PREOZBILJNO DA BI BILO ZABAVNO

Film: Gordost i predrasude i zombiji (Pride and Prejudice and Zombies)

Režija: Ber Stirs

Scenario: Ber Stirs, Džejn Ostin

Uloge: Lili Džejms, Sem Rajli, Džek Hjuston

Proizvodnja: SAD, 2016.

Ovaj film na papiru obećava većinu stvari koje želim od horor-komedije: urnebesna premisa koja kombinuje delo klasične književnosti, elemente kung fu filmova i zombije, a sve to bazirano na bestseler romanu istog imena autora Set Grejem-Smita. Ipak, već smo videli ranije na primeru “Abraham Linkolna: lovca na vampire” da u rukama Holivuda sve to može i u idealnim uslovima biti sprovedeno na inkompetentan način. Kako to obično biva, kada producenti upumpaju novce u projekat, žele da igraju na sigurno koliko god je moguće, oduzimajući bilo kakvu slobodu i dušu projektu koji bi od početka trebalo da je urnebesan i raspojasan miks nespojivih elemenata. Tako u oba navedena slučaja dobijamo preozbiljnu i predugu verziju nečega što bi suštinski trebalo biti neozbiljno. Režija i gluma ubijaju svaki trun zabave koji se pomoli, stvarajući tako film koji neće naći svoju publiku niti u ljubiteljima horora, niti u ljubiteljima komedije.

Priča počinje u Londonu XIX veka, u kome se pojavila kuga koja pretvara ljude u bezumne zombije. Britanska vlada je uspela da ih izoluje zidinama od grada sa jedne strane i od ostatka Engleske sa druge, stvarajući tako prsten zombija oko Londona koji je samo jednim mostom spojen sa ostatkom kraljevine. U celom tom haosu, gospodin Benet (Čarls Dens) odgaja svojih pet kćerki, pripremajućih ih istovremeno za udaju, kao i za borbu. U celu priču ulazi poručnik Darsi (Sem Rajli) koji istražuje pojavu zombija u okolini, pri čemu upoznaje jednu od Benetovih kćeri, Elizabet (Lili Džejms), koja ga očarava svojom lepotom, ali i znanjem ratničkih veština. Priča se zahuktava sa otkrićem misteriozne pretnje oličene u novoj vrsti zombija.

Nisam čitao literarni predložak na kome je film baziran, ali činjenica da se našao na trećem mestu Nju Jork Tajmsove liste bestselera mora da znači da ima izvesne kvalitete, tako da manjak duha koji film ima moram pripisati scenaristi i režiseru Ber Stirsu. Stirsov staž nije naročito impresivan, i ako je sudeći po ovom filmu, neće biti inpresivniji u skorije vreme. Sa dosta solidnim bužetom i pristojnom glumačkom ekipom stvorio je sterilan film koji će na svakom koraku testirati vaše strpljenje – ja znam da sam prvi put na dvadesetom minutu filma poželeo da prekinem da ga gledam, stvar koja mi se nije desila jako dugo ni sa jednim filmom. Nisam čovek koji očekuje od svakog reditelja da rukuje elementima horora i komedije vešto kao Sem Rejmi, ali Stirs uspeva da propusti svaku priliku za geg ili šalu, a tek povremeno se seti da režira horor.

Sa druge strane, produkcijske vrednosti su manje-više na nivou: kostimi i scenografija izgledaju besprekorno, kao da su ispali iz romana Džejn Ostin i mogli bi služiti kao sjajan kontrapunkt horor elementima. Međutim i taj potencijal je protraćen. Takođe, film na samom početku uvodi premisu da je nakon invazije zombija, u aristokratskim krugovima postalo popularno proučavanje dalekoistočnih borilačkih veština. Kao neko ko je odrastao na kung fu i nindža filmovima, očekivao sam poslasticu u borilačkim koreografijama, ali i tu je stiglo razočarenje, jer se svode na prosto zamahivanje različitim vrstama mačeva/noževa i povremeni premet postrance. Pretpostavljam da su svi novci otišli na balske haljine, tako da za ozbilnog borilačkog koreografa nije ostalo ništa.

Što se glumaca tiče, postavu čine kako glumački veterani poput Čarlsa Densa, Seli Filips i Line Hedi, kao i mlađa ekipa sačinjena od Meta Smita, Lili Džejms i Sem Rajlija. Dok su veterani gurnuti u pozadinu, gde sasvim pristojno obavljalju svoj zadatak, u prvom planu su Lili Džejms koja igra ulogu glavne junakinje Elizabet Benet, i to radi na prilično neupečatljiv način bez truna harizme. Nasuprot njoj, jednako neharizmatičan Sem Rajli, koji zvuči kao da ima upalu grla, u ulozi njene simpatije Ficvilijam Darsija. Na kraju jedina svetla tačka i epicentar harizme u filmu je Met Smit, koji uspeva samo snagom svog talenta da proizvede komediju i simpatiju – na žalost, zauzima premalo vremena na sceni da bi uspeo da nas spase od glumačke dosade.

Na kraju krajeva, dobili smo film koji obećava mnogo, ali izneverava na svakom koraku, ako želite da pogledate zabavan pastiche, ne gledajte u pravcu holivudskih blokbastera, već radije dajte šansu filmu “Elvis Prisli i Džon Kenedi protiv mumije" (Bubba Ho-Tep, 2002.) ili čak hiper-niskobudžetnom “Isus Hristu lovcu na vampire” (Jesus Christ Vampire Hunter, 2001.).

Aljoša Tomić