru sa figurom ratnice, i tako suprotstavlja dve majke u borbi za opstanak njihovih potomaka. Uvođenjem porodice na obe strane Kameron proširuje film tematski na zajednicu: ljudskim oblicima zajednice poput porodice ili bratskog odnosa marinaca suprotstavljen je mentalitet košnice koji predvodi tuđinska kraljica sa svojim hordama izroda koji svaki ima svoju funkciju, bez potrebe za individualizmom. 

Svemirski marinci iz filma "Tuđini"

Džejms Kameron je kako vidimo, značajno proširio ovaj filmski univerzum i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu, baveći se kroz njega temama koje su bile njegovo trajno interesovanje - individualnost i porodica, što se vidi iz njegovog “Terminator” serijala, ali i nepravedno zapostavljenog “Ambisa” (The Abyss, 1989.). Nakon Kameronovog filma, treća runda je pripala Dejvidu Finčeru, čuvenom perfekcionističkom reditelju, kome je ovaj film, kao i Ridli Skotu, bio rediteljski debi. “Osmi putnik 3” (Aliens3, 1992.) je još jednom morao da nađe svoje uporište i Finčer se odlučio za popriličan zaokret u odnosu na svoje prethodnike. Zaokret počinje već od prve scene koja prikazuje tuđinskog facehuggera koji polaže embrion u Ripli, negirajući tako postulate Riplinog devičanstva i hranitelja-ratnika koji su njegovi prethodnici postavili, ali i lišavajući sebe jednog od glavnih oruđa horor-reditelja - suspensa. Kako Mulhol smatra, ovim aktom Finčer želi da kaže kako struktura narativa shvaćenog kao niza sukcesivnih događaja nije ono u čemu leži suština ovog serijala. On odlučuje da fokus filma vrati na odnos protagonistkinje i njenog suparnika i metafizičkim pitanjima koji ga prate.

Susret tuđina i Ripli u "Osmom putniku 3"

Finčer provlači univerzum Tuđina kroz etičku prizmu, suprotstavljajući ono što je u suštini hrišćanska moralnost predstavljene u liku Dilona (Čarls S. Daton), hladnom utilitarizmu prirode. Finčer scenu sahrane Hiksa i Nut, dok u pozadini čujemo Dilonov nekrolog, preseca scenom rađanja nove inkarnacije Tuđina iz tela mrtvog goveda. Dok odzvanjaju reči “Iz svake smrti, ma koliko ona mala, uvek nastaje novi život, novi početak”, nameće se pitanje o svrsi ljudskog postojanja i modifikabilnosti ljudske prirode; sa jedne strane imamo zajednicu ljudi koji su zbog svojih greha osuđeni na patnju i pitanje mogu li oni promeniti ono što jesu, a da ne izgube svoj identitet, suprotstavljeno neverovatnoj sposobnosti transformacije koju prirdoa otelovljuje u tuđinu. Finčer je da bi došao do ovih odgovora oduzeo sve neesencijalno od Ripli i sveo je na kost i kožu. Štaviše on je zatvara u svet njenih noćnih mora, kažnjenička kolonija Fiorina 161 je mesto u kome nema utehe visoke tehnologije, a čijim hodnicima se šunja ksenomorf sa kojim je već izgubila bitku i zbog koga u sebi nosi embrion koji će je na kraju ubiti. 

Smrt Elen Ripli.

Ripli ne nosi bilo kakvog tuđina u sebi, ona nosi kraljicu, i ona je jedina nada za opstanak tuđinove vrste. Stoga granica između dve krajnosti postavljene u prva dva filma postaje zamućena i ona postaje jedna od tuđina. Ksenomorf je posmatra kao jednog od svojih i postaje njen zaštitnik. Ripli, koja je izgubila sve, uključujući svoj identitet i integritet, kontemplira o samoubistvu, i čak traži pomoć u tome od drugih zatvorenika, od čega je Dilon konačno odgovara (u pravom hrišćanskom maniru), što će im do kraja pomoći u tome da savladaju tuđina. Ali kao novi problem je naučni tim koji želi da izvadi tuđinsku kraljicu i da je iskoristi za svoje ciljeve, pri čemu Ripli shvata da je jedini izlaz iz svega ipak da uništi obe, jer su one postale jedno isto. 

Finčer antiklimaksom priče o Elen Ripli daje punchline svojoj interpretaciji hrišćanstva, pretvarajući je u eshatološku figuru koja na alegoričan način uništava sebe da bi zaštitila druge od rušilačkog haosa prirode. I ovo bi bio zaključak priče da se nekoliko godina kasnije nisu ujedinili Džos Vidon i Žan-Pjer Žene i doneli nam još jedno poglavlje serijala pod imenom “Osmi putnik: Uskrsnuće” (Alien: Ressurection, 1997.).

Stvaranje klona Elen Ripli.

Žene nastavlja poigravanje pitanjem identiteta koje je započeo Finčer: priča novog filma je smeštena 200 godina nakon događaja na Fiorini 161, a na mestu Elen Ripli je njen klon, stvoren od uzoraka medicinskog materijala sa kažnjeničke kolonije. Nova Ripli nije Ripli, iako ima fragmente Riplinih sećanja i karaktera, klon je hibridno stvorenje, fuzija čoveka i tuđina. Nova Ripli ima kiselinu umesto krvi, povećanu snagu i brzinu, sposobnost ubrzane regeneracije, ali i intuitivnu vezu sa tuđinima oko nje. Ali stvari postaju interesantne, kako Mulhol zapaža, kada se pitanje identiteta prenese na vrstu u kojoj nije individualnost ono što konstituiše identitet, već kolektiv. On pita može li se onda kraljica, koja je prošla kroz sličan proces hibridizacije kao Ripli, smatrati istom vrstom kao ona koja je izumrla 200 godina ranije? Kako otkrivamo do kraja, hibridizacija je ostavila traga i na novoj kraljici dajući joj matericu nalik ljudskoj i sposobnost da rađa žive potomke i tako stvarajući potpuno novu hibridnu vrstu. 

Susret klona Ripli i novog hibridnog Tuđina.

Kloniranje i hibridizacija ovde nisu postavljene kao antinomija, već prvo obuhvata drugo, sugerišući da genetska replikacija ne može da obuzda kapacitet prirode za transformaciju. Na ovaj način Žene deluje kao da parodira Finčerov teološki univerzum, jer Ženeova verzija uskrsnuća ne uključuje telesni kontinuitet poput onog religioznog.

Mulholove ideje predstavljene u njegovom eseju nisu konačne, iscrpne, niti jedine, one su samo moguće interpretacije, koje ilustruju koliko je ovaj serijal filozofski plodan, a ta plodnost proizlazi iz mnoštva interpretacija autora (i autorskih timova) koji su radili na ovom filmskom serijalu. Zato povratak Ridli Skota kao autoritativnog stvaraoca tuđinskog univerzuma ne može biti dobra stvar, što je dokazano pretencioznim “Prometejem” (Prometheus, 2012.). Iako mi se ovaj film dopao, u njemu nema ničega od stilske autentičnosti, tehničkog integriteta ili bogatstva ideja koje su krasile njegov prvi film.

Poster filma
"Osmi putnik: Kovenant"

“Prometej” je prequel serijala “Osmi putnik”, koji se bavi događajima pre prvog filma, sa namerom da da odgovore na sva velika pitanja koja su postavljena i koja nisu postavljena. Najveći problem je u početnom konceptu, koji je automatski zamišljen kao trilogija, što je prvi film učinilo samo prvom epizodom, ne dajući odgovor ni na jedno pitanje i završavajući se cliffhangerom. Nakon fijaska na box officeu, “Prometej 2” je samo prepakovan u ambalažu svog popularnijeg rođaka i tako smo dobili “Osmi putnik: Kovenant” (Alien: Covenant, 2017.) čiju recenziju vam donosimo sledeće nedelje. 

Koncepti za nesuđeni Blomkampov film. 

Verovatno najlošija odluka koju su producenti mogli doneti je skidanje Nila Blomkampa, jednog od najtalentovanijih savremenih SF reditelja sa projekta i pretvaranje nastavka “Prometeja” u novi film glavnog serijala. Nemogućnost producenata da uvide da je baš ta stvaralačka raznolikost učinila ovaj serijal značajnim verovatno nas je lišila jednog od initeresantnijih SF/horora u ovom veku. Pošto u Blomkampovoj filmografiji i dalje stoji Alien Project, doduše bez datuma, možemo da se nadamo da će ipak jednog dana ugledati svetlost dana, a da će se Ridli Skot vratiti svom serijalu “Prometej”...jer “Osmi putnik” nikada nije bio samo njegov.

Aljoša Tomić